Pavle Beljanski: Stvaranje kolekcije (4)

08. Gospodin Pavle Beljanski

• Pavle Beljanski: Skica za portret
• Pavle Beljanski: U krugu porodice (2)
• Pavle Beljanski: Mladi diplomata (3)
• Pavle Beljanski: Stvaranje kolekcije (4)

Prijateljstva sa umetnicima

U vreme boravka Pavla Beljanskog u Parizu (1928–1931) pojedini jugoslovenski umetnici, Sava Šumanović, Milan Konjović, Marko Čelebonović, Milo Milunović, Stojan Aralica, već su postajali deo internacionalne „pariske škole“ i izlagali u značajnim galerijama. Njihov umetnički rukopis pratio je savremene tendencije u umetnosti vremena i kolekcionar je postajao sve sigurniji u odabiru dela. Intenzivno se družeći sa umetnicima, finansijski im je pomagao kupujući njihove slike. S pojedinima, poput Jefte Perića, uživao je u obilascima galerija i muzeja, srećan što može da podeli i upotpuni svoje znanje o umetnosti.

Zora Petrović, U ateljeu, 1941, foto Spomen-zbirka Pavla Beljanksog, Novi Sad

Spreman da pomogne, preporučivao je slikare prijateljima, diplomatama. Na ovaj način sa njima je uspostavljao više od mecenatskog odnosa. Postajao im je sve bliži prijatelj, upoznavao ih je s porodicom, a Milu Milunoviću, Petru Lubardi i Kosti Hakmanu je bio i venčani kum. Povratak mnogih njegovih prijatelja umetnika iz Pariza, u kom su sve teže opstajali početkom četvrte decenije XX veka, poklopio se i sa njegovim boravkom u Beogradu od 1931. do 1935. godine. One koji su ostali u Francuskoj je pomagao, ukoliko su zatražili, bilo direktnim finansiranjem njihovog ostanka u Parizu (poput Lubarde) ili zauzimajući se da se pojedina njihova dela otkupe. Uživajući u beogradskoj izložbenoj ponudi, Proletnjim i Jesenjim salonima u „Cvijeti Zuzorić“,Beljanski je nastavio da prati rad svojih prijatelja i da kupuje slike, ukoliko se za to ukazala pogodna prilika. Najviše vremena provodio je sa umetnicima u njihovim ateljeima ili u svom stanu, stvarajući svojevrsni umetnički krug.

Doček ambasadora Turske, foto SZPB

Kada je otišao za Rim 1935. godine, zadužio je Jeftu Perića da nastavi da ga obaveštava o kretanjima na likovnoj sceni, kao što je činio par godina pre iz Pariza i ovlastio ga je i da kupuje slike za njegovu zbirku.

Nakon povratka iz Rima i penzionisanja u Ministarstvu inostranih poslova 1941. godine, Beljanski će godine okupacije provesti u Beogradu,  uglavnom provodeći vreme u društvu umetnika, o čemu svedoči i nekoliko dela Zore Petrović, U ateljeu i Studija za sliku U ateljeu, obe iz 1941. godine. U ovom periodu nastalo je i najviše portreta Beljanskog: tri je naslikala Zora Petrović, portret u bronzi izlio je Sreten Stojanović, a Nedeljko Gvozdenović je nacrtao Pavla Beljanskog u svakodnevnom okruženju. I na ovim portretima, kao i na većini sačuvanih fotografija, sa izuzetkom par iz međuratnog perioda na kojima se može videti mladi Beljanski u opuštenim prijateljskim situacijama, prikazan je njegov ozbiljan lik, intelektualan, javan, uprkos prijateljskoj atmosferi u kojoj su slike nastajale.

Protokol

Po završetku Drugog svetskog rata 1945. godine Pavle Beljanski prihvata poziv Ministarstva inostranih dela da rukovodi organizacijom Protokola, dinamičan posao u kom je morao da uspostavi sistem, nametne autoritet, neprekidno obučava druge i vodi računa o različitim diplomatskim zahtevima. Njegova dominantna gospodstvena pojava, istovremena smirenost i energičnost, kao i poznavanje protokola ulivali su poverenje pri organizaciji sve češćih diplomatskih poseta na najvišim nivoima: etiopskog cara Hajla Selasija, indijskog premijera Džavaharlala Nehrua, predsednika Egipta Gamal Abdul Nasera, turskog predsednika Dželala Bajara, grčkog kraljevskog para, kralja Pavla i supruge Federike, i mnoge druge. Izrada predloga ceremonijala za svečane prilike, upućenost u najintimnije zahteve predstavnika diplomatskog kora, prisustvo različitim prijemima bio je sastavni deo aktivnosti Pavla Beljanskog.

