Predstavljamo MELODE: Viktor Čedomirov Ljujić

Hor Melodi (naziv potiče od grčke reči melod, melodos – pojac) sa nekolicinom prijatelja osnovala je 1991. godine Divna Ljubojević, dirigent i interpretator pravoslavne muzike.  U svom skoro tri decenije dugom delovanju, hor MELODI je sa Divnom (Divna & Melodi) održao preko 700 koncerata, širom planete Zemlje. Muzici pravoslavnog Istoka ovaj hor udahnuo je novi život. MELODI su posebni gosti Avant art magazina u temi Pravoslavna muzika. Poželeli smo da ih predstavimo i pojedinačno, jer svako od njih udenuo je deo svoje duše u jedan saživot koji se zove MELODI i dao mu posebnu notu, čineći jedinstvenu harmonijsku zajednicu. Ovom prilikom predstavljamo one članove hora koji su tokom decembra 2019. učestvovali u koncertnoj sezoni “Vitlejemska zvezda”. 

 

Viktor Čedomirov Ljujić, foto Sara Ljujić

Viktor Čedomirov Ljujić, bas-bariton

Najintimnije fotografije „Meloda“, a članovi hora se slažu i sa konstatacijom da su najlepše, sa mnogih putovanja i nastupa, zabeležili ste upravo Vi?

To je jedan od izraza, bavim se fotografijom, a i pevam u Melodima. Postoji, nazovimo je tako, dokumentarna fotografija sa nastupa, a postoji i druga strana fotografije, neki trenuci koji se daju i koji stvore neočekivano, fotografije koju izlaze iz okvira nekakvih putopisa i postaju deo nekih drugih izlaganja.

Otkad ste u Melodima?

U Melodima sam od 1994. Praktično, više od pola svog života bavim se “melodovanjem”,  a ono ima svoja dva  aspekta – koncertno angažovanje kojem prethode probe i liturgijsko pojanje i uopšte rečeno, Bogosluženja na kojima pevamo

Melodi su, kako piše u imenu hora, “Hor i studio za duhovnu muziku”, a Melodi su i  velika porodica veoma različitih ljudi raznih zvanja i zanimanja. Svi ti ljudi koji su činili ovaj hor i oni koji ga sada čine deo su sabora skupljenog oko talenta kojim je obdarena Divna. Mnogo je lakše steći poverenje kada te ono za čime tragaš u prvi mah dovede do toga da si tu pored njega, na pravom mestu. Tako, na pravom mestu, u horu u crkvi, radujemo se i verujemo.

Tako nam kaže i Zlatousti Jovan da je više znanja o bogoslovlju stekao boraveći u crkvenim pevnicama nego iz svih knjiga  koje je pročitao.

Divna i Melodi, koncert Vitlejemska zvezda, Beograd, 2019. Foto: Teodora Ćirić

Trajanje „Meloda“ kroz sve ove godine, decenije, pevanje u Vavedenju, kao da vas samo dodatno spaja, niko se tu nije uzdigao i rekao „evo, meni je ovoga dosta, ja bih nešto više“, vi ste od pojanja u crkvi i hora napravili jedan saživot…

Uzdiže nas i podiže  vera. U crkvi smo skrušenih srca, čekamo i molimo se za milost i za odgovore.

Blagodarimo,  radujemo se i plačemo. Negde sam pročitao  da je Sveti  Serafim  Sarovski rekao  da bi pevnica trebalo da bude nasmejana i da odiše duhovnom radošću. Bude nas na horu ponekad veoma malo, ali uvek dovoljno da bismo zaličili na nas same, na ono što Divna radi kada pred sobom ima dvadesetoro pevača ili kada peva uz pratnju isona ili neki dvoglas sa Tatjanom. Kako god, sposobnost improvizacije, nazovimo to tako, kod Divne je jedan od najčudesnijih darova i za mene je to nešto nesvakidašnje i podstičuće, to je izazov koji prihvataš jer veruješ i znaš kome i zbog čega pevaš.

Pevali smo jedan od koncerata u Rusiji, a Divna je, sećam se (valjda mi neće zameriti) J  između numera šapatom nagovestila da ćemo pevati Heruvmsku pesmu jednog kompozitora, dala je intonaciju za drugu Heruvimsku pesmu, a započela je treću i mi smo to prihvatili, Bogu hvala vešto i sve je bilo dobro. Tako porodica prihvata situacije koje ne očekuje.

Ako si dovoljno crkven, onda si i saživotan jer crkva je nevesta Hristova, „Jedna, sveta, saborna i apostolska“, kako zajedno sa narodom pevamo na svakoj Liturgiji. 

Upečatljivi trenuci…

Koncerti u Rusiji imaju posebno mesto u horskom folderu i mnogo ih je pa ih se lakše prisećam kroz mnoštvo fotografija nastalih na tim putovanjima.
To su susreti nad susretima.
To se Bogom dâ i traje.

-Prvi nastup u Rusiji. Sala moskovskog konzervatorijuma Čajkovski, maj 2008.

 Pashalni koncert uoči Dana Pobede, na dan inauguracije Dimitrija Medvedeva za predsednika Rusije.

U mnoštvu sjajnih umetnika, muzičara, horova, solista i jedan hor iz Srbije – Divna i Hor Melodi.

Pisalo je moskovsko „Время“ kritiku nakon gala večeri osvrćući se na nastup Meloda, nazvavši naše izvođenje Česnokovljevljevog Oče Naš vrhuncem umetničkog doživljaja te večeri.

