Predstavljamo MELODE: Maja Sekulović
Hor Melodi (naziv potiče od grčke reči melod, melodos – pojac) sa nekolicinom prijatelja osnovala je 1991. godine Divna Ljubojević, dirigent i interpretator pravoslavne muzike. U svom skoro tri decenije dugom delovanju, hor MELODI je sa Divnom (Divna & Melodi) održao preko 700 koncerata, širom planete Zemlje. Muzici pravoslavnog Istoka ovaj hor udahnuo je novi život. MELODI su posebni gosti Avant art magazina u temi Pravoslavna muzika. Poželeli smo da ih predstavimo i pojedinačno, jer svako od njih udenuo je deo svoje duše u jedan saživot koji se zove MELODI i dao mu posebnu notu, čineći jedinstvenu harmonijsku zajednicu. Ovom prilikom predstavljamo one članove hora koji su tokom decembra 2019. učestvovali u koncertnoj sezoni “Vitlejemska zvezda”.
|
Maja Sekulović, alt
Muzika je bila moj izbor oduvek. Tata je u kući bio zadužen za pevanje, to me je kao jako malu animiralo i u isto vreme intrigiralo. Talenat je nasledio od svoje majke, kasnije je, u daljoj raspodeli darova, jedino moj stariji brat ostao uskraćen za „sluh“ – sestra i ja smo zapevale. Završila sam Srednju muzičku školu „Kornelije Stanković“, klavirski odsek, u klasi profesora Bojana Bruna. Kako sam završila školu – tako sam prestala da sviram. U Melodima sam počela da pevam dok sam još bila u školi, a što se tiče škole i klavira, sve se svodilo na minimum, koliko je dovoljno da završim godinu. Sa takvim stavom, nije bilo ni govora o akademiji, čudno jeste, ali to mi iskreno i nije teško palo i nisam se nikad pokajala. Kad prođe neko vreme, shvatiš da se stvari dešavaju onako kako je i trebalo da se dese.
Pored pevanja u Melodima, čime se bavite?
Radim kao poslovni sekretar u jednoj privatnoj firmi koja inače nema veze sa mojom strukom, bave se elektro-energetskom opremom. Vlasnik je otac moje drugarice iz srednje muzičke, bile smo kod istog profesora u klasi. Firma ove godine slavi 30 godina, i kao da smo i nas dve rasle zajedno sa njom. Znači mi što sam tamo, jer pre svega je to jedno porodično i toplo, pre svega pravoslavno okruženje. Npr, kada porodica vlasnika slavi slavu Svetog Marka, obavezno se i u firmi obeležava, dolazi sveštenik, seče se kolač, organizuje se ručak za nas, sve bude kako treba – svečano u pravom smislu te reči.
Mimo hora, trenutno ne pevam nigde. Pevala sam u bendu 14 godina i više nisam mogla. Jako je naporno, naročito što nisam mogla time da se bavim izolovano, da radim samo to, a u kombinaciji sa dnevnim poslom, posle izvesnog vremena prosto više ne možeš. To su uglavnom vikendi, pretežno svadbe, ili neki nastup četvrtkom, pa u petak na posao… Nije stalno tako, ali jedne godine na primer, 40 dana nisam imala nijedan slobodan dan. To traje dok traje, u jednom trenutku mora da se prekine.
Dosta Vam je važno mesto vere u životu?
Danas mnogima to ne bi bilo važno, kao da imaju otpor prema svemu što ima veze sa pravoslavljem… S jedne strane to mogu da razumem jer se u toj nekoj „građanskoj eliti“ napravio rascep između onog starog sistema i „arkanoidne šizofrenije“ koja se pojavila devedesetih. Jer, neko pogleda to i kaže – pa ako je i ovo pravoslavlje, šta ja tu tražim. To naravno, nije opravdanje, već linija manjeg otpora, ako je neko iole obrazovan, on će potražiti odgovore na drugom mestu, pokušaće da pročita nešto, da pita nekog. Pravoslavlje nije prileglo na nekoj livadi i sad čeka da nam kao nešto padne s neba, moraš se malo i potruditi. A plus je dosta godina potiskivan odnos prema veri, prosto je istisnuta… I sad ako si vernik, ili nisi dovoljno „moderan“, dobiješ etiketu klero-fašiste, ultra-nacionaliste, ili te prosto smatraju nazadnom budalom. I u tom modernom vaspitanju, otrgnutom od vere i neke, da kažemo, više kontrole, opet se stvara izvesni bezobrazluk kod ljudi, kao sve ti je dozvoljeno, pa se podrazumeva da imaš sva prava, a nikakve obaveze. Posledice toga su dugoročne.
