Nepoznato pismo poznate umetnice
Na stogodišnjicu smrti, znamenite srpske slikarke, Nadežde Petrović, uputno je pomenuti da je rođena u Čačku 1873. da je slikarstvo počela da uči kod Đorđa Krstića i, nešto kasnije, u Prvoj slikarskoj i crtačkoj školi, Kirila Kutlika u Beogradu. Potom je od 1898. do 1902. u Minhenu pohađala poznatu školu, slovenca Antona Ažbea. Pouke je još sticala kod Julijusa Ekstera i Angela Janka. Kratko vreme se, između 1910. i 1912. usavršavala u Parizu.
Pored nespornog talenta, kojim je plenila, Nadežda je bila vredna i veoma poletna. Dokazala se na mnogim poljima. Predavala se svakojakim aktivnostima. Osim slikarstva, bavila se umetničkom kritikom i društvenim radom. Bila je pokretač i organizator likovnog života u Srbiji. Organizovala je izložbe i izlagala, radila je kao nastavnik crtanja, čak je pisala drame.
Ustanovila je prvu Jugoslovensku umetničku koloniju, učestvovala je u osnivanju Društva srpskih umetnika Lada, Saveza jugoslovenskih umetnika Lada, Srpskog umetničkog udruženja, bila je sekretar Odbora za organizaciju umetničkih poslova Srbije i jugoslovenstva, potom, osnivač i prvi sekretar Kola srpskih sestara, zapravo, teško je nabrojati sve ono čime se u kratkom trajanju bavila.
Prvu samostalnu izložbu je priredila 1900. u Beogradu, koja nije dobro prihvaćena niti su joj talenat i njeno moderno shvatanje slike, prepoznati u krugovima tadašnje, konzervativne kritičke misli. Budući da je bila veliki borac, na slične osvrte se nije okretala. Naviknuta na nerazumevanje, to joj nije zasmetlo da grabi ka novim uspesima.
Nadežda je ostvarila nesvakidašnje delo, izuzetnih domašaja, što je svrstavaju u sam vrh savremene srpske umetnosti. Bila je i ostala slikar naše zemlje, neba i našega sela. To potvrđuju njene reči da umetnik treba da dobija nadahnuće od prirode, slobode i naroda u kome živi i stvara, smatrajući da umetnost podiže kult u čoveku do najviših granica. Zato je razumljivo što je najveća postignuća zadobila slikajući Srbiju, njene ljude i predele. Bila su joj bliska pitoma sela, šume i pašnjaci, naherene ograde i kućerci, dvorišta i putevi, manastiri, proplanci, šume i cveće, zapravo sve ono što je volela i, kao iskreni zaljubljenik u svoju zemlju, nosila u srcu.
Kao retko koji naš slikar, Nadežda je otvorenih očiju gledala u budućnost i upijala svet oko sebe. O tome najbolje svedoči njeno slikarstvo u kome se prepliću naznake secesije i simbolizma, fovizma i impresionizma, ponajviše ekspresionizma ispoljenog kroz slojeve silovite gestualnosti, uz to, slobodnog i snažnog prostiranja boje po slikanoj ravni. Čak se može uvideti, da je u jednom segmentu svoga slikarstva, nazrela ideju apstraktne umetnosti. Za ono malo vremena, koje je provela pred štafelajem, sve je to fenomenološki zaokruženo u brojem zamašnom, a vrednostima izuzetnom opusu, koji je svrstava u sam vrh srpske umetnosti.
Nadeždi Petrović život nije bio naklonjen. Sudbina se poigrala sa njenim ishodom. Po izbijanju rata, umiru joj dve sestre, a onda joj, kao dobrovoljac, gine brat. Nedugo potom, i ona, inače veliki patriota i rodoljub svoga naroda, prijavljena da dobrovoljno neguje i leči ranjenike, dobija tifus, od čega je 1915. umrla u valjevskoj bolnici.
O Nadeždi Petrović su ispisane mnoge stranice. Njena životna putanja je uglavnom znana, a delo joj istraženo u svim aspektima. Činilo se da su sve, pa i najmanje pojedinosti, o njoj poznate. Ipak, neočekivano iskrsne još po neki dokument, koji na nju baci dodatno svetlo. Došli smo do podužeg teksta, njenom rukom napisanog daleke 1910. godine.
