Miodrag Danilović: Neprohod

Neprohod – pisano na margini Nastasijevićeve pesme “Osama na trgu”, priču ilustrovao Dragan Jovanović

Ilustracija: Dragan Jovanović

To kuda neprohod im čudno mi se otvori put 

Nađoh ga, u seni trema na ulazu. Maska mu beše polupana, lice umazano. Graja vinovnika gubila se u daljini. Nisam imao drugog izbora, sem da ga uvedem unutra, do matere čija se savest odmarala u pogledu na beskrajne konope savršeno belog rublja. Njena bela savest u miru kraj konopa, i njegovo uplakano lice i očerupana krila. Pred očima mi se zamagli od njene kipuće ljutnje i njegovog lica u grču, izrazom krutog poput malopre čitave maske. Morao sam da pronađem krivce. Karneval je, zgoda za svakakve obesti, ali čerupanje krila, otimanje bicikla i lomljenje maske bilo je previše. Osetih čudan spokoj. Istrčah na ulicu.

Ilustracija: Dragan Jovanović

To kuda stupaj ih laki stuknem brale 

Gnušam se, gađenje me ispunjava mučninom. Na lice dana, svetlog i blistavog poput svetlosti razuma, kuljaju pomije iz jarka, košmarne prikaze, hijene, bastardi, aveti koje krivotvore postojanje iživljavanjem nepostojanja. U kutovima poganih i smradnih ulica iz komešanja se začinje orgijanje, iz pogleda na besramnosti želja da se ne bude ovde, da se ne bude… Kaljuga izmešanih udova, isprepletenih, besramno rasutih kosa, jauka i uzdaha, i u samom dnu ulice, na poslednjem ukrštanju pre trga, još jedan umlaćeni, na kaldrmi ispruženi jadnik polupane maske, modrog, okrvavljenog lica, u dronjcima pocepane odeće. Trag vinovnika, trag!

Plač i smeh vrve u vrevi bledi pronose tugu 

Sa svih strana silna svetina. U smradnim senkama divlje komešanje opijenih, obesna maskarada sudara se sa namrštenim flagelantima koji se pognuti povode batinajući svoja razderana i krvava leđa. Za njima stupa povorka koja bije u zvona, poziva na pokajanje, razobličava jeres, preti mukama, ognjenim mačem, vignjem nečastivog… Povorke bluda i pokajništva ovijaju se kao guje u spletu, grizu se i sikću porađajući nepodnošljivu buku i stostruki metež. I najednom, iz smradnih senki i užarenog komešanja iskače prilika u crnom, čudesno nestvarna, čudnovato bleda, sevajući nervoznim okom na nekoga odbeglog u gužvi. Praćena dvojicom snažnih, naoružanih muškaraca, crna haljina talasa se na vetru, a na bolnom licu iskrivljena grimasa minulog osmeha, razderotina na leđima revnih.

Ilustracija: Dragan Jovanović

Osama na trgu me snađe tišina njinom huku 

Muzika, nepojmljivo, neizbežnost, negde između opoja u koji se tromo tone i oštrine nesvojstvene ljudskom oku… I nazrem da me krvavi korali rasuti kaldrmom ulica i polupane maske i uplakana lica i rane na leđima flagelanata i nejasna prilika u crnom lepa kao snoviđenje nekuda neizbežno vuku zapetog pravog belog i čistog i da će me u gužvi neko spremno dočekati sklupčanog repa i razjapljene čeljusti i da pod batom zvona i udarcima biča niče graja stoput zanosnija od ove tišine i da će me oplakati, tiho, nečujno… Gde li sam to sad?

To kuda oni šestarim sa rujnih lica štijem lobanje kob 

Kroz oblak prašine,valjanje telesa, kod rampe za vatromet ugledam trojicu i bicikl sa kojeg su vrpce i rese veselja strgnute, a točak iskrivljen. Uzdahnem, kao gužvom povučen kružim, a lice pod maskom mi se žari kao ugalj u mangalu. I čujem, sasvim blizu, groktav smeh i spazim osušenu krv na rubovima rukava, burad ispolivanu vinom i maske, užase kakve poruga prirode ni greškom nije kadra da načini. I vidim, Svinja se tromo spušta do slavine da natoči vina, ali iz slavine ne kulja ništa, tek, kao da se neka vrpca odmotava, i on je blago izvlači, dok Zmija trlja svoje čudno crvene ruke, a Vuk ih obojicu zaklanja motreći s pažnjom.

 – Gospari, baš vam je lep bicikl!

– Miči se, tutanj!

– Ma hajde, što ste na kraj srca! Prilično sam se zamorio sledeći krvave tragove koji sejete svuda za sobom. Krajnje je vreme da popijem malo tog vašeg vina, da vidim hoće li i mene tako odvažiti da budem strašan kao vuk, lukav kao zmija i bestidan kao svinja!

– Klinac, ovo je izvan tvog poimanja. Skloni se odavde!

– A ko će da sastavi polupane maske? Ko će da ispravi žbice na točkovima, ko će osmesima da vrati zube, i sa obraza skine modrice i poderotine? Ko će izbijeno oko da vrati u glavu? Kako ćemo, čemu, nazdraviti sa svim tim iza sebe?

– Klinac, ovo je izvan tvog poimanja. Ne izgubiš li se u masi za tren…

– Pučani, građani, gospari, gospe! Vrli i obesni, na ovom mestu se nahode nečasni ljudi koji smeraju nešto što je izvan moći mog poimanja, ali sasvim je jasno da se radi o nečemu nimalo bezazlenom. Našao sam ih prateći polupane maske i poderane obraze i izbijene zube, a ovde izgleda smeraju još nešto, nešto…

– Vidiš? Vidiš da te mogu nataći na mač, a da na to niko i ne trepne? Vidiš da ih nije briga! Gledaj i sve što ćeš videti su lažni obrazi, a pod njima su pravi, rujni od pohote, ždranja i vina! Vreme je da im se svima sudi, vreme za veliku, krvavu žetvu! Kosač je naoštrio kosu i sada će snoplje leteti, krvavo snoplje, po čitavom trgu!

Prostreli o prostreli me raba 

Pamet izgubih. Vuku odsekoh šapu. Zmiji zarakljah jezik. Svinji prosuh creva. Isprevrtah burad, izlomih slavine. Iz nekih pokulja vino, iz drugih gusta, smolasta tekućina. Sve je čekalo spremno za vatromet kojim se neće krasiti noćno nebo. Ovaj vatromet nije trebalo ni da stigne do neba. Trebalo je sve da spali. Trebalo je zakolje sve što se miče od zida do zida u ovom krugu po kome pleše sunce, lepeću krila, izbija zvono i ori se smeh. Trebalo je da razlupa lobanje, izlomi kosti, rasturi utrobe i razori umove. Trebalo je. A ja sam…

Kamen da sam na veki 

Trgom odjeknu pucanj. I tu se grešan skamenih. Po mojoj senci da mere smiraje i svitanja na trgu.

Miodrag Danilović