Pesniku Đorđu Sladoju “Izviiskra Njegoševa”

Proglašenje nagrade IZVIISKRA NJEGOŠEVA 2020. – laureat Đorđo Saldoje

Pesnik iz Hercegovine  Đorđo Sladoje (1954) dobitnik je ovogodišnje nagrade Izviiskra Njegoševa za celokupno pesničko delo, a povodom knjige „Zanatski dom“ u izdanju „Pravoslavne reči“. Odluka stručnog žirija u sastavu Jovan Delić, Milutin Mićović, Ranko Popović, Dragan Stanić i Dragan Hamović. saopštena je na svečanosti u kripti Hrama Svetog Save u Beogradu, Uz vladike SPC svečanosti u čast Njegoša i srpskih stvaralaca prisustvovale su i brojne ličnosti iz kulturnog, javnog i medijskog života Srbije. Jedno od najprestižnijih priznanja koje nosi ima najvećeg srpskog filozofa i pesnika i gospodara Crne Gore, vladike Njegoša, sedmom lauretau će biti uručeno o danima Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću. Zahvaljući na nagradi, koju dodeljuju Eparhija budimljansko-nikšićka i Kompanija Mona, Đorđo Sladoje se obratio okupljenima svojom „Besedom o Njegošu“, jer kako reče „nije mala stvar kad ono što pišete bude ozvučeno imenom najvećeg srpskog pesnika Petra Petrovića Njegoša, pa čovek samim tim postane veći i značajniji nego što jeste, jer ove nagrade obasjavaju sav taj višedecenijski napor i posvećenost književnosti“.

– Još umem da se obradujem i takozvanim malim stvarima, pa kako se ne bih obradovao nagradi koja nosi ime najvećeg srpskog pesnika. Ali tu mi je radost umnogome pomutilo sve to što se, naročito ovih dana, dešava srpskom narodu u Crnoj Gori. Taj narod je pred očima i kamerama takozvanog civilizovanog sveta najpre odstranjen iz ustava i zakona, iz istorije i kulture, iz jezika i pisma, iz udžbenika i lektire, iz “Gorskog vijenca” (zajedno sa prahom oca Srbije), a ovih dana izbačen je naglavačke i iz Crkve – iz kuće Božije – direktno na ulicu, gde se takođe ne bi smeo predugo zadržavati. Dičiti se Njegoševom nagradom, a prećutati stradanje njegovog naroda, bilo bi nepristojno, pa i nečasno, makar ovo što ću reći zvučalo i kao dnevnopolitički komentar, ali to ne može biti, jer ni problem, nažalost, nije dnevni niti samo politički, već je posredi sudbinsko pitanje duhovnog opstanka srpskog naroda u Crnoj Gori i celovitosti Srpske pravoslavne crkve, rekao je Sladoje praćen burnim aplauzom. Sve što se na ovom “pedlju kopna” dešava između Srpske Sparte i Montenegra nije od sunčevih pega, niti je počelo juče, upozorio je Sladoje, i objasnio:

– Da je Srbija slučajno otela golubarnik nekoj od nacionalnih manjina koje sa nama žive, Savet bezbednosti bi bio u stalnom zasedanju, a NATO pod uzbunom. Ovako, srpsko je, pa može sa njim da čini kako ko hoće, a najbolje je kad to rade modifikovani Srbi, novi krstaši i ikonoborci, koji bi, na putu za Evropu, da svrate i opljačkaju manastirsko blago i otarase se sopstvenog temeljnog naroda. A onda se dogodilo istinsko čudo. Ovaj varvarski udar – dekretom protiv jevanđelja – baš kao u Njegoševim stihovima pronašao je u arhetipskim dubinama narodne duše onu zapretanu iskru koja ovih dana obasjava Crnu Goru. Na jezuitski cinični zakon o tobožnjoj slobodi veroispovesti vaskrsli Njegošev narod odgovara saborno i molitveno (kao u onom, ponovo sastavljenom kolu iz “Gorskog vijenca”), na način koji dostojan jest svetinja koje brani. Ne jednom, videli smo šta se događa “dogođenom narodu” i kako se njegova silna energija u opskurnim procedurama pretvara u kolektivnu apatiju. Verujem i nadam se da se to ovaj put neće desiti i da će nam oni koje branimo, i Njegoš među njima, uliti dodatnu snagu da i sebe nekako sačuvamo, rekao je laureat Izviiskre Njegoševe. On je rekao da bi voleo da dočeka da vidi kako Srbi slave Njegoša, kao što Rusi slave Puškina, Nemci Getea, Francuzi Igoa, Englezi Šekspira, a Španci Servantesa.