Ono razotkriva poneke nepoznanice koje, poput mozaičke kocke, upotpunjuje saznanje o njoj. I ne samo o njoj. Bez obzira što najveću pažnju upućuje na samog autora, na neki način je dragoceno za domaću umetnost. Pismo na poseban način, razotkriva stvaralačku i ljudsku prirodu umetnice. Razume se, u njemu su sadržani podaci, što se odnose na zanimljive segmente njenog delanja, zapravo, na autentična događanja, kroz koja je prolazila, dok je usput dotaknut vid šireg društvenog delovanja. Sve to skupa doprinosi boljem razumevanju Nadežde, ali i tokova tadašnje kulturne prakse.
Pismo je naslovljeno Ministarstvu za prosvetu i kulturu. U njemu se iščitava plahovita priroda umetnice, koja je otvoreno i nadahnuto pisala o svim problemima, koje je uočavala i sa kojima se neposredno susretala. Dotakla se odnosa prema birokratskom ponašanju jednog dela državnih činovnika. Nažalost, toga je u njenom, ne odveć dugom životu, bilo poprilično. O tome kazuju drugi materijali sačuvani iz prepiske, koju je vodila. Oni potvrđuju da se odvažno borila za svoja i prava drugih. Nije uzmicala niti se kolebala da ukaže na istinu i iznese je bilo kome i bilo gde. Izgarala je u svemu što je smatrala humanim i potrebnim njenom narodu. Evropskom naobrazbom je skretala pažnju na interes zajednice kojoj pripada, pogotovo u oblasti prosvetiteljstva i kulture, kojoj je učinila trajan doprinos.
tekst, pisan rukom prve dame srpskog slikarstva, ukazuje na te i takve ponore, na okolnosti koje su je, neki put, dovodile u žetoke sukobe. Uprkost svemu, sa njima se često susretala i nastojala da ih rešava. Ovim povodom treba skrenuti pažnju na neprijatnosti koje je imala oko postavljenja učiteljice crtanja o čemu se ona naročito jada, ali i njene opsednutosti oko pripreme velike jugoslovenske izložbe te potrebe da otputuje u Pariz u kome je želela neko vreme da boravi i slika i, dabome, da tamo priredi izložbu. Tekst nadalje otkriva da joj za tu svrhu nisu odobrena materijalna sredstva a tim povodom i potrebno otsustvo. Ipak, znamo da je taj naum, na neki način ostvarila, šta više, uspela je da tamo naslika neke radove koji se svrstavaju u sam vrh njenog opusa pa i naše umetnosti u celini.
Ispovest Nadežde Petrović, makar i na ovaj način, upućuje na povesnu zbilju njene nepritajene, dinamične prirode, na deo gorke stvarnosti koju je iskusila. Slična nerazumevanja su je pratila u neprekinutom sledu, do njene prerane smrti.
Zdravko Vučinić
Tekst Nadežde Petrović donosimo u celini:
Od jedne najobičnije sitnice, koja se nalazi u resoru Ministra Prosvete i Crkv. Poslova, da posle 16 godina predane nastavničke službe budem prevedena za učiteljicu crtanja sa platom po zakonu o srednjim školama,-sitnom ljudskom pakošću i inatom učinjeno je to, da je ovo istaknuto kao važno pitanje prvoga reda, na kome Ministar baveći se zabavljajući se njime pune dve i po godine, donosi svoja tri najpogrešnija i nezakonita rešenja. A Državni Savet donosi četiri puta svoje jednoglasne odluke i primedbe, da su rešenja Ministarstva neumesna i nezakonita, i sa dva svoja Savetska rešenja, poništava Ministrova rešenja i preporučuje mu, da zadovolji moje pravično i zakonito potraživanje, i pošto sam ispunila svoje zakonske uslove i nalazim se sa predavanjem u ženskoj gimnaziji, još od početka njenog ustanovljenja. Ali raniji Ministar prosvete g. Andra Nikolić odlučno je ostao s dokazivanjem da za njega ne postoji ženska gimnazija, srednja škola za žensku decu, nego samo Viša Ženska Škola, pa je to uneo u oba svoja rešenja koja mi je izdao, a protivu kojih sam se i žalila Državnom Savetu.
