Pavle Beljanski: U krugu porodice (2)

Izložba Gospodin Pavle Beljanski autorki Jasmine Jakšić Subić i Marte Đarmati u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog po prvi put otkriva do sad malo poznate detalje iz života kolekcionara i diplomate koji je sakupio i poklonio najcelovitiju zbirku umetničkih dela srpskog slikarstva prve polovine XX veka. Od 14. maja do 30. avgusta 2015. godine, postavka prikazuje ličnost darodavca, prateći život građanske porodice krajem XIX i početkom XX veka, boravak u evropskim prestonicama, putovanja i kretanja u onovremenoj diplomatiji.

Roditelji i dom

Pavle Beljanski, foto SZPB

Pavle Beljanski, foto SZPB

Roditelji Pavla Beljanskog, Svetozar (1851–1921) i Milana (1869–1942), venčali su se 1887. godine u Sremskim Karlovcima, Milaninom rodnom gradu i mestu gde je Svetozar pohađao gimnaziju i, nakon završenih studija medicine u Gracu i Beču, započeo lekarsku karijeru. Imali su petoro dece: Aleksandru (1888–1944), Anu (1890–1944), Pavla, Vladimira (koji je umro još kao dete) i Nikolu (1895–1944). Posle kraćeg boravka u Velikom Gradištu, mestu rođenja Pavla Beljanskog, porodica se 1894. godine preselila u Svilajnac, gde je Svetozar postao gradski lekar. Kao tipična građanska porodica sa kraja 19. i početka 20. veka, Beljanski su uložili mnogo truda u vaspitanje dece, a potom dobru udaju ćerki i školovanje sinova.

Svetozar Beljanski je bio ozbiljan i rezervisan čovek, skroman i samokritičan, ponekad svojeglav, patrijarhalno nastrojen, ali bez mnogo smisla za tradiciju. Majka Milana negovala je vrlo prisne odnose sa decom, koja su joj uzvratila pružajući emotivnu i finansijsku podršku do kraja njenog života.

Najstarija sačuvana pisma, koja je mladi Pavle Beljanski poslao roditeljima, datiraju iz 1912. godine i vezuju se za nostalgična osećanja prema roditeljskom domu i porodici. Tada student prava u Parizu, on je u prvom pismu na dan Božića čestitao porodici slavu Svetog Stefana i zapitao se: „Zašto li mi sasvim obično prolaze ovi tako veliki praznici? Eto, prošao je Božić jednolik i sličan najobičnijem danu! Da li zato što u mojoj sobi ne treperi kandilo, što po njoj ne leži razastrta slama, što se za stolom nije pevalo roždestvo, niti sekla česnica i božićni kolač? Da li je zato nestalo onog naročito prijatnog osećanja i društvenog raspoloženja? Možda je i to jedan od razloga. Ali ima jedan koji je najpreči, glavni, a taj je što nisam tu međ vama da ove praznike sa vama proslavljam, da se sa vama radujem, i smejem, i pevam, i šalim. To sam još od detinjstva naučio.”

Ana i Aleksandra Beljanski, foto SZPB

Ana i Aleksandra Beljanski, foto SZPB

Sestre, sestričine i sestrići 

Iako su im se putevi često razilazili, povezanost Pavla Beljanskog sa bratom i sestrama najbolje se može pratiti iz sačuvane korespondencije, koja svedoči da ih je spajala velika privrženost. Sestre su prema njemu imale mnogo razumevanja, naročito po pitanju pisanja pisama, jer Beljanski nije voleo da piše. Bile su ponosne na njegove uspehe u karijeri i radovale se retkim susretima, kako u svojim domovima tako i u gradovima u kojima je Beljanski radio kao diplomata.

Mada se nikad nije oženio i nije imao direktne potomke, deca su bila važan deo života Pavla Beljanskog, prvenstveno deca njegovih sestara. Sestričine i sestrići su, zahvaljujući redovnim posetama i dužim boravcima kod bake Milane, često bili u društvu Pavla Beljanskog, koga su zvali Ujka Paja. Najraniji dokumenti o njihovoj komunikaciji sa ujakom potiču iz školskih dana. To su pisma, dopisnice i razglednice napisane čitkim rukopisom, u kojima mu čestitaju praznike ili mu referišu o školi, o tome u koji razred idu, kakve su im ocene, gde su proveli raspust i koji su im hobiji. U ujakovom stanu sestričine i sestrići su bili u prilici da upoznaju mnoge umetnike, ujakove prijatelje. Sa nekima od njih i sami su razvili prijateljstva.

