Nemački glumci su robovi

^{Piše: Željka Bašić-Savić}

Pozorište Maksim Gorki u Berlinu, foto Beek100 via Wikipedia

Nedavno sam u nemačkoj štampi pročitala kako otkazi “pogađaju” radnike, novinare, službenike, ali ne i glumce. Naime, otkaz je glumcima deo svakodnevice. Kao i robovlasnički ugovori. Možda je to interesantno za glumce i sve „one druge oko njih“ u Srbiji.

Evo priče. Šermin Langhof prelazi iz of teatra Balhaus u pozorište „Maksim Gorki“ u Berlinu. Upravnik istog odlazi u Štutgart. Direktorka je, pre nego što je zasela u direktorsku fotelju, poručila da pozdravlja sve one koji žele da ostanu u pozorištu. Da bi vrlo brzo usledili otkazi za trećinu pozorištaraca. Čemu frka? Možda bi bila da se radi o gore pomentim radnicima, službenicima. Glumci su sa otkazima, svoji na svome. Nemački glumci, pre nego što pomisle na glumački zanat moraju da nauče mantru o fleksibilnosti i razigranosti do groba. I moraju da prihvate da se glumac pod obavezno kupa u (ničim izazvanom) optimizmu, te da se nikada ne bune zbog niskih plata.

Maxim Gorki Theater, Berlin, foto Stefan Kellner via Flickr

Elem, pozorišta u Nemačkoj su regionalno organizovana, upravnik je mali bog koji dovodi svoju svitu, ali svita mora da kupi prnje kad upravnik ode iz pozorišta. Oni koji su u sistemu, smatraju se privilegovanima. Za razliku od onih koji to nisu i koji zdušno kukaju da bi u sistem po bilo koju cenu. Naravno, u državna pozorišta ne mogu svi da uđu, nema mesta! Već je jasno da je za ovakvu borbu potrebna ogromna zaliha samopouzdanja.

I ako sad neko (van Nemačke, i odličnog pozorišta u istoj toj Nemačkoj) pomisli da je onima koji uspeju da se ubaštraju u taj sistem nadalje sve luk i voda, jerbo se podrazumeva da mogu da biraju, uloge, vreme, honorar, taj je grdno pogrešio.

Predstava Ana Karenjina, maksim Gorki Teatar, Berlin, foto Rosmary, via Flickr

Nema pauze za nemačke glumce

Evo, jedan glumac iz pozorišta „Maksim Gorki“ (dobar, poznat, priznat), za sedam sezona u tom pozorištu jedva je video grad u kome živi. Nema se vremena. Njegov upravnik (ovaj koji ide) je radoholičar, nikada nije kod kuće svoje i svojim saradnicima rado daje priliku da dokažu i pokažu da li mogu da ga prate. Pa je u to ime, u prvoj sezoni svog direktorovanja napravio 52 premijere. Reč je i o „malim projektima“. Čuj malim – 52! E, a to vodi u robovlasničke ugovore koji su takvu produkciju omogućili. Nijedan sindikat se nije umešao u tu priču. A i zašto bi? Svi znaju da su glumci na neprestanoj dispoziciji. Šest dana nedeljno bez pauze, pravila i drugih dosadnih ograničenja!!!

Ako ste pomislili da je ovo previše da bi bilo tačno, evo još podataka. Pišu novine! U provinciji je glumcima mnogo teže nego u Berlinu. Minimalne plate, 1.650 evra za diplomirane dramske umetnike, a ne 1.800 do 5.000, kao u „Gorkom“. BRUTO! Dakle, ništa od navedenog ne podseća na ugovor, jednog npr. muzičara u orkestru. Osim toga, glumac ne sme da mrdne. I kad ima slobodan dan, ne sme da napusti grad u kome je zaposlen.

Ali glumci, k’o glumci, svugde isti! Svi imaju neviđenu želju za eksponiranjem i rado se bacaju u arenu u kojoj se nalazi 15.000 profesionalaca. Od kojih, samo delić živi od umetnosti.

Zato se u Nemačkoj često može čuti (ja čula i videla) da glumice ne rađaju decu. Za dve godine osiguranog angažmana u nekom državnom pozorištu može im se, naravno, dogoditi ljubav, dete, a potom frka… Upravnik odlazi, sa njim i njegova svita i u najboljem slučaju glumica dobija poziv da ide dalje za upravnikom. Sa sve detetom i eventualnom mužem. Ali, šta je sa vrtićem, školom, zaposlenjem bračnog duga, stanom, starim roditeljima? O navikama i željama nećemo.

Predstava Ana Karenjina, maksim Gorki Teatar, Berlin, foto Rosmary, via Flickr

Važan je sistem

Ipak, Nemci se slažu da je sistem važan i da kao takav mora da postoji. Bez njega se ne može. Uostalom, ta vrsta pritiska pravi nemačko pozorište tako živim, živahnim, životnim… Podrazumeva se da umetnici ne mogu da imaju želju za bilo kakvom stabilnošću.

Ugovori za stalno ne postoje, zaštićeni su samo oni kojima su se ugovori produžavali neprekidno 15 godina na jednom mestu. Nakon toga ne mogu biti otpušteni. Pamtim jedan slučaj naše operske pevačice koja je nakon 14 godina i nekilko meseci dobila otkaz!

I naravno, čuvena oda mladosti je takođe aktuelna. Dok ste mladi, poslušani i puni entuzijazma svi vas hoće. Ali ako entuzijazam izbledi, godine stignu – pozorišta koja tako rado kritikuju kapitalizam na svojim scenama, udeliće vam šut kartu bez pogovora sa svevremenskim objašnjenjem da iza svega stoje finansijski razlozi. Argument kao stena. U kapitalizmu.

 Iz Kelna za AAM,

Željka Bašić-Savić