Mirjana Kovačević: Susret

Znam. Trebalo je da prođu godine da bismo se sreli. Slučajno, na raskrsnici. Stajala sam na autobuskoj stanici. Vraćala sam se od prijatelja kome sam nosila dva kilograma pomorandži iako nije bio bolestan. Sedela sam kod njega na udobnoj fotelji dok je u ćošku padala prašina na gitaru i sabrana dela Dostojevskog. Zaboravila sam na večeru koju mi je spremio iako je bila ukusna. Možda neka morska riba uz sveće i belo vino koje ne pijem. Kiša je udarala kao u pesmi čuvenih Idola ali tada mi nije na pamet padala ta melodija. Kiša je kvasila asfalt ali ne tako jako da mi je bio potreban kišobran. Kiša me iznenadila iako je iznenađenje tek sledilo.

Olja Ivanjicki, Adam i Eva, Glacijalne jagode, 1991, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Došao si mi iza leđa. Samo sam čula glas. Taj glas koji nisam zaboravila jer se glas poslednji predaje zaboravu. Sećam se dobro. Rekao si spremi ranac. To je sigurno bio ranac za decu koju nisam upoznala. Naravno, nisi bio sam. Ali, to više nije ni važno.

Kao da mi sada prolaziš ispred očiju. I čujem tvoj glas kako nešto ponavlja . Da li i sad sanjam?

Kiša je bila razlog što si stavio kapuljaču na glavu. Ili ne voliš da šetaš sa neopranom kosom. A ja sam najviše na svetu volela da mirišem tvoju kosu. Možda mi to najviše nedostaje. Noć i mirisi.

Nisi prelazio ulicu na pešačkom prelazu. Za to postoji kazna. Ali kod nas nema ko da ti je naplati. Nemaju ljudi vremena za pešačke prelaze. Najslađe su prečice.

Sve se odvijalo jako brzo a trajalo je čitav vek. Nisam bila zbunjena. Možda više mirna nego što je iko to mogao da objasni. Nije mi bilo bitno. Držala sam ruke u džepovima. Imala sam crvenu jaknu. I crvenu torbu. I pet kila više.

Posmatrala sam te kako prelaziš ulicu,uzvikuješ: « Požuri ! «

Gde si žurio, zašto si žurio? Izgledalo je kao da bežiš. Da toliko želiš da pobegneš od onoga koga si video ili šta si osetio. Video si me. Znam. I pre nego sam ja tebe ugledala. Prepoznao si me posle toliko godina. Nije ti bilo drago. Nisi želeo da se pozdravljaš. Upšlašio si se. Strašno te obuzeo strah i pobegao si.

A onda, kraj.

 Okrenuo si se da me bolje vidiš. Da potvrdiš da sam to ja.

I nije niko drugi. To je ona ista devojka koja je volela da te sluša i gleda satima. I da miruje. I da ćuti.

Na autobuskoj stanici sam stajala mirno i videla kako si se okrenuo. Belele su se tvoje beonjače. Izgledao si više izbezumljen nego radostan. I zašto bi bio radostan. Pa koga si ti to zapravo video? I šta si osetio sem straha. Ništa. Osetio si Ništa. Potrčao i ostavio me da stojim na kiši kao glineni golub.

Olja Ivanjicki, Leonardova godina, 2004, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Nije važno. Danas više stvarno nije važno što smo se sreli i nismo se pozdravili. Šta bismo pa rekli jedno drugom. Sigurno bismo ćutali. Samo nemoj da se ljutiš ako se ponovo sretnemo. I nemoj da mi prilaziš. Nema razloga. Između nas je sve jasno.

Jer je između nas.

Ubrzo mi je stigao autobus. Nisam plakala. Sela sam kao slon da je seo na stolicu od trske. I vratila se sa večere od nekadašnjeg prijatelja. Samo ni on mi više nije prijatelj. A ni ti me više ne poznaješ.

Sinoć sam sanjala kako razgovaramo, šapućemo i umiljavamo se nežno dodirujući jagodicama. A sad se smejem svojoj gluposti i snu koji nije uvek isti ali očigledno ne prolazi.

Ne znam kako da završim ovu priču. Nikako da se završi. Zato što se završila i pre svog početka. Znam.

Mirjana Kovačević