Novi rebetiko najnemirnijeg Pirejca: Jorgos Dalaras u Beogradu

Jorgos Dalaras, foto dalaras.gr

Jorgos Dalaras koncertom za pamćenje otvorio 16. Gitar art festival u Beogradu. 

Međunarodno proslavljeni grčki umetnik Jorgos Dalaras održao je u utorak koncert za pamćenje u okviru 16. Gitar art festivala u Beogradu. Prepuna dvorana Sava centra pucala je “po šavovima” i od ovacija izazvanim zvucima rebetika. Bio je to njegov prvi nastup pred srpskom publikom posle pet godina, ali prvo predstavljanje umetnosti sviranja buzukija na gitari. Pored nezaboravnih  pesama izveo je tri uvodne pesme za glas i gitaru zajedno sa umetničkim direktorom Festivala, Kostasom Kotsiolisom kojima je beogradskoj publici na nov način predstavio poeziju proslavljenog grčkog pesnika Jorgosa Seferisa. Tokom koncerta, dve pesme posvetio je i svom prijatelju Paku de Lusiji, a gošća koja je svojim glasom sve ostavila bez daha svakako je bila i grčka pevačica Aspasia Stratigou.

Jorgos Dalaras i Kostas Kotsiolis, Beograd, Sava centar, 16. Gitar art festival

Zbog pesama u kojima izražava protest, socijalno ogorčenje i nadu, a na pozornicu donosi jednostavnost i neposrednost etno melosa, ovaj legendarni muzičar iz Pireja je stekao reputaciju pevača duše, a važi i za jednog od najuspešnijih kompozitora današnjice. Prate ga epiteti najnemirnijeg i najenergičnijeg muzičara, a britkim jezikom uvek je spreman da podrži i brani najnemoćnije. Nikada nije izbegao da iznese mišljenje o kulturnom, društvenom, a često i političkom događaju. Zato kažu: „Jorgos Dalaras je Jorgos Dalaras!”. Za četiri decenije napisao je više od 1.000 numera, od 1968. izdao više od 85 solo albuma, a skoro toliko kao autor drugima potpisao. Debitovao je sa pesmom „Očekivanje” (Προσμονή), koja je postala referenca u političkom previranju, zbog čega je zabranjen od strane vojne hunte. Sledeće godine sa „18 kratkih pesama gorke otadžbine” (18 λιανοτράγουδα της πικρής πατρίδας) stekao je status nekrunisanog viteza, a 1975. izazvao pravi zemljotres sa pločom „50 godina rebetike” (50 χρόνια ρεμπέτικο). Cilj mu je bio da oživi muziku iz podzemlja, a postigao je i rekord u istoriji grčke diskografije. Zahvaljujući tom albumu, mnogo mladih došlo je u kontakt s tim žanrom, što je za njega, kako je kazao, bio poseban trenutak. Od tada je imao ogroman uticaj na kompletnu scenu i sarađivao je sa velikanima grčke pesme – Mikisom Teodorakisom, Manosim Kadžidakisom i Janosom Ricosom. Nacionalne ritmove pronosio je na više od 500 koncerata u inostranstvu, a gde god da je bio, postao je poznat ili popularan, najviše na Bliskom Istoku. Uvek ističe da tradicija mora da se održi, pa obrađuje stare pesme.

–Za to je neophodno znanje, da se oboje, i mogu da ih pevaju samo dobri pevači. Mnoge obrade su prava sramota, a posebno šund i banalan komercijalni zvuk, kaže Dalaras. Iako je još 1983. održao dva uzastopna koncerta na „Olimpijskom stadionu“ u Atini koji prima 80.000 ljudi, i nastupao na najprestižnijim svetskim scena poput pariske “Olimpije”, londonskog “Rojal Albert Hola” ili njujorškog “Karnegi hola”, a zbog ljubavi prema otadžbini, mnoga leta proveo je pevajući po najzabačenijim krajevima. Time je udostojio narod na svim rubovima helenizma.

Jorgos Dalaras i Aspasia Stratigou, Beograd, Sava centar, 10.03.2015, 16. Gitar art festival

Podrška SCG za vreme NATO agresije 

Jorgos Dalaras je od 1999. godine veliki prijatelj sa Goranom Bregovićem. Tada su zajedno snimili album i održali koncert na Aristotelovom trgu u Solunu u znak podrške narodu Srbije i Crne Gore tokom bombardovanja. Iste godine, tokom NATO agresije, Dalaras je održao humanitarni koncert i u Beogradu, čime je osudio zločin. Njegov istaknut humanitarni aktivizam prepoznale su i UN čiji je Ambasador dobre volje od 2006. godine, upravo unutar Visokog komesarijata za izbeglice (UNHCR), budući da je i sama Dalarasova porodica bila proterivana iz tzv. Male Azije, nekada grčke teritorije a danas zapadne Turske. U Turskoj revoluciji 1920. godine masakrirano je više stotine hiljada Grka, dok je pevačeva porodica izbegla kao i dva miliona Grka. Pored uspomena sobom je ponela instrumente, pre svega buzuki. Naslednici su nastavili da pevaju, pa je neobična melodija rebetika vremenom pretočena u umetnost življenja. Ovaj žanr kao deo tradicionalne kulture postoji i danas, pa iako je poslednjih decenija izgubila puno u uobičajenoj melanholiji, i u sadašnjem obliku, otvara tajanstveni svet grčke duše.

Vladimir Đuričić