Predstavljamo MELODE: Marija Nikolić

Marija Nikolić, sopran, foto: Privatna arhiva

Marija Nikolić, sopran

Moj put do Meloda je bio pomalo neobičan i „slučajan“.

Divnu sam upoznala na audiciji u Prvom beogradskom pevačkom društvu, bila je tada najmlađi dirigent. Za tu audiciju sam čula u prolazu, na radiju… nisam imala ranijih iskustava sa horovima koji izvode duhovnu muziku, bila sam neodlučna, ali i radoznala. Nešto mi je unutra ipak govorilo da treba da odem, … otišla sam.. i desilo se.

Sećam se Divne tada kao vrlo odlučne, sa nesvakidašnjim glasom, harizmatične, sećam se da je imala neku vrlo lepu maramu oko vrata… Tada je počelo naše zajedničko putovanje – sa Divnom i sa Melodima.

Kada je Divna formirala Melode, krenula sam sa njom, tada nisam bila neodlučna. To je bilo 1991. godine, a ja sam bila student medicine na završnoj godini. Muzika i horsko pevanje na takav način su bili mesto radosti i uživanja, važno mesto koje mi je pomagalo da prevaziđem poteškoće koje su bile sastavni deo života tada ali i sada.

Slavski ručak Hora Melodi na Perkovom salašu, 2013. godine, foto: Arhiva Hora Melodi

Od tada je bilo nekoliko dužih pauza u mom pevanju, ali su Melodi ostali mesto kome sam se uvek rado vraćala. Tako je bilo u situacijama koje su meni lično bile teške, jer sam znala da će me tamo dočekati muzika i ljudi „raširenih ruku“. Muzika i pevanje baš na taj način su bile neka vrsta „leka“ koji sam morala uzeti da bi mi bilo lakše. To nije bila samo moja potreba, Divna je često bila ta koja me je podsećala da sam dobrodošla…

U mom iskustvu, Melodi su bili kao neka „majka“ koja daje slobodu detetu da istražuje bez nje, ali će ga rado prihvatiti, utešiti, podeliti radost sa njim kada se vrati. Naravno da je bilo na tom putu i poteškoća, konflikata, teških situacija i osećanja, ali najvažnije je ostalo, povezanost i mogućnost da se teške situacije razreše, da se zajedno raduje i okuplja. Ako se osvrnem na početke Meloda i ovo gde smo sada, to je bio put sazrevanja, ne samo svih nas pojedinačno, već i nas kao horske grupe.

Melodi – druženje u Slankamenu, foto: Viktor Čedomirov Ljujić

Zajednički put od skoro 30 godina je prerastao pre svega u odnos sa prijateljima. Mnogo ljudi sam upoznala u Melodima, stekla i vrlo bliska prijateljstva. Mnogo različitih ljudi, različitih života koji su obogatili i moje iskustvo.

To se vidi i po različitim perspektivama o horu Melodi svakog od nas u ovim predstavljanjima. Ako bih razmišljala o tome šta je posebno za mene, hm… ljubav prema muzici, pevanje u crkvi i povezanost u veri, način na koji se izvodi muzika, okupljanje i zajedničko proslavljanje uz hranu, smeh i radost u privatnom, prijateljskom kontekstu.

Bilo je mnogo nastupa, Liturgija, koncerata, putovanja, što nije manje važno, ali bih ipak izdvojila povezanost koja je nastala na tom zajedničkom putu od skoro trideset godina, posebno povezanost u veri.

Melodi na koncertu, Kolarčeva zadužbna 2018, foto: Teodora Ćirić, Arhiva Hora Melodi

Pitate kako je raditi sa Divnom…

Identitet Meloda je zapravo Divnino biće, to kako se predstavljamo, izvodimo ovu vrstu muzike je zapravo oblikovano njenom prirodom i znanjem. Pored prirode, tu je nesvakidašnji talenat i dar, specifična boja glasa, poznavanje duhovne muzike ali i jedna prefinjenost u izboru i načinu izvođenja kompozicija za koje i sama pravi aranžmane.

Ono što je meni važno kod umetnosti generalno je da pokrene, da podstakne nešto u svakom od nas. Bilo mi je drago kada sam čula prijatelje posle koncerata kako komentarišu izvođenje kroz osećanja koja su pokrenuta tom prilikom. To rezonira i sa mojim doživljavanjem naše muzuke. Moja pozicija je prevashodno fokusiranost na to da budem prisutna na dobar način, da doprinesem, ali i da uživam u svemu što zajedno kreiramo. Nije uvek lako, ali sam sa godinama i iskustvom naučila da prihvatim i sopstvena ograničenja.

Melodi, pripreme pred nastup u Kolarčevoj zadužbini, Marija Nikolić i Kaća Popović, foto. Arhiva Hora Melodi

Raditi sa Divnom je vrlo inspirativno, ali pevati u Melodima je pored zadovoljstva i velika odgovornost. Divna precizno zna kakvo izvođenje treba da bude, spremna je da vodi, ali i da ne odustaje dok ne bude gotovo perfektno, što nije uvek lako postići.

I na kraju bude u pravu, samo izvođenje bude kao neka čarolija koja hrani dušu i telo. To je jedno specifično muzičko i lično iskustvo zbog kojeg nisam mogla da pevam na nekom drugom mestu.

Pored Divninog bića, identitet Meloda čine i različiti senzibiliteti nas pevača. Dragoceno mi je iskustvo okupljanja, podrške u grupi i osećanje zajedništva u toj različitosti. Članovi hora su ljudi različitih senzibiliteta, kako ličnih tako i muzičkih, različitih profesija, muzičkog obrazovanja, konteksta iz kog dolaze. Bez obzira na različitost, ljubav prema muzici je nešto što nas spaja u svim situacijama, ali i dobre ljudske osobine.

Posebno mi je dragoceno druženje između proba, koncerata i nastupa jer je ispunjeno radošću, užitkom i životom.

Moj prvi susret sa Parizom je bio sa Melodima. To je bilo tako lepo iskustvo da je Pariz i danas mesto gde bih se rado vratila, ali na način i sa osećanjima kojim sam bila ispunjena te 2001. godine.

Lekar sam po profesiji, ali i Melodi su deo mog identiteta, onog umetničkog koji voli i živi muziku. Melodi su pre svega, moj dugogodišnji i dragoceni prijatelj od koga sam učila ne samo o muzici, već i o životu, duhovnosti i veri!