Pogled na horizont boja iza crvenog i crnog kvadrata – Kazimir Maljevič

Kazimir Maljevič: Englez u Moskvi, 1914, Stedelijk Museum, Amsterdam

Kazimir (Severinovič) Maljevič (1878-1935)

Genije. Rasipnik. Futurista sa šargarepom.

Težio je za mostovima. Bio je ambasador Zemlje…

Niko nije došao

na vašu izložbu

Majakovski.

Mi bismo – došli.

Mogli biste nešto da pročitate,

Tako fatalno Vi nedostajete!

Majakovski u Parizu

Uličnom slikaru

Andrej Voznesenski

„Antisvetovi“

Susretanja nisu nužno stvar preplitanja u prostoru i vremenu. Susret sebi ne implicira ni stopostotnu meru poklapanja. Susret je ono metafizičko što se oseti bićem bilo estetski ili razumno. Ma koliko savremena nauka i filozofija težili potpunom begu od metafizičkog, nema načina da objasnim kako gledajući umetničke slike Maljeviča u ušima istovremeno imam recital poezije Majakovskog. Gotovo mi je nezamislivo da posmatram sliku „Englez u Moskvi“, a da mi istovremeno ne treperi stepenasti stih Majakovskog pred očima kao simbol velikih gradova, pa i Londona, i stepeništa u njima, i odnekud me posmatraju oči Majakovskog koji gleda i u naše doba i kritikuje malograđanstvo koje je opstalo i to sve sa Maljevičevih platna i geomertijskih oblika. Neko bi rekao da je to iz razloga jer su Maljevič i Majakovski bili savremenici, ali smatram da je ta  futuristička i avangardna nit mnogo više od te proste činjenice. Reč je o klici otvorenog uma koji ne objašnjava i ne vuče za rukav već dozvoljava da bude pronađen i viđen, i ne samo to već i prepoznat i kao takav prihvaćen.

Kazimir Maljevič: Crni kvadrat, 1922, Državni ruski muzej, Sankt Petersburg

Aktuelizirana priča o Maljeviču potiče od serije tekstova nedavno objavljenih u meni dragom londonskom dnevnom listu Gardijanu, a povodom izložbe koja je organizovana u Galeriji Tejt u Londonu, koja traje do 26. oktobra 2014. godine. Londonski časopis Maljeviča svrstava u red umetnika koji su promenili svet i uticali na jedan potpuno novi izraz koji je apsolutno autentičan. Ovaj ruski slikar, u svojoj početnoj fazi impresionista vešto je modifikovao svoj izraz i pratio aktuelnost strujanja evropske i svetske likovne scene. U dvogodišnjem periodu od 1908. pa do 1910. godine plovio je u reci fovizma, da bi isto tako vrlo vešto pratio kubizam i njemu svojstveni futurizam ili kao što spomenuh tačku susreta sa savremenikom mu, pesnikom Majakovskim.

Maljevič je u okolnostima u kojima je stasavao i bitisao kao umetnik i nije imao drugog izbora nego da postane pionir novog oblika izražavanja kroz čiste geometrijske forme ili ti suprematizam. Gotovo bez greške ploveći kroz aktuelne likovne i umetničke pravce dogodilo se neizbežno ili ničeanskim jezikom rečeno – prevrednovao je sve ono što je vešto savladao i stvorio sopstveni likovni jezik geometrijskih figura u kome ne dominira obilje boja i poteza već potpuni primat jednostavnog i nedorečenog.

Po sada već opšte prihvaćenoj krilatici minimalizma koju je skovao Ludwig Mies van der Roche – „manje je više“, Maljevič nam svojim delima iz faze suprematizma zapravo ostavlja obilje slobode. Ta sloboda je ekvivalent za težinu, ali ujedno i nepodnošljivu lakoću razumevanja, govoreći jezikom Milana Kundere. Kroz svoje najčuvenije slike iz ovog perioda „Crveni kvadrat“ i „Crni kvadrat“ Maljevič nam je poručio – gledaj, vidi, pronađi, opojmi, konstruiši, putuj kroz prostor, shvati ili ignoriši. Ljudi koji nisu pristalice ovakvog vida umetnosti će možda reći da je hvala Maljeviča preterivanje i da je u pitanju običan obojeni kvadrat. Na ovakva stanovišta sam naišla i među poštovaocima umetnosti u Londonu kao stecištu avangarde i gradu koji ima sluha za izložbe koje iskaču iz klišea mejnstrima  i klasike. Ipak se pitam, da li je to običan kvadrat – bilo crn ili crven? Mislim da ipak nije.