Kad je Državni Savet 11 decembra pr. god. poništio i drugo rešenje g. Andre Nikolića, u kome se, Savetskom kolegijumu, sada nalazi i sam g. Andra Nikolić, koji je i prisustvovao toj sednici, kad se njegovo rešenje jednoglasno poništavalo. Onda se kao i sada u Ministarstvu Prosvete nalazi Načelnik g. Milivoje Popović i njegov pomagač, referent g. Zarije Popović, koji i sada na silu hoće da održi one navode i nazore svoga bivšega Ministra g. A. Nikolića, da za njih ne postoji ženska gimnazija, koju je podigao samostalski Ministar prosvete g. Ljub. Davidović, a potpuno utvrdio drugi samostalski ministar g. Ljub. Stojanović, nagovarajući današnjeg samostalskog ministra g. Jov. Žujovića, da ostane na tome njihovome pogrešno zauzetom zemljištu, da održe nezakonite navode svoga bivšega ministra, te da ne postupi po rešenju Državnog Saveta, koje i po Ustavu zemaljskom čl. 144 i po zakonu o poslovnom redu čl. 62 ima punu obaveznu silu za svakoga pa i za Ministra Prosvete.
Kad je moj otac, posle učinjene posete načelniku g. Popoviću, video, da će posle ovog drugog Savetskog rešenja i on i njegov pomagač pokušati da današnjeg Ministra g. Žujovića zavedu, da ne samo ne prevede za nastavnicu crtanja po zakonu o srednjim školama, nego da me i novim pogrešnim rešenjem odbije od svoga pravednog i pravičnog traženja te time navuku na očevidno gaženje jasnih propisa osnovnoga i postojećih pozitivnih zakona, onda je on pismom od 3. februara o.g. upućeno lično g. Žujoviću, čiji prepis ovde pod 4 prilažem, skrenuo pažnju na sve to i iscrpno mu izneo celo stanje toga spora, moleći ga da jednom prekine tu stvar, i na osnovu čl. 75 a s pogledom na čl. 56 i 64 zakona o srednjim školama.
Ali ministar g. Žujović, umesto ga prihvati predlog tako iskreno iznesen i potkrepljen sa puno razloga po zakonu osnovanih, odbacio je isti i posle osam dana 12 ovog meseca-februara odbio me je od traženog prevoda, i izdao mi je svoje rešenje, p. br. 22966 kome ne samo da nema nikakvog smisla, nego nema ni zakonske vrednosti, jer je protivno i pozitivnim odredbama zakona o srednjim školama i zakona o poslovnom redu u Državnom Savetu, kao i ustava zemaljskog. A zašto mu je sve to bilo potrebno. Zato, da zadovolji ambiciju o svojoj moći i kapric jednoga načelnika, koji sumnjam da je i jedno pitanje u tome Ministarstvu raspravio, a da u njemu nije uneo zaplet, u čemu mu nema sumnje diktuje i njegovo političko ubeđenje i njegovi drugi pogrešni i nastrani nazori i uski pogledi.
Da je tako izneću samo dva slučaja u zvaničnoj radnji Ministarstva Prosvete, rukovođeni od istoga načelnika:
Kad je ovdašnja Viša Ženska Škola podignuta na stupanj Ženske gimnazije, posle dve godine, 13. septembra 1907 god. P.Br. 14556. tadašnji Minisstar Prosvete g. And. Nikolić postavio je g-đicu Jelenu Dokićevu svršenu učenicu muzičke škole, za Učiteljicu muzike V klase po zakonu o srednjim školama; 26 istog meseca P.BR. 15661 i g-đicu Karolinu Rotovu preveo je i postavio za Učiteljicu V klase; a zatim postavio je još tri nastavnice veština sve po zakonu o serd. Školama.
Posle toga pokrenuta ovim postavljenjima podnela sam i sama molbu g. Ministru i tražila, da i mene sada već posle 16 godina, nastavničke službe prevede i postavi po zakonu o sred. Školama sa povišicom plate.
