Monumentalna tišina Karavelićevih skulptura, u Holu RTS-a

Velimir Karavelić : Dečak

Izložba skulptura Velimira Velje Karavelića u Holu Radio-televizije Srbije predstaviće više od 40 dela ovog renomiranom umetnika. Egzistencijalna putovanja, tuga, dubina, a pre svega ljubav prema jugozapadu Srbije, prema Metohiji i svetinjama, sadržani su u  izložbi koja zbog svega što jeste u svojoj suštini, zapravo predstavlja ono što je posle svega doživljenog u umetnikovoj duši nastupilo i što iz njegovih dela proizilazi – blagoslovena Tišina. Ona u kojoj se zauvek pohranjuju sabrane dragocenosti.

Skupture od kamena Velimira Velje Karavelića demonstriraju epsku monumentalnost. Njegovi likovi su usredsređeni i zamišljeni i zaneseni u isto vreme,  kao da dolaze iz nekog sasvim drugog sveta i vremena. U isto vreme, oni su i naši savremenici, saučesnici i sastradalnici prostora i vremena. Ponekad, i kada prema nekoj istaknutoj karakteristici prepoznamo lik koji je umetnik zauvek preneo u večiti mermer, opažamo da je zahvaljujući umeću i posvećenosti istovremeno to biće pretvorio u simbol ili čak u metaforu. Sasvim svedeno i skromnim sredstvima, u formatima koji retko prelaze visine od metra, Karavelić demonstrira epsku monumentalnost. Sa druge strane, seta, usredsređenost likova na nešto nadzemaljsko, milota, toplina koja iz njih struji, vode nas na onu žensku, lirsku stranu. Ivicom te dvojnosti, dvogubosti i nepomirljive dihotomije hoda ovaj stvaralac i seje za sobom veličanstvena dela – kaže autor teksta kataloga Dušan Milovanović.

Velimir Karavelić, Hvostanski, čuvar

U njegovoj skulpturi prepoznaćemo odbleske energija davno prohujalih vremena,  isijavanje one meditaranske svetlosti sa kikladskih svedenih idola, romanička uranjanja u suštine sveta i čoveka, secesionistička razmatranja mogućih sinkretizama, polemisanje sa renesansnim velikanima, ali i s Rodenom, Brankusijem, našima Stijovićem, Palavičinijem, Stojanovićem, Jankovićem… Jedno je sigurno: svu silinu tih zračenja na okupu drži snažna mreža vizantijskog duha i crteža, što sasvim definišu i formu i suštinu. Njegov rukopis izrasta i bokori se ipak direktno iz umetnosti srpskog srednjeg veka. To je najsnažniji zdenac, iz koga se pije i nasićuje, do obila, a zatim se tamo uranjaju nova dela i energije, koji će dalje oplemenjivati nanovo.

Kao tipično retrogardni (ne i retrogradni) Karavelić je prijemčiv za sve vrednosti visokog modernizma, kaže likovni kritičar Đorđe Kadijević i detaljnije opisuje Karavelićevo stvaralaštvo. Figure su mu nerealistično stilizovane, obrada kamena u tehničkom ali i u estetskom smislu moderna, namerno neujednačena. Jasno se razlikuju ovlaš obrađene površine manje značajnih detalja od onih koji su izglačani do perfekcije i time ističu primarnost dominantnih segmenata forme. Karavelić voli kamen, najradije vaja u mermeru, što treba razumeti kao samosvesnu retrogardnu dispoziciju, a ne kao anahronu nostalgiju za starim vajarskim tehnikama. Njegove figure su na granici između srednjeg formata, ali svojom plastičnom strukturom stvaraju utisak monumentalnosti, tvrdi Kadijević.

Izložba dela Velimira Velje Karavelića pod nazivom „Tišina“ svečano će biti otvorena u izložbenom prostoru Radio-televizije Srbije  u četvrtak 17. jula u 20 časova i traje do 31. avgusta 2014. Autor izložbe i teksta kataloga je Dušan Milovanović.