Veridba Anke Beljanski i Milana Isakovića 1912, foto SZPB

Veridba Anke Beljanski i Milana Isakovića 1912, foto SZPB

Poslednja generacija naslednika Pavla Beljanskog koja ga pamti su unuci njegovih sestara: Vojin Joksimović, Aleksandra Stanić, Aleksandar i Nebojša Džordeski i Milan Isaković. Njihova sećanja vezuju se za trenutke provedene sa njim na porodičnim okupljanjima povodom praznika kao i prilikom redovnih poseta njegovom domu. Tim uspomenama dominiraju prefinjena fizička pojava Pavla Beljanskog i izuzetna pažnja koju im je, kao deci, posvećivao.

Brat Nikola Beljanski

Najveću bliskost Pavle Beljanski je osećao prema bratu Nikoli. Pokazivao je veliku odgovornost prema njemu i imao sluha i strpljenja za sve njegove potrebe i zahteve. Njihov bratski odnos je moguće pratiti kroz sačuvanu prepisku. Na opširna pisma Pavle je odgovarao retko i šturo jer nije voleo da piše: „Kako si mi ti? Piši mi o sebi malo opširnije. Kako si sa zdravljem? Šta je sa ispitima? Toliko sam te to puta pitao, no ipak mi ne odgovaraš”. Vremenom se pomirio sa lošom navikom brata pa je majci napisao da mu se Pavle mesecima ne javlja, te da ništa bolje od njega ne očekuje, „ …takav je on”. U februaru 1919. godine Pavle je u vozu iz Pariza za Beograd napisao dopisnicu kojom je obavestio Nikolu o svom prvom zaposlenju sa uveravanjem da će nadalje moći da mu pomogne „u svemu što mu je potrebno”.

Beljanski, Pale i Nikola

Pavle i brat Nikola Beljanski, foto SZPB

Uz novčanu podršku, Pavle je u narednih nekoliko godina mlađem bratu bio i neka vrsta glasa razuma, dajući mu savete u vezi studiranja i donošenju važnih odluka. Nakon smrti oca, braća Beljanski preuzela su brigu o majci. Nikola se zaposlio ali je i pored profesionalnih obaveza posećivao Pavla u inostranstvu. Iz prepiske vidimo da su u vreme Pavlove službe u Beču organizovali zajedničke odmore, putujući 1924. godine po Austriji a 1925. Italiji. Nikola je razmatrao mogućnost otvaranja sopstvene apoteke u Svilajncu, a pošto su ti planovi propali, počeo je da pribavlja potrebnu dokumentaciju za otvaranje apoteke u Staroj Pazovi. Pavle je od krajem 1928. premešten u Pariz i brat ga je detaljno izveštavao o svemu što se dešavalo u vezi nove apoteke. Stariji Beljanski je i ovom prilikom bio spreman da mu pomogne pozajmljujući neophodan novac.

Tokom 1944. godine, zbog učestalih bombardovanja Beograda, Nikola, Sanda i troje njene dece povukli su se u Svilajnac kod Anke. U kući Isakovića je tada boravilo nekoliko porodica iz uže i šire rodbine. Pavle Beljanski nije želeo da napusti stan i kolekciju u Beogradu i oglušio se na Nikoline zabrinute pozive i uveravanja da i za njega imaju mesta u kući. Uveče 24. septembra 1944. godine u dvorište Isakovića je pala bomba koja je odnela živote Anke Isaković, Nikole Beljanskog, njegove prijateljice Stefanije Gorgonji (1902–1944), Aleksandre Joksimović, njenog sina Dragomira i ćerke Nade, kao i Aleksandra Nina Ristića (1910–1944), Nadinog supruga, dok su sedeli u dvorišnom venjaku za večerom.

nastaviće se

Čitajte još<< Pavle Beljanski: Skica za portretPavle Beljanski: Mladi diplomata (3) >>

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.