Moji su svi iz Crne Gore, i mamini i tatini, i svi su kroz rat prolazili uz neku specifičnu partizansku priču. Dok smo odrastali, tamo osamdesetih, i dok nam je muški deo familije pevao pesme poput „Bandiera rosa“, mama i baka su nas često vodile u crkvu, ne na službe, ali onako, uz neke šetnje. Niko od muških se nije bunio. U to vreme, stanovali smo na Đermu pa se za Vrbicu na primer, obavezno išlo do 21. divizije u Crkvu svetog cara Lazara. Onda je početkom devedesetih krenulo „buđenje“, pa se tako prvi u kući probudio moj stariji brat, tada srednjoškolac. Upisao je teologiju, duhovnik mu je bio blaženopočivši episkop budimski, vladika Danilo (Krstić)… U početku, kao tinejdžerki, sve mi je to delovalo pomalo čudno, međutim, brzo sam shvatila da se i ja menjam i hvala Bogu i starijem bratu što je tako.
Kako ste došli u Melode?
U “Stankoviću” sam upoznala Vukašina Vujovića, tadašnjeg člana hora, koji mi je jednom prilikom prišao na malom odmoru, jer je čuo da moj brat studira teologiju… ja sam u to vreme pevala u horu crkve Svetog Arhangela Gavrila i smatrala sam da bolje mesto ne postoji, valjda zato što se nalazi preko puta Partizanovog stadiona?! Kako smo Vukašin i ja počeli intenzivnije da se družimo, tako je on počeo da „vrši pritisak“ da dođem u Vavedenje. Tada nisam ni znala za Divnu. Bila sam malo neodlučna, iako mi se pevanje u Arhangela Gavrila uopšte nije dopadalo… Srećom, moje oklevanje nije dugo potrajalo, krajem avgusta 1997, godine a posle nekog celonoćnog provoda, Vukašin i ja samo krenuli na liturgiju, svako u „svoju“ crkvu. Međutim, kad je trolejbus stao kod „Ruda“, Vukašin je krenuo da izađe, rekao „ćao“, ja mu nisam otpozdravila već sam jednostavno, kao da me neko podigao sa sedišta, krenula za njim.Tako sam došla na liturgiju, stajala malo po strani, istog trenutka primetila ogromnu razliku u pevanju, malo pevušila i ja… Iste večeri Melodi i Divna su imali koncert u Galeriji fresaka, i posle koncerta Divna mi je rekla za probe i pozvala da dođem.
Kad sam došla u hor imala sam 19 godina, i svežu porodičnu tragediju. Sve mi je bilo novo i neophodno, novi ljudi, sve jako prijatno, uz pevanje koje je čisto, bistro, kristalno i prirodno. I narednih deset godina od trenutka dolaska u hor, možda zvuči kao fraza, ja sam nekako odrastala i kao osoba. Vremenom, uz putovanja i probe, to je postalo jedna konstanta.
Imate li uvid o tome kako Melodi utiču na ljude u crkvi ili na koncertima?
Na koncertima mogu imati uvid, donekle. Vidiš ljude, osetiš reakciju. Što se liturgije tiče, drugačije je…služimo se pevanjem da bismo služili Gospodu. A opet, to jeste molitveno pevanje, pevaš molitvu i na koncertu i u crkvi. Zbog toga ne mogu da kažem da su naši koncerti isključivo u službi umetnosti.
