Miloš Tomić: Lekovite muzikalne improvizacije

Muzikalni dnevnici, Miloš Tomić

Miloša Tomića nije jednostavno predstaviti. Dopalo mu se jednom da se za njega kaže “apstraktni zanatlija”. Kolažer, filmski reditelj, montažer,  fotograf, posle studija filmske režije u Beogradu, magistrirao je animaciju u Pragu a nedavno doktorirao kao specijalista đubrolog na temu “Dragocenost odbačenih predmeta, tj. đubreta kao materijala za film, fotografiju…” Ovaj kreativni i višestruko talentovani umetnik ovih dana se predstavlja beogradskoj publici u Galeriji Kulturnog centra Beograda izložbom Muzikalni dnevnici, koja je i deo projekta “Nema ničega između nas”, koji Srbiju predstavlja na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji.

Ove godine predstavljate Srbiju na Bijenalu u Veneciji, zajedno sa umetnikom Vladimirom Perićem, izložbom Nema ničeg između nas, koja se može videti do sredine novembra. Kakvi su utisci iz našeg Paviljona u Veneciji?

Mislim da se nismo puno obrukali. 🙂 Mnogi posetioci su izlazili iz našeg paviljona vidno raspoloženi. Uživao sam da pričam sa nepoznatim ljudima iz belog sveta, svašta smo se izdogovarali, e sad…bilo bi lepo da se nešto od toga i ostvari, valjda se nisu samo šalili sa mnom.

Bijenale je jedan vašar te umetnosti, u ogromnim količinama. Puno pretencioznih radova: od nekoliko stvarno opasnih i nezaboravnih (paviljon Belgije i Poljske, za mene, na primer) preko skupog šereniša (američki) do sasvim bezveznog, bledunjavog (Švajcarska).

Miloš Tomić

Mi smo u tom kolu bili, čini mi se, nekako direktniji, neposredniji…moji filmovi su uglavnom iz svakodnevnih, često kuhinjskih situacija, improvizacija i ludiranja sa nameštajem, posuđem, priručnim muzičkim instrumentima…glupo mi je da nas hvalim ali jedinu negativnu, mada prilično neodređenu i skoro nezainteresovanu kritiku čuo sam posredno od Raše Teodosijevića…?

Istovremeno, i beogradska publika ima priliku da vidi Muzikalne dnevnike u galeriji Kulturnog centra. Šta su u stvari, muzikalni dnevnici?

Oni su počeli kao niz kratkih svakodnevnih, lekovitih improvizacija, više buka i iživljavanje nego muzika, ako ćemo pravo.Ali meni je to negde nedostajalo kao porodičnom i zaposlenom čoveku. Nisam ni izdaleka imao toliko slobodnog vremena da ga fanatično i bez ostatka posvetim filmovima kao u vreme dok sam studirao ali sam ipak morao da se bavim filmom i muzikom, da bi uopšte bio srećan čovek! Tako sam došao do jednike moguće formule: svakog dana po malo i radim sa onim što mi je pri ruci, ne patim zbog kuhinjske produkcije i nereda u stanu.:-)

Moj sin Dren, trogodišnji anarhista, vrlo je brzo uskočio u dnevnike kad je primetio da tokom snimanja kućna pravila postaju klimavija i da je prećutno dozvoljeno skakati, urlati, nešto možda i razbiti ako to dobro zazvuči.

Kako publika reaguje na improvizacije koje čine posebnu muziku, na buku koja se proizvodi što na instrumentima, a što na običnim upotrebnim predmetima? Da li sve može da bude muzika?

Tokom festivala savremene muzike u Aleksandrovcu ove godine, gde su dnevnici prikazivani, čuo sam da su neka deca, posle gledanja, danima išla po kući i pravila buku, ispitivala jedan po jedan kućni predmet, svirajući na njemu i raštimavajući ga.

Miloš Tomić, Muzikalni dnevnici 2

Diplomirali ste režiju, a nedavno ste doktorirali u Pragu kao specijalista đubrolog. Leonid Šejka je pre oko pola veka postavio tezu o Đubrištu i proglašavanju predmeta, kada su određeni odbačeni predmeti nađeni na đubrištu postajali umetnički predmeti kojima je namenjena drugačija svrha i time i novi život. Šta znači biti danas specijalista đubrolog?

