Misli se ne mogu krotiti

^{Piše: Andrija Tisa} 

Ogist Roden, Mislilac, skulptura

Sloboda misli i po prirodi neukrotiva osobina misli da se oslobodi dogme, često se prožimaju i ne razlikuju. „Svako može da misli šta hoće“ – kaže se jako naivno, kao da misao zavisi od volje a ne obrnuto, kao da misao ne prednjači volji, kao da misao ne upravlja voljom, kao da bez misli volja može da postoji. Protivnici slobodnog mišljenja svojom primedbom ne ciljaju toliko na fiziološki proces, već žele da skrenu pažnju sa ograničavanja slobode izražavanja misli. Oni možda iskreno misle ono što vele, neka misli svako kako želi, samo podrazumevaju da se to ne saopštava nikome.

U hiljadugodišnjoj borbi za slobodu misli čovečanstvo je naučilo da se sloboda misli ne može ograničiti sredstvima sile. Ne može se ljudima narediti da misle ovo ili ono, isto tako ne mogu se prisiliti da uopšte ne misle. Zapravo prisilna sredstva izazivaju oprečne, buntovne misli, neukrotive misli. Ništa nije tako konzekventno buntovno, kao misao. I najmanji stepen prisile izaziva sve veći i veći otpor. Može se reći, dakle, da porobiti do kraja misao spoljnim silama zakona nije moguće zbog same prirode razmišljanja.

 Samo jedna metoda uticaja na razmišljane čini se delatnom i uspešnom, a to je razvijanje opšte kulture – širenje znanja. Malo znanja proizvodi malo misli. Neznanje je kao okov koji sputava razmišljanje. Prenošenje znanja uglavnom se odvija u školama, i na to vlast, državna, crkvena i politička može da ima i ima veliki uticaj. Omladini mogu da se uskrate mnoga znanja, vidokrug znanja mladih može namerno da se suzi. Na obrazovanje se može, svakojako, u velikoj meri uticati.

Silom svojih zakona, državna vlast, crkvene organizacije kao i političke partije mogu da uguše svaku reč u čoveku, da ga prisile na kompromise. Ali, ovakav sistem vodi obrazovanje na jednu opasnu stranputicu. Ako je omladini, a posle i odraslima, zabranjeno da kažu ono što misle, na kraju će misliti samo ono što smeju i da kažu. A stim paralelno gubi se i sama sposobnost razmišljanja. Međutim razmišljanje o činjenicama je jedini način da čovek postane samostalan, da na osnovu samostalnog razmišljanja donosi odluke. A to je sa druge strane jedini garant napredka čovečanstva. Pogotovu je kod odraslih poguban uticaj sa ciljem ograničavanja misli. Istina je da čovek prepušten samom sebi može da zaluta, ali istina je i to, da samo onaj koji razmišljajući ide svojom stazom može da pronađe nove puteve koji vode ka novim istinama, do novih zakjljučaka. Ipak, ne prestaje svako da razmišlja kad ne sme da govori. Tajni način razmišljanja proistekao iz uslova života i prilika postaje vidljiv u njegovim delima tako da i onda kada ne sme da javno izkaže to svoje mišljenje njegov uticaj ne prestaje. A to je od ogromne važnosti jer moral se ne manifestuje u rečima već u delima.  Svakom društvu shvatanje morala je najbitniji elemenat koji održava i povezuje to društvo.

foto: Hartwig HKD via Compfight

Ponekad prividno uspeva porobljavanje izvesnih misli. Od ljudi, naime, očekujemo  dela ili u najmanju ruku reči kojim izražavaju svoje misli.  A te manifestacije su često primorane da se ravnaju prema uticaju spoljnih sila. Dela mogu biti pokorna a da u isto vreme misli budu najneposlušnije, najrevolucionarnije. I što je u jednom društvu broj onih koji su primorani da deluju protiv svojih misli veći, s tim je opstanak tog društva, te organizacije nesigurniji. Nepobitna je činjenica da su tako nastali ustanci i revolucije. Što određenije bilo koje društvo zahteva da se sledi jedan određeni pravac, s tim je verovatnije da će to izazvati suprotne – neposlušne misli u građanstvu. Mada se između neposlušne misli i neposlušnog delovanja nalazi volja na koju utiču interesi i sile zakona, neposlušna misao će se kadkad iskazati se na delu.

Misao je volja, a volja je pokretač dela. Delo može da se usmerava, zato se misli da i misao može da se usmerava.  Samo, misao se ne može ukrotiti, a slobodna misao vodi ka neobuzdanim delima, ka novom, ka budućnosti. Neukrotivost misli najsigurnija je osnova za napredak bilo kakvog društva, čovečanstva, najzad. To je siguran put na koji ukazuje čovečja iskonska težnja ka slobodi.

 Andrija Tisa