Kako je raditi sa Divnom Ljubojević, nekad ljudi misle da je stroga…
Nikad je nisam doživljavala kao „strogu“. Možda zato što nam je prvi susret bio prijatan, pa je onda ostalo tako uvek. Dok smo imali probe u Akademiji 28, obično bih došla nešto ranije.Kako primetim da dolazi Divna, po izrazu lica vidim šta treba da radim ako je u pitanju lična komunikacija, i da li bi trebalo da je bude ili ne. Tu sam da bih pevala, sve ostalo je bonus, i ako se volimo to je divno i olakšava sve oko čega smo se sabrali. Kad je sama proba u pitanju, ni tu ne mogu da je nazovem strogom. Prilično je jasna u zahtevima i sve je veoma logično… Mene je oduševila od samog početka ta Divnina sposobnost – kada primetim da je nešto izvukla iz mene, a da nisam ni osetila da je nešto posebno radila – nije bolelo! Ona diriguje ustima, očima, ne mlatara rukama i nogama, sve se veoma lepo sklopi i bez toga. Teško je objasniti sve to, očigledno smo povezani na nekom drugom nivou.
Nikad nisam sebe videla kao nekog ultra solistu ili vođu. Od Divne i Meloda sam dobila upravno ono što mi je i bilo potrebno, zdrav timski rad, da sam deo celine gde je svaki pojedinac jednako važan i da to sve veoma lepo funkcioniše. Za nijansu mi više prija pevanje u manjem sastavu, posebno mi znači blizina Tanje Gostiljac, i pevački i ljudski. Divna je ne neko ko vrlo dobro zna šta radi, u svakom trenutku. Druga stvar, od nje je sve krenulo. Niko se od nas se možda ne bi ni poznavao međusobno da ona nije takva kakva je, da je Bog nije nagradio talentima, a kasnije nas sabrao oko nje.
Trajanju doprinosi i to druženje, neki mi kažu „to je kao porodica“. A i Divna se trudi da druženja budu takva da je svima dobro, da se dobro osećaju.
Da, Divna je pravi domaćin, ona voli da se okupimo, voli da se svi dobro osećaju. Na primer, ja sam deset godina pevala, pa deset godina nisam pevala, pa sad opet pevam, kao da nije bilo nikakvog prekida, kao da nije prošlo toliko vremena.
Na putovanjima je to zajedništvo možda i najizraženije. Pored putovanja u Pariz 2001. godine, koje svakako ima posebno mesto u mom sećanju, većina je već izdvojila Bari kao najemotivnije i najneobičnije. Dodala bih ovde i putovanje u Ovčar Banju. Išli smo kolima, u nekoliko automobila smo se popakovali i krenuli. Obišli smo manastire te „srpske Svete gore“. To je možda bila 2003. godina, imala sam 26 godina, a osećala sam se kao da sam na rekreativnoj nastavi. Saša Damnjanović je tada imao legendarnu izjavu da smo mi u stvari „sabirni centar“. Prošlo je neko vreme, menja se i način života, i brzina, i svakodnevne obaveze, pa zaboravimo kako na primer izgleda zelenilo. I onda tako odeš negde, pa te iznenadi lepa reka, pa još bistra. Pa još uz to i pevaš. I to jeste poseban osećaj i jedan suživot.
Koliko god sve to čime se bavimo bilo javno, jer se izvodi pred svetom, imam problem da se izrazim kad su Melodi u pitanju, jer je moj doživljaj cele priče krajnje intiman. I kako nešto reći, a da ne zvuči patetično. Drago mi je da ovo radimo, ovu seriju intervjua, jer na kraju će možda i Divna iz naših tekstova pročitati nešto što do sad nije imala prilike da čuje. Pošto život vodi svojim putevima, svakodnevne obaveze nas sustignu i naše vreme je u stvari ograničeno, vidimo se na liturgiji ili kad su probe… I nekako onda i nemaš često priliku nekome da kažeš koliko ti znači, nedostaje i slično. Sve tako prolazi… Divna je jednom prilikom upravo rekla – Ništa se ne podrazumeva. I u pravu je. Važno je reći, važno je nekome pokazati šta ti znači, koliko te čini celovitim to pripadanje nečemu. To je tvoj DNK i to se možda i ne može objasniti rečima.
One Response to Predstavljamo MELODE: Maja Sekulović