Jasmina Mihajlović: Milorad Pavić i Rusi – istorija jedne ljubavi

Piše:Jasmina Mihajlović

Ovaj tekst objavljen je 2007.godine

Jasna Poljana 1997, sa Iljom Iljičem, Vladimirom Iljičem i Iljom Vladimirovičem Tolstojem, potomcima Lava Tolstoja, foto arhiva Legata Milorada Pavića

Za mog muža, srpskog književnika Milorada Pavića, Grci kažu da je grčki pisac, Bugari da je bugarski, Francuzi da je francuski, a Rusi da je stopostotni rasni ruski pisac. Srbi se ne izjašnjavaju, ali je jasno da većina nacija ne voli baš mnogo svoje velike ljude dok su živi. Dive im se tek kad umru!

Istorija moje ljubavi sa Pavićem je već dvadesetak godina duga (16 godina smo oboje u našem drugom braku, a razlika u našim godinama je ogromna, on je 31 godinu stariji od mene). Istorija književne Pavićeve ljubavi sa Rusima je, pak, mnogo duža, i moram priznati da sam pomalo ljubomorna na nju. Ja sam sudionik te „ruske“ ljubavi samo četvrt veka, a mnogo pre no što ću se roditi Milorad Pavić je preveo PuškinovogEvgenija Onjegina na srpski i do dan danas deca u školi poznaju ovo delo po njegovom prevodu. Puškinovog Onjegina u Miloradovom prevodu sam čitala u školi i ja, a kasnije i moj sin!

Dakle, prepev Puškinove Poltave izlazi još 1949. godine, prevod Evgenija Onjegina1957, da bi 1972. godine izašla Sabrana dela A. S. Puškina u 8 knjiga koje je priredio Milorad Pavić. Oduvek sam se divila prevodiocima, oni su poput dvojnika pisca, ulaze u delo onog koga prevode možda čak dublje nego sam autor. Pisac i prevodilac su jedno vreme savršen ljubavni par, dvopolno biće. Zato mislim da je pozajmljivanje srpskog jezika Puškinovom glasu bila prva ruska ljubav Pavićeva.

Zatim dolazi do perioda od pedesetak godina gde su Pavićeve ruske književne veze sporadične, mahom naučne, književnoistorijske, jer moj muž je dugo, dugo i u sopstvenoj zemlji važio za istoričara književnosti, profesora univerziteta. Njegov beletristički rad (poezija i priče) bio je u senci njegovog bavljenja periodom baroka.

Sa izlaskom romana Hazarski rečnik (1984) počinje megaslava Pavićeva, prvo u zemlji (tada Jugoslaviji), a onda sledi munjevit svetski uspeh, koji kulminaciju dostiže krajem osamdesetih. Prevodi, gostovanja, slava… Moj muž često kaže da je za života dobio ono što većina dobije tek posle smrti!

Ali, sve to vreme dok bukti anglosaksonski, germanski, frankofonski, japanski, jevrejski, latinoamerički uspeh, u Rusiji se ne dešava ništa po pitanju pavićevsko-ruske uzajamnosti. Tek 1991. godine časopis Inostrana literatura objavljuje odlomke iz Hazarskog rečnika, da bi 1996. izdavač iz Novosibirska AO „Interbuk“ izdao mušku i žensku verziju ovog romana u prevodu sa engleskog. Od tada pa do danas, dok pišem ovaj tekst, a godina je 2007., izdato je bar 20 izdanja Hazarskog rečnika (u prevodu Larise Saveljeve) i sve beletrističko što je ikada Pavić napisao. Sve priče, romani, drame, sve, baš svi naslovi izašli su u mnogobrojnim izdanjima. Kulminaciju ruskih književnih ljubavi Pavić doživljava prevodom romana Drugo telo, koji je prvo izašao u Sankt Peterburgu krajem 2006. godine, pa tek onda u Beogradu, u Srbiji. Drugo telo je za mesec dana prodato u Rusiji u tiražu od 15.000 primeraka.

Pavić kaže da se književna slava seli kroz vreme, regione i jezike… Tako je ovaj pisac praktično bio zabranjen u bivšem SSSR-u, da bi se u staro-novoj Rusiji anonimnost pretvorila u evo već desetogodišnje ushićenje ruske čitalačke publike. Ja sam sa svojim mužem prvi put „novu“ Rusiju posetila 1997, na poziv Vladimira Tolstoja, čukununuka Lava Nikolajeviča Tolstoja, povodom obnavljanja rada časopisa i zadužbine „Jasna Poljana“. Pošto sam i sama pisac, kroz svoje priče i putopise ostavila sam sećanja na naše književne avanture. Evo jednog od njih:

„Ovo književno veče sa egzaltiranom publikom moglo se naslutiti još u kolima kada je vrlo mlad čovek koji vodi knjižaru „Shakespeare & Co.“ došao po nas. Probijali smo se kroz Moskvu skoro sat budući da je u našem hotelu boravila španska delegacija na čelu sa kraljem Huanom Karlosom, te su sve ulice bile blokirane. Tako smo u razgovoru saznali šta M. znači ruskom, prevashodno mladom čitateljstvu, da bi se potom i lično uverili.

