Mirjana Kovačević: Beli listić

Mirjana Kovačević

–  Da li vam je hladno u stanu?-  pitao me komšija Zvezdan.

– Ne, nije mi hladno, smrzavam se. – odgovorila sam stiskajući zube.

Komšija Zvezdan je voleo da strese blato i sneg sa cipela na moj otirač. Zato smo otirač uneli u stan pa me sad zbunjuje. Da li izlazim iz stana ili ulazim stan.

– Vrata me dele od jave večne – pomislila sam i u žurbi izašla iz stana u ruci noseći pet kesa punih đubreta i svezanih u jedan čvor.

Zazvonio mi je mobilni telefon.

– Halo?! Alo!

– Ovde profesor Đuričković. Jeste li to Vi, Margareta?

Pošto smo utvrdili identitet pisca ovih redova ( što nimalo nije lako ukoliko pokušavate da izbegnete autorska prava), nastavili smo razgovor.

Uvek isti, uvek u nezgodnom trenutku. I uvek s poljupcima na kraju.

Nisam volela džentlmene, šmekere, njonje i švalere u likovima postarijih muškaraca koji su iznova i iznova pokušavali da podiđu mojoj sujeti dok su u mislima verovatno zamišljali erekciju posle dvadeset godina suše.

Počela sam da šepam. Dok sedim ujutru i pijem prvu kafu, stolica od bukovine je toliko neudobna, pa krivim noge, uvrćem ih oko stolice. Jednostavno, ne znam šta da radim s njima. Gde da ih smestim.

– Gde ću s nogama?- pitam momka koga moje drugarice zovu Izazivač.

Kao i obično, ćuti i cedi svežu pomorandžu oduševljen zdravim životom američkih građana koje,osim u filmovima, nikada nije imao prilike da upozna i vidi.

Nego, izašla sam iz stana. Obrisala cipele o otirač koji je bio ispred vrata. Valjda sam izašla iz stana? Pogled mi luta po prozorima starih zgrada u centru prestonice. Takva znatiželja nije me obuzimala još od dvadesetih godina kada sam štucala pri pomenu reči „seks“.

Šta rade u tim nepoznatim predsobljima, kakav im je tepih, da li ga imaju, gde su im knjige, da uopšte imaju knjige, čime se bave.

I tako, dok se zanimam gledajući u tuđi posed, dok šepam jer me leva noga jako boli, primećujem prolaznike. Razmenjujemo poglede kao da se poznajemo. Jednoj starijoj ženi sam, iz šale, poželela dobro jutro.

Iznenadila me odgovorom:

–  Hvala devojčice, ali sad je tri popodne!

Shvatila sam da kasnim kao i obično. I to ne ispoštovah ni akademiju, niti bilo koju drugu školu, jer kasnim duže od 15 minuta.

A kud sam pošla? Đubre sam bacila još na prvoj strani. Crveni trag na dlanu mi i dalje stoji od teških kesa uvezanih u jedan čvor.

Krenula sam na izlet svog konformističkog i hedonističkog života.

– Tebi je lako!

To kaže mama, dečko ( Izazivač), šef, komšija Zvezdan, profesor Đuričković…

Ulazim u modernu kafanu, zvanu Kafe Parlament. E, sad bi trebalo da sam na svom terenu. Naručujem, naravno, espreso (urednica kaže da pijem previše kafe) i čašu vode s ledom, iako je februar i sneg svetluca. U tabakeri nema više cigareta. Tu je konobar. Donosi mi dve cigarete na tacni prekrivenoj salvetom. Sasvim dovoljno.

Čekam da dođe neko ko kasni više nego ja.

Ali, u Parlamentu je haos. Svi su se uhvatili za kravate i igraju kolo. Neko i stepuje, neko više voli salsu i tango ali svi ispunjavaju želje svom narodu.

– A narod? Gladan?

Ne bih rekla da je gladan koliko prstiju mu nedostaje. Bizarno. Prava reč preuzeta s Travel kanala.

Razmišljam da izlet do Parlamenta i nije bio baš zanimljiv koliko sam Parlament.

Za stolom do mog ( u kafeu, inače, ima samo tri stola), sede tri devojke mlađe od mene ( još studiraju) i raspravljaju o veštačkoj oplodnji i zakonu koji bi svakoj porodilji trebalo da donese 5000 evra i to po svakom detetu koje se rodi. Ali, u bračnoj zajednici, zaključuje jedna od njih sa šiškama preko nosa, napućenih usana.

Rasprava je trajala jer nisu bile sigurne kakve su sve zloupotrebe moguće. A sa zloupotrebama se nije šaliti, smejala sam se u sebi kako ne bismo narušili tempo rasprave.

Stigao je i moj saučesnik. Rođak Izazivača, koji mi se udvarao neuspešno, ali uporno.

– Dobro došao, nadam se da imaš cigarete – pitanje koje je tražilo odgovor.

– Zašto kasniš – glupo pitanje, jer me ne zanima ni on, a ni njegovo „podnošenje  izveštaja“.

Gledao me je u oči i namigivao s vremena na vreme. Bio je dosadan.

Sve ću ispričati Izazivaču kad se vratim u stan.

Ali, ko će sad istim putem nazad? I da li će me neko sačekati kod kuće?

– Tebi je lako, lako olako – poruka na sekretarici od Emili Dikinson.

I dalje sam na stolici od bukovine, kafa je popijena. Prva, druga…

Noge ne osećam.

Odoh do komšije Zvezdana da ga zamolim da više ne ostavlja sneg i blato na mom otiraču, jer nemam želju da ulazim ili izlazim, na ista Vrata.