Kazimir Maljevič: Suprematizam, 1916, Muzej umetnosti, Krasnodar

Ukoliko uzmemo u obzir slikarske faze i kompleksna dela ovog umetnika, koja obiluju detaljima, oštrim linijama koje konstruišu mistične oblike često vrlo simboličkog karaktera, jakim bojama koje u sebi poseduju preciznu igru senki i sedafastog šarma, ukoliko posmatramo fazu kada se bavio portretima u kome dominira psihologijska analitika crta lica i ličnosti, a u pozadini vidimo neobične oblike i konture tela ili oblika prirode, onda njegovu fazu suprematizma možemo shvatiti kao fazu isturanja detalja. Na koji način je kvadrat istureni detalj? Istaknuti slikar, akademik Ljuba Popović je ispričao da poseduje svesku u kojoj je nacrtao crni kvadrat iz kojeg izlaze sve njegove inspiracije i likovi sa njegovih platna. Ona je na neki način njegov lični dnevnik. Ovo mi je pomoglo da shvatim Maljeviča. Crveni i crni kvadrat su zapravo ušće. Ako je crni kvadrat Ljube Popovića izvorište odakle izlaze oblici na njegova platna, a ono su kvadrati Maljeviča ušće! Faza suprematizma je kod njega došla nakon vrlo kompleksne faze fovizma, kubizma i futurizma. Sva dotadašnja dela, boje i oblici su se zapravo slili u jednostavnost – u crveni i crni kvadrat! I tu je posmatraču otvorena sloboda da pronađe u takvom minimalizmu ceo njegov minuli rad, kao da posmatra sve njegove slike iz neke ogromne, kosmičke perspektive. Kvadrati su zapravo mapa njegovog minulog rada, simbolički atlas njegovog slikarstva! Uslov da se nešto u ovim oblicima vidi jeste mikroskopsko umetničko oko, sa predzananjem o njegovom prethodnom radu. Tako posmatrač ako se zadubi može videti i Maljevičeve autoportrete u crvenom kvadratu ili „Engleza u Moskvi“ u crnom kvadratu – može jasno nasluti konture šešira. Možda je crni kvadrat deo šešira tog Engleza. Možda je crveni kvadrat samo deo tela žene u crvenoj nijansi koja Maljeviču čuva leđa iza jednog od njegovih autoporterata. Suprematizam nije današnja 3D slika, on je sloboda za beskraj dimenzija. Takav je jer je u pitanju Maljevič – slikar koji je stvorio svet koji je podelio sa posmatračima. Drugi na vratima tog geometrijskog sveta jeste Kandinski sa svojim delima. Ukoliko neko drugi nacrta kvadrat –to ne znači ništa.

Suprematizam kao potpuno oskudan izraz i ne treba posmatrača bez predznanja. Suprematizam ne nudi na tacni ništa, a opet govori sve. Razumevanje suprematizma podrazumeva poznavanje i poezije i proze, likovne umetnosti, istorije, poznavanje filma, poznavanje filozofskog pojma ne-bića ili Ništa, stalnu filozofsku upitanost o arheu. U suprematizmu Kazimira Meljeviča nema pokreta. Nema zvuka. Postoji boja i njena ograda. Paradoks jeste da se unutar te ograde nalazi sloboda. Naša potpuna sloboda da vidimo. Baš poput Roršrahovog testa. Otvorenost da tragamo i upoznamo. Ali potrebno nam je znanje. Potrebna nam je moć opojmljenja. Tako kroz sliku „Belo na belom“ možemo videti sve i ništa.

Ako tražimo simboliku ispred očiju nam je. Ako ne tražimo ništa nećemo ni videti ništa. Šta je zemlja u odnosu na kosmos, u odnosu na beskrajno prostranstvo? Crna tačka u mraku – crno na crnom. Šta je bačena upaljena šibica u šumi koja već gori? Vatra u vatri. Odgovori su tu. Samo se um modernog čoveka ulenjio. Naviknut je na gotove odgovore. Naviknut je na tacnu. Naviknut je na mikroskopsku perspektivu. Naviknut je na rešenu formulu. Naviknut je na sadašnji trenutak. Suprematizam je na taj način prilično mučan i suviše upitan, zahtevan, iako potpuno jednostavan. Maljevič je igrač. Tvorac zagonetki. Maljevič je avangardni provokator lenjosti uma. Maljevič pita, krije lupe, traži budnost. Samim tim njegova umetnost iz faze suprematizma nije popularna. Vrlo malo je tekstova i literature na temu njegovog slikarstva. Posmatrati njegova dela iz geometrijskog cartstva zapravo je igra, potpuna i čista logika uma.

Do 1918. godine radeći kao profesor na Moskovskoj akademiji, a kasnije u Lenjingradu, Kazimir Maljevič je ostavio traga ne samo u svom akademskom i pedagoškom, već i globalnom planu. Na njegove zagonetke gotovo vek kasnije odgovori i reakcije su različite. Avangardni mađioničar koji je postavio pitanja za budućnost potpunom jednostavnošću, uticao je na brojne umetnike, kao i na rad čuvenog Bauhausa.

Voznesenski je za Majakovskog napisao da je bio genije sa šargarepom. Isto se može reći i za Maljeviča – zagonetka je njegova šargarepa.Da li nas je probudio ili nam je ipak lakše sve servirano i sa gotovim odgovorom?

Olivera Z. Mijušković,

urednica portala FILOZOFSKI POGLEDI