Ordenje i ožiljci Milunke Savić

Milunka Savić

Idem u rat, a kako ću u rat ako ne naučim da budem muško. Nije samo to: Milunka, obuci muške haljine, ošišaj kosu, utegni si*e i eto, postala si muško. Nego, brale moj, moram vežbati govor i držanje, jes’ držanje. Ja, Milun Savić, stidljiv momak, biću stalno na oprezu, da ne izgovorim pravo ime kada me pitaju.

Knjiga Milana Bogojevića Milunka Savić – ordenje i ožiljci, u izdanju Glasa Srbije iz Kraljeva, ove godine doživela je novo dopunjeno izdanje. Autor je godinama urednik stranice na Fejsbuku posvećene ovoj nezaboravnoj, ali nepravedno i skandalozno zaboravljenoj junakinji Srbije. Pored toga, pisac je knjige o atentatu na kralja Aleksandra I Karađorđevića, a svoje tekstove danas objavljuje u prestižnim nedeljnicima.

Milan Bogojević – Milunka Savić – ordenje i ožiljci, Glas Srbije, Kraljevo, 2018.

Ova intimna povest o Milunki Savić, više je od biografije i sećanja. Ovo je spomenik kakav srpska naknadna pamet nije dosegla da podigne slavnoj ratnici, koja je u svom narodu za koji je četiri puta ranjavana ostala decenijama zaboravljena i prećutana. Milan Bogojević je napisao knjigu koja nam osim biografije donosi i niz anegdota, crtica, skica, sećanja… Donosi i brojne fotografije, dokumenta, istorijske podatke. Dragocena građa za istoričare ali i sve nas koji osećamo tu prazninu kojom je prekrivano sećanje na srpskog narednika Milunku Savić, ali i na majku i humanistu Milunku Savić koja je pored svoje, odškolovala preko tridesetoro dece. A sve od minimalne plate i penzije, živeći u trošnoj kući i hladnoj sobi. Iako je dobijala pozive iz Francuske, nije otišla iz svoje Srbije. U njoj je umrla i sahranjena.  Od nedavno tek, posle 40 godina,  posmrtni staci Milunke Savić preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana na Novom groblju, gde je sahranjena pored vojvode Mišića.

Da nije stogodišnjice Velikog rata, da li bismo je i pomenuli? Milan Bogojević bi sigurno – kao neki imaginarni saborac i branitelj Milunkin, kao neki drug iz rova koji se bori za istinu i pravdu,  koji je čuva danas u ime svih nas. I zbog toga su sasvim opravdane reči recenzenta  Aleksandra Diklića zabeležene na koricama ove knjige: “Istorijska Milunka Savić zaslužuje ovog autora baš zbog njegove želje da joj priđe, opiše i naposletku, odbrani od zaborava”. I zbog toga, hvala mu što nas brani od nas samih, upravo ovom knjigom, ovim gestom poštovanja, divljenja i ljubavi. Bilo bi lepo čuti da je jednom, negde u Srbiji, i ovakva knjiga našla put do obavezne lektire u školi.

Suzana Spasić