Kada se moja molba pojavila u Ministarstvu od jednom i tadašnji Ministar g. And. Nikolić i njegov načelnik g. M. Popović, izašli su s tim, da za njih ne postoji Ženska gimnazija, da je samostalski biv. Ministar doneo ukaz o toj gimnaziji, da je samo na tome ostalo, da se njih ne tiče ništa taj ukaz, da tu gimnaziju oni ne priznaju, te da me zato neće da postave po zakonu o srednjim školama, koji zakon, vele, i ne važi za pomenutu Žensku školu, upućujući me da ih tužim Državnom Savetu, da on reši šta je po zakonu. A kad im je ukazano na postavljenje nametnutih nastavnica po zakonu o sred. Školama-onda je na predlog tog načelnika Ministar naredio, da se od postavljenih učiteljica oduzmu uverenja o njihovoj postavci i pošalju Ministarstvu na poništenje. I od njih pet, tri su predale svoja uverenja koje su zatim postavljene-uverenja im napisana po zakonu o Višoj Žen. Školi koji zakon tada nije važio za novu punu Žensku Gimnaziju, a druge dve; g-đica Dokićeva i Marsij Lukićeva nisu nikako htele predati, te se one i danas vode kao nastavnice po zakonu o sred. Školama.
Ovo ovako igranje i nezakonito postupanje u zvaničnoj službi, uočio je Državni Savet, što mu je i bila polazna tačka za poništavanje rešenja Ministrovih, po žalbama mojim.
Drugi je, pak, slučaj na žalbu g-đice Zorke Stankovićeve učiteljice, da joj se godine provedene kao pomoćnice Više Ženske Škole uračunaju u godine stalne učiteljske službe i za periodske povišice, Državni Savet rešenjem svojim našao je, da je traženje njeno umesno. A rešenje Ministrovo sa kojim je bila odbijena, pogrešno i nezakonito. I na tome istome Savetskome rešenju, koje se nalazi u Ministarstvu zavedeno pod P.Br. 19167, 26 marta 1908 god. tadašnji Ministar Prosvete g. Andra Nikiolić, napisao je i potpisao i „da usvajajući primedbe Državnog Saveta kao obavezne po čl. 144 Ustava, odobrava i daje pravo moliteljici na obnavljanje spora i s toga veli, izdati joj rešenje o glavnoj stvari.“ Po tom je napisan koncept rešenja.
Ovo rešenje nije izvršeno zato, što je tako hteo načelnik i ostalo je sa konceptom zajedno u arhivi. Ali posle godinu dana kada se u mesecu martu 1909 god. moliteljica ponovo obratila Ministru da se izda gornje rešenje i kad je tada Ministar g. Ljub. Stojanović tražio predmet onda su načelnik i njegov referent iz arhive izvukli pomenuti predmet, i g. Zarije Popović upućen od načelnika, sa tim predmetom otišao u vinograd kod biv. Ministra g. And. Nikolića da ga upita šta će činiti sada prema tome njegovome rešenju, koje je ostalo neizvršeno za vreme njegovo. Kad je g. Nikolić saslušao, on je po pristanku g. Zarijevom svoj potpis sa gornjega rešenja prevukao i poništio; zatim je i koncept rešenja uništen. Sve ovo je i žaliteljica u svojoj žalbi iznela ii Državnom Savetu. Po poslednjem obaveznom rešenju Državnog Saveta, moliteljici je priznao godine Učiteljske službe današnji Ministar i Jov. Žujović.
Tako se dakle radi u Ministarstvu Prosvete i za sve to sasvim olako i neopaženo prolazi, te zato načelnik i može da govori u ime Ministrovo, gde on u stvari Ministruje i radi kako hoće. A da je tako, neka posluži još i ovaj primer.
Tokom ove školske godine bilo mi je od preke potrebe da odem u Pariz, radi izložbe spremljenih – što novih i dovršavanja svojih slikarskih radova za predstojeću „Rimsku internacionalu“ i Svetsku izložbu u Krakovu 1911 god. Radi toga podnela sam molbu za osustvo do kraja školske godine. Ovu moju molbu načelnik g. Popović predusreo je sa odlučnom izjavom koja je čudo XX veka – da mi se neće odobriti osustvo zbog buđžetskih nemogućnosti.
A da bi tu svoju usmenu odluku održao, podejstvovao je i na današnjeg Ministra, koji da ne bi uvredio g. Popovića a mene da ne bi odbio od traženja, odugovlačio je obećanjima tako da će mi osustvo odobriti od nove godine; kad je prošla nova godina onda je prešlo na prvi februar, pa kad je i to vreme došlo i prošlo, onda je odlučio, da mi odobrava osustvo od 11 aprila ove godine, obuhvatajući dva školska odmora zakonom predviđena.