— Vidite ovu zgradu — rekao je mladić sa savršenim izgovorom engleskog — to je čitaonica strane literature. Tu smo vas godinama čitali na svim stranim jezicima osim na maternjem, ruskom. Sada vas, hvala bogu, imamo i na svom jeziku.

Setila sam se jadnog Bulgakova. Verovatno su i njega godinama čitali isto… na stranim jezicima! Ali, malo je romana u bilo kom veku koji uspeju da dodirnu suštinu tajne. Oni preživljavaju na bilo kom jeziku. Zato što su zauvek i dan više potrebni nekome.“ (Iz priče „Rusija u Winwordu“, knjiga Privatna kolekcija, Dereta, Beograd, 2000, 2001, 2004, 2005.)

Većinu zasebnih knjiga Milorada Pavića publikovala je izdavačka kuća „Azbuka“ iz Sankt-Peterburga uključivši i sabrana dela u 6 tomova (2000. g.), kao i zbirkuIzabrano (2003), koja ima 873 stranice! Nekoliko dela štampala je i peterburška „Amfora“, kao i moskovski izdavač „Zebra E“. Pavićevom uspehu u Rusiji doprineo je i visok kvalitet prevoda Larise Saveljeve i Natalije Vagapove.

Milorad Pavić i Jasmina Mihajlović, autor fotografije Puriša Đorđević

Evo šta jedan ruski kritičar, Sergej Meščerjakov, beleži o jednoj od naših tj. Pavićevih poseta Moskvi: „Teško je opisati urnebesnu gužvu u centralnoj knjižari „Moskva“ (na Tverskoj ulici, u blizini Kremlja), gde je upriličen susret sa Pavićem septembra 2001. godine. Ljudi su stajali u takvoj stisci, da ni jabuka na zemlju ne bi mogla da padne, dok su roditelji podizali decu na ramena, sa željom da što bolje upamte pisca.“ (Recepcija stvaralaštva Milorada Pavića u Rusiji, Letopis Matice srpske, Novi Sad,  oktobar 2006.)

U svojoj priči Moskva XXI vek, godina prva, ja ovu situaciju opisujem ovako: „ Predviđena četiri susreta sa čitaocima, tri u moskovskim knjižarama i jedan na samom sajmu, doveli su do toga da telohranitelji zajedno sa izdavačem i prevoditeljkom L. Savelijevom moraju da štite neposredan prostor gde su se susreti odvijali i da moramo sporednim zakučastim putevima da stižemo u unutrašnjost knjižara ili na štand. Stotine i stotine ljudi čekale su satima, u dugim redovima na potpis. U megaknjižari Moskva, na Tverskoj ulici (nekad ulica Gorkog), osoblje je bilo prinuđeno da nekoliko puta zaključava knjižaru, da motorolama spolja i unutra sinhronizuju gužvu na ulici i u knjižari, pa da razglasom apeluju na bezbednost publike.

Dolazeći po potpis, čitaoci su donosili uzdarja. I to je bilo najdirljivije. Pored enormne količine cveća, donosili su čokolade, ruske slatke perece zvane „prjanik“, magično kamenje, skulpturice kućnih duhova zaštitnika, „ljubavna pisamca“, porculanska srca sa ruskim šarama, džinovsku staklenu sablju ispunjenu gruzijskim konjakom, a jedan mladić je doneo pravo jaje sa upisanim datumom (rokom upotrebe) u budućnosti, aludirajući na deo iz Hazarskog rečnika.

Stojeći na uskom, „bezbednom“ prostoru iza kase zajedno sa prodavačicama, upitala sam da li je kod njih uvek ovako kad gostuje neki pisac.

 – Ni slučajno – govorile su knjižarke uglas, uzbuđeno – bila je gužva kad je potpisivao Končalovski, ali ni približno ovako. Jedino s čim možemo da uporedimo je nedavni boravak Mika Džegera u Moskvi, ali naravno ne u našoj knjižari – smejale su se.“ (Iz knjige Jasmine Mihajlović Putni album, Beograd, Dereta, 2004, 2005, 2006.)

Brojne pozorišne predstave diljem Rusije, usledile su posle književnog uspeha. Komadi po delima Milorada Pavića igraju se u Moskvi, Peterburgu, Voronježu, pa čak i u Prokopjevsku. Čuveni moskovski teatar MHAT izveo je premijeru drame Zauvek i dan više, u muškoj i ženskoj verziji, aprila 2002. u režiji Vladimira Petrova. „Lensov“ teatar u Peterburgu, u režiji istog autora već četiri godine igra sa nesmanjenim interesovanjem Pavićev komad „Krevet za troje“. Iste predstave nikada nisu izvedene u Srbiji!!!

Veliki deo Pavićevih knjiga nalazi se i na Internetu u ruskom prevodu, a izdata su u Moskvi i dva kompakt diska gde čuveni ruski glumci čitaju njegove romane.

Posle svega izrečenog i uživo doživljenog u vezi sa Pavićem i Rusima, ja se lično pitam da li je moj muž srpski ili ruski pisac?

(2007)

Jasmina Mihajlović