Pitao bih. Koga da pitam?

Milan Pajević, Pitao bih. Koga da pitam? – Slovo pres, Beograd, 2016.

Milan Pajević: Pitao bih. Koga da pitam?

Inženjerske priče (Beograd, Slovopres, 2016)

Nedavno je iz štampe izašla knjiga neobičnog naslova autora Milana Pajevića, Pitao bih. koga da pitam. Ovo izdanje originalno je objavljeno na ruskom jeziku a tek krajem 2016. Slovo pres iz Beograda priredio je izdanje na maternjem jeziku autora.

U deset priča sabrano je zanimljivo lično i profesionalno iskustvo inženjera tokom rada na velikim projektima u inostranstvu. Priče su nastale kao primeri iz prakse kojima je autor svoja predavanja o menadžmentu činio zanimljivijim. Otud i podatak da je knjiga originalno objavljena na ruskom jeziku, jer su i predavanja bila na tom jeziku. Naravno, ovo nije štivo namenjeno samo inženjerima ili menadžerima. Naprotiv!

Snalaženje u kritičnim situacijama na velikim projektima, pogotovo u Iraku, obiluje finim humorom. Sve situacije u kojima se autor našao i koje je opisao u pričama, u stvari su krizne, neretko i opasne. Pojedine čak i po život. Ali… Jedno veliko ALI odlučuje da ostane tamo gde je i posao privede kraju. Čak i taj menadžerski deo opisao je literarnim jezikom koji nas uvodi u neke druge, nama možda i agzotične destinacije, preko aktera priča upoznaje nas s mentalitetima zemalja u kojima naša, nekad mnogo veća i moćnija država, radi i gradi. Vrlo živopisno približava nam druge svetove, koji nam postaju bliski jer ljudi su ipak svuda isti. Ne treba zanemariti ni veliku koloniju naših ljudi, od rukovodilaca do radnika, izmeštenu na drugo mesto, s drugačijim običajima, i vrlo je interesantno kako svi oni reaguju na nove okolnosti.

Irak, Rava Ana 1983, autor knjige i direktor Pošte Abu Rahat (priča broj 10)

Milan Pajević na promociji knjige na Mašinskom fakultetu u Beogradu

U trenucima kad je knjiga pisana, a nastajala je više od dvadeset godina, Irak, Rusija i Ukrajina bile su tek inostranstvo kao i svako drugo. Međutim, i bez namere autora, nameće se poređenje sa stanjem kakvo je sada u tim zemljama. Irak nekad, u kome se gradilo na sve strane i koji je nabreklo pulsirao od života i mogućnosti, i Irak sada − (pre)velika je razlika. Isti je slučaj i s Ukrajinom i Rusijom, koje su opisane u vreme raspada SSSR, kad ništa nije bilo moguće i kad je i nemoguće postajalo moguće. U tim smutnim vremenima trebalo je ostati i lično i profesionalno čist, što je samo po sebi težak zadatak.

Nimrud, Irak

Kroz Pitao bih. Koga da pitam? provejavaju tuga i čežnja za porodicom. Ljudi koji rade na terenskim poslovima iz prve znaju kako to izgleda, pogotovo oni koji odu trbuhom za kruhom iza granice. I kao da to nije dovoljno, odu nekud gde ništa nije jednostavno. Uostalom, što je izazov veći, veći je i uspeh, samim tim i zadovoljstvo. A zadovoljstvo je bilo pročitati i avanture jednog inženjera, od Beograda, preko Bagdada, Belgoroda, Harkova i Kijeva, pa opet nazad do Beograda.