Pre ovih divnih pohvala, sećam se da je i pisalo da je voditelj programa najavio hor iz Srbije i da je naš izlazak na scenu izazvao neku vrstu podsmeha jer se pojavilo samo šestoro ljudi… Međutim, kritika dalje piše da se već posle prvih tonova u prepunoj koncertnoj sali dogodilo to da se kako svima u publici tako i iza scene gde su bili drugi učesnici programa oduzeo dah dok su pomno slušali naša izvođenja. Sećam se da smo jedva uspeli da izađemo sa scene i da smo jedini i to od publike, dobili pravo da izvedemo kompoziciju na bis.

Kasnije su nas  drugi učesnici Pashalnog koncerta presretali po hodnicima i čestitali nam na nastupu te večeri.

I tako kreće naša „ruska bajka“ koja broji mnogo koncerata do dan-danas.

-Ove godine, nakon festivala na Valaamu još jedan dan proveli smo u Sankt Peterburgu. Tu, nakon obilaska Carske lavre Svetog Aleksandra Nevskog, Sašu tenora i mene prepoznanaje  Ana Romanova,  mlada operska pevačica iz Moskve, koja sa mnogo ljubavi sluša našu muziku i zna napamet sve Divnine interpretacije i beskrajno  voli to što radimo.
Na moje oduševljenje, ona mi kasnije preko Interneta šalje tek uslikanu fotografiju njene porodice koja mi maše i pozdravlja me, a zatim mi ispisuje redove gde dimenzija višedecenijskog horskog pevanja sa Divnom dobija svoj novi prostor. Naime, Anin otac  poručuje preko nje, da je nju i svoju drugu kćer, dok su bile veoma male, uspavljivao uz muziku Divne Ljubojević i Hora Melodi.
-U Fesu, u Maroku, imali smo najzapaženiji nastup među učesnicima sa svih strana sveta, rasa, boja, vera…
Otvoreni prostor botaničke bašte poslužio je kao koncertni podijum, poređano stotine stolica, a prostor između scene i nas, nekih 50 metara, ispunile su čitave porodice, polegale na nekakve ponjave i tako odslušale naš koncert. Tako, pred njima, mi u belim koncertnim haljinama, u našoj pozadini predivne botaničke retkosti,  a pred nama divna slika tih ljudi i njihove dece koji nas slušaju i uživaju.

Divna i Melodi u Maroku, foto: Arhiva Hora Melodi

Sećam se koncerta u Poljskoj u Vroclavu, prva dva reda u publici u prepunoj katedrali zauzeli su budistički monasi u svojim tradicionalnim nošnjama. Imao sam utisak da čitav koncert nisu ni trepnuli, a kamoli da su se pomerili, ali su nam posle koncerta prilazili i sa naročitom blagonaklonošću nam izražavali  divljenje zbog načina na koji interpretiramo pesme iz našeg programa, naročito izvođenja vizantijskih pesama.

Koncert u Italiji, u Bariju. 2004. Prepuna crkva, blagoslovi i fizička bliskost svetinje Nikolaja Mirlikijskog, izuzetna akustika i nadahnuće koje nas je proželo dok smo pevali. Nakon nekoliko biseva, publika moli za još neko izvođenje, Divna daje ton za ison, muški kreću i ne uspevaju da na niti svog pedalnog tona nanižu Divnin glas jer ona je zanemela i umesto glasa potekoše suze, kao retko kad pre, vidim kako i svi drugi plaču, pojci i publika…

Taj odjek kod publike verovatno vam daje snagu – jer ipak nešto ostaje i za neko buduće vreme… Da li ste svesni koliko su Melodi u stvari značajna priča koja traje?

Duh diše gde hoće, i glas Njegov čuješ, ali ne znaš otkuda dolazi i  kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha. (Jn. 3;8)

Snagu vam daje duh koji vas pokreće, kako pre skoro tri decenije, tako i danas. I dalje radimo na usavršavanju i dalje širimo naše porodice, dobijamo decu, a naša deca decu.

Sečenje slavskog kolaca u rusiji

Slavski kolač ponet u Rusiju, foto: Viktor Čedomirov Ljujić

Taj naš Zoran Tešić, prvi deda među Melodima, i prvi Melod među dedama 🙂 , poneo je svoj slavski kolač iz Beograda, jednog 20. januara u Sankt Peterburg, sa iskrenom verom da će mu njegov Sveti Jovan uslišiti molitve i da će naći sveštenika koji će mu osveštati kolač na dan krsne slave. U Petrogradu na  Smolenskom groblju, odmah do mogile Svete blažene Ksenije, našao je jednog ruskog sveštenika i upitao ga, može li mu pomoći oko osvećenja slavskog kolača. Dobro je da je znao da to nije ruski običaj ali je i verovao da će baćuška već nešto smisliti… Sveštenik se dosetio da u svojoj arhivi poseduje i srpski trebnik a u njemu će svakako pronaći i čin osvećenja slavskog kolača. I tako, osveštali smo kolač, svi zajedno, ruski sveštenik, srpski hor i naš svečar Teša. O, neopisane radosti!

Tako se i naš horski kolač okreće, evo još malo pa pune tri decenije, a mi koji ga okrećemo, i svi oni koji su ga okretali i oni iza nas koji nas prate i vole, u ljubavi „Бога же и человјека“  sadejstvuju u  našem trajanju i žele nam i pevaju sa nama Многољетствие.

Kraj. Nema kraja.

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.