Ponovno rođenje Dobrila Nenadića

Dobrilo Nenadić u svom voćnjaku, preuzeto sa sajta Dobrila Nenadića

Prilog za odbranu „Doroteja“

Poznavajući Dobrila Nenadića (1940-2019),  jednog od najtiražnijih srpskih pisaca,  siguran sam da bi na informaciju o zahtevu za izbacivanje „Doroteja“  iz srednjoškolske lektire, u najmanju ruku dobio nervni napad, moguće i infarkt sa smrtnim ishodom, samo da je „dobacio“ do kasnih dana februara ove prestupne godine.

Imao sam to retko zadovoljstvo, možda i sreću da me smatrao za prijatelja i neretko mi se otvarao, ozlojeđen mnogim nepravdama koje su mu učinjene. Ljudi ga pamte kao mrzovoljnog, ponekad ciničnog čoveka, što mu je verovatno bio odbrambeni mehanizam prema okolini koja ga je smatrala pomalo čudnim, a neke od njegovih knjiga, recimo „Kiša“, ga umalo nisu, po njegovim rečima, odvele u zatvor. (“Zato sam uvek imao spreman ranac sa neophodnim stvarima, vunenim čarapama i dugačkim gaćama“)… Lokalni moćnici „koji su se prepoznali“ u pomenutoj „Kiši“ su ga iz centralne kancelarije prebacili u lokalnu ispostavu Zemljoradničke zadruge u jedno selo, na putu iz Arilja za Ivanjicu.

Ispostaviće se da je taj potez rukovodilaca bio dalekosežno koristan za celo ariljsko područje, jer je Dobrilo danima obilazio okolna sela i kao mladi uspešni agronom (koji je odbio ponudu da ostane na fakultetu i vratio se u svoj rodni kraj i navedeno preduzeće koje mu je dalo stipendiju za školovanje) razgovarao sa seljacima, ubeđivao ih da zasade maline i usput govorio kako i na šta da obrate pažnju… Tako je, uz pomoć seljana koji su prihvatili njegovu metodu, kasnije i kolega, zaslužan za uzgoj i razvoj maline u ovom kraju i, zahvaljujući „ariljskoj malini“, postavio ime svog grada na agrarnu mapu sveta. On je sve vreme isticao da je AGRONOM i PISAC.

Pisao je temeljito, danima tražeći po arhivama one detalje i fakte koje je smatrao da moraju biti istorijski  i faktografski tačni. Likove svojih junaka je „vajao“ sa izuzetnom suptilnošću i dušom. Svaki od njih je gradio sa takvom posvešćenošću, da je često konsultovao svog prijatelja, čuvenog psihologa, o ponašanju ljudi u sličnim situacijama. Zato su njegovi likovi tako žvi, tako ljudski, sa svojim manama i vrlinama. Tome je verovatno doprinelo njegovo neverovatno široko interesovanje, bio je erudita par ekselans. Svaki razgovor sa njim me je oplemenjivao.  Najbolji je bio u istorijskim romanima i nije slučajno nekoliko puta bio najčitaniji pisac po podacima Narodne biblioteke Srbije.

Dobrilo Nenadić, DOROTEJ; izdanje Laguna, Beograd

Tu je u prvom redu „Dorotej“, koji je doživeo više desetina izdanja i preveden na nekoliko jezika (jednom prilikom me pitao kolika bi kolona kamiona bila u koju bi se smestilo 250 hiljada primeraka njegovog prvenca izdatog početkom sedamdesetih godina prošlog veka).

Njegovih 16 romana (i dva skoro dovršena, neobjavljena) svrstavaju ga u sam vrh srpske književnosti. Dobitnik je više od 15 književnih nagrada, ali mu je najveća žal za par puta najavljenom, pa ispuštenom Ninovom nagardom.

Bio je iskreno obradovan kada je „Dorotej“, mislim 2016, uvršten u školsku srednjoškolsku lektiru. Smatrao sam da bi, ako ja kažem da je to najbolji srpski roman to zvučalo pomalo pretenciozno, znajući za moj odnos sa njim. Ali posle onoga što je izgovorio poznati profesor književnosti Aleksandar Jerkov pre neko jutro na jednom od tv kanala, da je „Dorotej“ najnežniji i verovatno najbolji njegov roman i jedan od najboljih romana srpske književnosti,  nemam šta da dodam.

I, kao što sam napisao na početku, informacija o napadu na prvenac bi, da je živ, duboko pogodila njegovog pisca, a ovako je Dobrilo Nenadić ponovo rođen, i tako sam, govoreći po njegovoj želji na njegovoj sahrani, između ostalog rekao:

„O Dobrilu, koji je postavio ime Arilja na književnu mapu Evrope će se tek pričati, pisati, govoriti…A što bi ga najviše radovalo − čitati.“

1.3.2024. Milan Miodragov Pajević