Nadežda Petrović o Lazaru Kujundžiću

Vojvoda Lazar Kujundžić

Nadežda Petrović, kao ratna bolničarka, krenula je u Staru Srbiju sa vojskom odmah početkom Prvog balkanskog rata, u pratnji brata Vladimira. Najmlađe dete porodice Petrović, četrnaestogodišnjeg brata Rastka ostavila je u Beogradu da dočekuje ranjenike u beogradskim bolnicama i tamo ih neguje. Marija Ilić-Agapova svedoči da je Nadežda bila „neumorna sesta milosrđa“. Nadežda Petrović, kao nezaobilazni svedok, ostavila je potresne beleške iz Velike Hoče i Prizrena 1912. i 1913. godine.

U njima, kao Jefimija, oplakuje još jednog Lazara – Lazara Kujundžića, srpskog junaka i vojvodu koji je poginuo 1905. godine u borbama u Velikoj Hoči kada su Turci opkolili i zapalili kulu i u kojoj je bilo sedam ratnika.

„…Ja, evo ovde, u tvome susedstvu, vojvodo Lazare, prema tvojoj humci u Hoči, sedim u tvome Prizrenu gde me je oslobodilački rat doveo, i negujem junačke i viteške ranjenike, oslobodioce i pobedioce. I sa prozora mojih bolničkih soba često posmatram tvoju humku koja još i sad tamo stoji kao carski presto. Osam godina je kako ti tamo ležiš čuvajući Dušanov Prizren. I sačuvao si ga, i predao ga narodu svome slobodna. Sada, otuda, sa svojega okomka ti vidiš, na onoj zelenoj livadi, dvesta-trista zakrštenih paralelnih humki kraj Bistrice, na čijim sam belim krstovima sama crnilom ispisala njihova imena i suđeni smrtni čas. U tim humkama leže borci i vitezovi iz Srbije, krila polomljenih u Ljumi, u Miriditima i Dukađinu. Tu se odmaraju, kao i ti, slavni osvetnici tvoji i tvojih drugova za vašu mučeničku i časnu junačku smrt.

Ti nisi mrtav, Lazare…

Takvi su to ljudi bili, takvi Srbi!

Tako se radilo.“

Nadežda Petrović, Stari šedrvan u Prizrenu, 1913.