Ovo nerazumevanje potreba umetničkih i nepravično podeljena pažnja prema našim umetnicima dovela je i našu umetnost do krize u kojoj se danas nalazi, sputavanjem slobode rada. Na nas se ukazuje prstom kao na obaveznima u momentima kad je državna ili nacionalna potreba da se umetničkim izložbama pokaže kultura svest i visina njenog naroda i države. Međutim nadležni čine takvu presiju i sputavanjem ne daju nam pokraj /16-18 ili 20 časova nedeljnih/ škole potrebna osustva za razvijanje svoga rada i stvaranja svojih zamisli, podvodeći potrebe jednoga umetnika onima običnih službenika, što je i pogrešno i besmisleno. Jer kad se ima za cilj gornje potrebe «odgovaranje državi za njene nacionalne potrebe onda je ova surovost i sputavanje umetničkih snaga ne samo skroz neumereno no po nacionalni ugled i interes štetno. Kad se ima obzira sredina u kojoj se mi umetnici krećemo i kad nam je samostalnost život i sloboda u radu onemogućena nepoznavanje i umetničkim nerazumevanjem imućnijih delova publike, onda nek nije za čudo što smo svi upućeni na stupanje u državnu službu, i upućeni na zavisnost njenih zakona i paragrafa. Nadležni faktori g.g. Ministri, njihovi načelnici i ostali službenici prema ovom moraju voditi računa o umetnosti i njenom razvitku, ako ne više (što bi bila njihova dužnost) a ono bar onoliko koliko to oni poklanjaju onim silnim nekvalifikovanim i nesposobnim prosvetnim radnicima.
Javna reč u svojim bezgraničnim (a i opravdanim) osudama upućenim na nas, nezna u kakvom se mi zapostavljenom položaju i nesnosnom stanju nalazimo u državi koja od nas traži da joj dižemo ugled; traži sve a ne daje ništa; iziskuje dostojno prikazivanje kulturne svesti i visine umetničkog razvitka, a misli da se izložba umetnička priređuje isto kao ona obućarska ili stolarska.
Dok se, pak prema meni ovako surovo postupalo i to prema meni, koja tražeći samo osustvo i prevođenje za nastavnicu po zakonu o srednjim školama, bez ikakve dalje pomoći, dotle se baš u to isto vreme, na drugoj strani drugima nemilice davala novčana pomoć, beskorisno bacao državni novac i našlo buđžetske mogućnosti.
Tako na predlog pomenutoga načelnika g. Ministar. G. Žujovića, dao je novčane pomoći i to: „Danilu Daniću pisaru Ministarstva finansija za usavršavanje u finansijskim naukama“ 2000 din. (a zašto mu pomoć nije dao njegov nadležni Ministar finansija, kad će se finansijskim naukama usavršavati?; Relji sinu g. Zarija Popovića 1000 din. kao treća pomoć (prvu u 1000 din. dobio je od g. Andre Nikolić, drugu opet u 1000 din. g. Ljuba Stojanovića i sad ovu treću od g. J. Žujovića, a posle njega će doći kod novoga Ministra četvrta i.t.d. sve u beskonačnost) a bez motivacija Jelisaveta Popović «za poglavito pevanje na strani 2000 din. i Vojinu Đuričiću 800 din. i.t.d. i.t.d. da ih sve ovde ne nabrajam.
Sve ovo iznoseći ovde u težnji, da se i u Ministarstvu Prosvete zavede i odomaći tačno vršenje dužnosti i otpravljanje poslova strogo po odredbama ustava zemaljskog i propisima postojećih zakona, poštuju i obavezna rešenja Državnog Saveta, – čast mi je zamoliti za dejstvo kod Ministra Prosvete Gospodina Jov. M. Žujovića, da me s pogledom na 16 godina moje savesne i predane nastavničke službe, prevede i na osnovu čl. 75 zakona o srednjim školama, postavi za nastavnicu crtanja prve klase; te tako da se sa time i ovo sporno pitanje jednom prekine.
24. februara 1910. god. U Beogradu
Nadežda Petrović
Nastavnica crt. Beograd. Žen.
i akadem. slikar