I u mom đubretarenju ima sličnosti sa dnevnicima. Atlas Đubreta se bavi zanemarenim, odbačenim, skoro neprimetnim predmetima na ulici koji su meni i likovno uzbudljivi pa ih sakupljam u albume: uvrtene gumice za tegle, odcepljeni končići sa čarapa i suknji, spljošteni omoti od bombona…ređam po vrstama između stakala ove primerke kao pravi prirodnjak leptire, minerale… Iskreno, pokušavam već da se otresem ove manije ali ne ide mi. Krajem oktobra imaću u Pragu doktorsku tu izložbu «Đubroteka» pa se posle valjda, malo smirim.

Materijal za svoja dela pronalazite, tako, svuda gde se nađete, u Kini, Argentini, u Španiji, Estoniji… Onda ste svoje “albume sa đubretom” počeli i da pokazujete publici. Kako publika reaguje na odbačene predmete kojima Vi dajete novu ulogu u umetničkom izražavanju?

Mislim da nema velikih i malih tema. Šta god da pogledate zaljubljeno, postaje  time vrednije, čak i za druge ljude koji to ranije nisu ni primećivali. Kolekcija gumica između stakala deluje kao azbuka nekog starog pisma, končići kao izbor nadrealističkih žvrljotina…a onda se opet setiš šta je to u stvari…nije to neka ozbiljna umetnost…al je mnogo lepo…barem meni!

Kako izgleda jedan Vaš radni dan?

Miloš Tomić, Muzikalni dnevnik 4

Kada sam u Beogradu, dan ima veliku šansu da bude dobar ako ujutro rano odem na plivanje, dok moji još spavaju. Šanse se povećavaju ako se ujutro mnogo ne razvlačimo i uspem da sina biciklom odvedem u obdanište na doručak (veoma retko). Svakog dana napišem makar desetak pisama, dogovaram radionice u komšiluku i belom svetu, odgovaram na zapitkivanja studenata (predajem na fakultetu Singidunum), pokušavam da zapalim razne ljude da radimo zajedno na nekoj ideji koja mi se mota po glavi, pišem i drugarska pisma mnogima koje sam upoznao na putovanjima. Čekam red u pošti, jurim tamo-vamo, povremeno usisam kuću, idem na pijacu, istražujem materijal za predavanja, često se bakćem i sa administracijom od koje se ježim…nažalost, retko ustanem ujutru i  odmah sednem da pišem scenario, krenem na snimanje ili zaglavim u montaži svog novog filma na dan i noć. Pokušavam da se bolje organizujem i kad radim nešto konkretno, rukama, najsrećniji sam. Povremeno radim u bašti kod roditelja moje žene, u Lipovici – i to je lekovito. Ponovo uveče, kad svi zaspu, ako popijem kafu, mogu da se zaradim do kasno…ali onda nema jutarnjeg plivanja.:-(  Slagao bih ako kažem da živim i radim harmonično. Više je to svakodnevni boks meč.

Posle Venecije i Beograda, da li će Muzikalni dnevnici joša malo prošetati svetom? 

Srećan sam sa izložbom u Kcb-u. Mnogo je toplija, šira i ličnija nego ono što je bilo u Veneciji, naročito i zbog gostiju Kejti Woznicki i, neizbežnog.:-) Pere Talenta ali i zbog  pratećeg živog programa tokom izložbe. Radije bih dalju energiju uložio u snimanje novih delova i pokušaju da od sveg tog čačkanja po muzici napravim jedan dugačak, ne predugačak film. Ili bi pokrenuo ovu izložbu negde gde ona može da otvori neke nove mogućnosti.

I lepo na Vašem sajtu piše: “Imaš ženu i dete, posao i hobi, skrasi se”. Da li Miloš Tomić može da se skrasi?

Nadam se da ne. 🙂

Suzana Spasić

Pogledajte jedan od Miloševih Muzikalnih dnevnika ovde i posetite sajt milostomic.com