– I na kraju – bilo bi mi žao da propustim trenutak kad će „Crna Gora izgub da namiri“. Odnosno da se vrati sebi i Njegošu. I ne samo Crna Gora, rekao je Sladoje obraraćajući se okupljenima  Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije rekao je da je svečano saborovanje u Hramu blagoslovio patrijarh srpski Irinej, a čestitajući laureatu istakao:

Đorđo Sladoje, laureat Izviiskre Njegoševe

– Kroz Sladojevu poeziju ti’ori duh božanskog prisustva, koji podjednako obnavlja i Božiju tvorevinu i pesnikovu stvaralačku inspiraciju. Za pesnika koji je prigrlio svoju patnju, koji u svoja nedra skuplja ljudske suze, naročito srpske, božanski zraci i probljesci su mala vaskrsenja i vaznesenja, kao što Sladoje na jednom mestu reče. Kroz stihove i rime njegove poezije može se oslušnuti tiha, maternja, a ponekad i njoj srodna, liturgijska melodija, rekao je vladika Joanikije. O laureatu koji danas živi i radi u Novom Sadu su govorili i članovi žirija, a u obrazloženju za nagradu istakli.

– Poezija Đorđa Sladoja ne prikriva ni svoje pretke ni savremene srodnike, a opet je svojstvena sebi, ispoveda svoju življenu malu čovečansku istoriju, kao česticu velike priče o pripadajućem narodu i još veće priče o čoveku uopšte. U toj lirskoj povesnici koju i dalje ispreda, dao je lirski obol svome sve pustijem zavičaju žestoke lepote, u rečima i slikama i tegobama, svojim odlascima i seobama voljnim i nevoljnim, o nesnađenoj svakidašnjici pre i posle, o nadanjima i beznađima, navodi se u obrazloženju žirija. Odan je savremeni srpski Šantić, kako su ga nazvali, postojbini vukovskog i njegoševskog jezika i predanja, njegovim likovima i divljim toponimima, dostojnim i bolnim sećanjima ličnim i zajedničkim. Na Sladojeve stihove dođe vam da istovremeno tiho zaplačete i osmehnete se nežno, rekao je u svojoj besedi predsednik Matice srpske Dragan Stanić, istakavši da je Đorđo Sladoje Aleksa Šantić našeg doba.

Odluku žirija obrazložio je pesnik, eseista i književni kritičar Dragan Hamović  podsećajući na sva dosad objavljena dela laureata. On je pročitao i Pohvalnicu Sladoju ukazavši da je on od „onih ljudi koji obično sede, ćute i puše u prikrajku i ničim ne skreću pažnju, do časa kada reše da progovore“.

-Izrekne šta ima, ni reč manje ni reč više, te opet ućuti, do sledeće prave prilike. A ta reč odzvoni, rekao je Hamović i na kraju besede o pesniku kazivao Sladojevu pesmu „Srbobran“ kojom doziva sebe i druge na sabranje.

Tako je Đorđo Sladoje autor petnasestak poetskih zbirki i jedan od najautentičnijih poetskih glasova, dobitnik Disove i aktuelni laureat Izuzetne Vukove nagrade, među poetska odličja za svoju prepoznatljivu dugogodišnju posvećenost ispovedanju „male čovečanske istorije“,  dodao i  priznanje sa Njagoševim imenom.

M.Njeguš