Iako nije delio intimu sa saradnicima, strast prema umetnosti nije mogao da sakrije. Prema rečima Aleksandra Stefanovića, saradnika iz Ministarstva: „Samo je o tome i pričao!… Jednom, bio sam mlad, kažem mu: ‘Kako bi bilo da jednu sliku prodamo, pa da odemo recimo do Pariza, Vi bi mogli što-šta da mi pokažete.’ Čika Paja se zgranuo kada je čuo od mene ovako nešto, ja sam se na mestu ukopao od sramote da nisam sebe mogao nekoliko dana u ogledalu da pogledam. Hoću da kažem kako je on gledao na tu svoju galeriju. Za njega to je svetinja, nešto u šta ne sme da se dira. Ako je to tako zamišljeno, kao da je Bog blagoslovio na neki način, onda ne pitaj, tako je on gledao. Kako je on odbranio sve to ja ne znam…verovatno opet tim svojim blagim i energičnim načinom pristupa toj galeriji on je sačuvao ono što je sačuvao. Bio je vrlo precizan u tim svojim odabirima.“

Otvaranje Spomen zbirke Pavla Beljanskog 1961, foto SZPB

Zbirka

Nakon porodične tragedije 1944. godine i nemogućnosti da realizuje ideju o gradnji kuće i galerije u Višegradskoj ulici u Beogradu, Beljanski sve više razmišlja o krajnjem smeštaju kolekcije. Spreman da zbirku učini javnom, da bi je sačuvao od mogućih otuđenja, ali i pomogao prijatelju, prihvatio je poziv Milana Konjovića da je po prvi put prikaže 1945. godine u Gradskom muzeju i biblioteci u Somboru. I sâm Beljanski je tada imao priliku da svoju kolekciju sagleda u celosti. Da bi zaokružio zbirku nacionalne moderne umetnosti prve polovine XX veka, počinje da menja njen format i u narednom periodu kupuje dela predstavnika prve generacije srpskih modernista i skulpture. Organizovanom posetom stranih diplomata 1946. godine kolekciji u Somboru Beljanski skreće pažnju javnosti „na suštinske vrednosti prikazanog slikarstva: njegovu autentičnost, savremenost i pripadnost evropskim umetničkim tokovima“. Zbirka Beljanskog je 1952. godine preneta u Muzej grada Beograda uz uveravanja da postoji mogućnost da kao izdvojena celina bude uvrštena u stalnu postavku. Iako pregovori s muzejom nisu realizovani, izložbe organizovane od 1952. do 1957. godine će neprekidno pažnju javnosti usmeravati ka kolekciji Beljanskog.

Memorijal Pavla Beljanskog sa slikom Vlaha Bukovca “Velika Iza”, foto SZPB

Konačno pitanje dalje sudbine kolekcije rešio je 1957. godine potpisivanjem Ugovora o poklonu sa Narodnom Skupštinom Izvršnog veća AP Vojvodine, poklonivši je kao jedinstvenu i celovitu, bez mogućnosti da se dopunjuje posle njegove smrti. Uspeo je i da se prihvate različite specijalne tačke Ugovora, između ostalog da se sagradi namenski objekat za Spomen-zbirku Pavla Beljanskog koja je svečano otvorena za javnost 22. oktobra 1961. godine.

Iako u penziji i dalje je aktivan i u diplomatskom životu o čemu svedoče pozivnice na prijeme ambasada, organizacija protokola značajnih poseta, kao što je poseta Adolfa Lopesa Mateosa, meksičkog predsednika, 1963. godine Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Posete Spomen-zbirci će vremenom postati deo protokola i drugih značajnih poseta i svojevrsna diplomatska obaveza.

Večiti mecena

Svestan značaja naučnog sagledavanja istorijsko-umetničkih aspekata nacionalne umetnosti, kojoj pripada i njegova kolekcija, Pavle Beljanski je 1965. godine posebnim Darovnim ugovorom poklonio Spomen-zbirci Pavla Beljanskog sliku Vlaha Bukovca Velika Iza (1882). Time je ustanovio Nagradu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za najbolje diplomske i seminarske radove studenata Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu iz ove oblasti. Iste godine je Odeljenju poklonio i deo svoje biblioteke, bidermajer orman s knjigama iz oblasti umetnosti.

Beljanski je zbirku dopunjavao i menjao sve do smrti 14. jula 1965. godine. U okviru najjavnijeg aspekta njegove ličnosti, kolekcionarske strasti, uspeo je da realizuje svoju ideju: formirao je instituciju oko izuzetne zbirke nacionalne umetnosti koju je sakupio i sačuvao tokom i posle Drugog svetskog rata. Ustanovljavanjem Nagrade postao je putem Spomen-zbirke Pavla Beljanskog posthumno mecena i najboljim studentima, istraživačima nacionalne istorije umetnosti, u kojoj njegova kolekcija zauzima impozantno mesto, kao što je bio mecena i mladim umetnicima na početku njihovih karijera i svoje kolekcionarske.

(kraj)