Robert Hodel: Nastasijević mi je postao blizak

profesor slavistike Robert Hodel, foto: Beogradski sajam knjiga

U skladu sa temom 26. broja „Avant Art Magazina“ razgovarali smo sa profesorom  Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu Robertom Hodelom (1959). Profesionalna biografija profesora Hodela u velikoj meri posvećena je istraživanjima srpske književnosti: doktorirao je 1994. godine na temi skaza u delu Nikolaja Ljeskova i Dragoslava Mihailovića, autor je knjige sabranih tekstova „Diskurs srpske moderne“ (2009) i dvojezičnog izdanja „Deset deka duše: srpska poezija druge polovine 20. stoleća“ (2011), koje je potpisao i kao priređivač i kao prevodilac. Prošle 2014. godine izašla je knjiga „Raskršća književnog juga (Od Dositeja do Mihailovića)“ u biblioteci Seminarium Serbicum 3, u izdanju Čigoje.

Krunu Hodelovog istraživačkog i prevodilačkog rada predstavlja knjiga „Krila li to…“ (2013), u kojoj je nemačkoj čitalačkoj publici na veoma ambiciozan način približio delo Momčila Nastasijevića. Tokom trogodišnjeg posvećenog rada, i uz znatnu podršku kolega sa Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, profesor Hodel je uspeo u onome što se mnogima moglo učiniti kao „prevođenje neprevodivog“. U knjizi se pored „Sedam lirskih krugova“ nalaze i prevodi pripovetke „Zapis o darovima moje rođake Marije“ i eseja „Za maternju melodiju“, a naznačenom izboru prethodi iscrpna uvodna studija „Život i delo – uvod u Tamni vilajet“. Predusretljiv i ljubazan, profesor Hodel se rado odazvao da za „Avant Art“ govori o izazovima sa kojima ga je suočilo prevođenje „neprevodivog“ Nastasijevića, ali i o profesionalnom i intimnom zadovoljstvu koje mu je rad na „nemačkom Nastasijeviću“ doneo.

Profesore Hodel, kako je došlo do vašeg interesovanja za književnost srpske moderne en général, i posebno, za stvaralaštvo Momčila Nastasijevića?

Kao student slavistike bernskog univerziteta sam najpre učio ruski. Češki i srpskohrvatski (kako se tada zvao) sam imao kao sporedne jezike. U vezi sa radom o „Seobama“ Crnjanskog kod profesora Jana Petera Lohera sam se onda odlučio da studiram dva semestra u Novom Sadu, i tako je počelo neko ozbiljnije interesovanje za književnosti na ovom (takoreći) „štokavskom govornom području“.

Nastasijevića sam još počeo da čitam na seminarima kod profesora Lohera koji je imao izvanredan sluh za književnost. Već tada sam pokušao nešto da prevodim. Privlačilo me pesništvo koje se više može naslutiti nego razumeti.

Vi se, u stručnom i profesionalnom smislu, nasuprot situaciji koju su proteklih nekoliko decenija indukovale društveno-istorijske i ideološke promene, zalažete za izučavanje srpske književnosti u širem polju koje definišete kao štokavsko jezičko područje. Može li se srpska književnost 20. veka izučavati izvan šireg, jugoslovenskog konteksta, i ako ne, do kakvih problema u njenoj recepciji dolazi usled sužavanja referentnog polja?

Prvo, moram da kažem da nikome ne želim da nametnem svoj stav. I svojim studentima ovde u Hamburgu uvek govorim da su potpuno slobodni kako tretiraju i nazivaju taj (svoj) jezik, odnosno, te jezike. Ali u isto vreme ne može se ne primetiti da je podela bivšeg „srpskohrvatskog“ na više „državnih jezika“ dovela do velikih dilema, pre svega u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Jer, „iznutra“ gledano, ima puno logike u tome da Bosansko-hercegovačka federacija i Crna Gora traže svoj „državni jezik“, ako su to već uradile Srbija i Hrvatska. Međutim, sa strane gledano, sve te kodifikacije više liče na volju da se namerno uništi potencijal knjižnog (a i filmskog, i muzičkog) tržišta, koji ionako nikada nije bio velik. Očigledno je da forsirana kodifikacija tih jezika radi u prilog ekstandirane diglosije, u smislu funkcionalnog razdvajanja dvaju jezika – sa engleskim kao „višim varijetetom“ koji se koristi u formalnim situacijama (u politici, nauci, internetu, velikim firmama) i sa maternjim idiomom kao „nižim varijetetom“ koji se koristi u svakodnevnim situacijama i čiji je stepen normiranja u opadanju (čime se i podriva podloga književnog jezika). Verujem da je opravdano pitanje koliko dugo će još postojati visoka (a ne samo regionalna) književnost na ovom govornom području. Srećom, ima dosta pisaca (i među njima i najboljih) koji su odavno shvatili da ne valja se odreći od potencijalnih „štokavskih“ čitalaca drugih zemalja. Možda preterujem, i nikako ne bih želeo da govorim protiv globalne komunikacije na engleskom jeziku, ali u isto vreme, čini mi se, treba paziti, kako se funkcionalno razvijaju „lokalni“, tj. nacionalni jezici.

Što se tiče srpske književnosti 20. veka, čini mi se da je situacija srodna sa istoriografijom. Niko se neće ozbiljno baviti srpskom istorijom 20. veka ne uzimajući u obzir čitav jugoslovenski prostor. Naravno, i za vreme SFRJ postojala je Matica srpska, odnosno Matica hrvatska, i istorija srpske ili hrvatske književnosti, ali isto tako je postojao zajednički jugoslovenski kulturni prostor (od korčulanske letnje škole i časopisa „Praxis“ do „Sterijinog pozorja“ i „Bijelog dugmeta“). U kojoj meri to važi ne samo za istaknute „jugoslovenske“, već i druge, „neosporene“ pisce poput Crnjanskog ili Krleže, može se saznati i iz „Zapisa“ Momčila Nastasijevića. Ivana Cankara i Boru Stankovića je Nastasijević posmatrao kao „najveće prozne pisce svih Jugoslovena sa početka 20. veka“. Podrazumeva se da se time ne osporava postojanje srpske ili bosansko-hercegovačke književnosti kao što se ne može osporiti da postoji i austrijska ili američka ili argentinska književnost. Ali ključno je po mome mišljenju pre svega: da li mogu đaci jedne škole i gimnacije čitati književno delo u originalu ili ne. Ako mogu, onda je poželjno da čitaju ono što vredi. A svakako vredi pročitati „Hrvatski bog Mars“, „Grozdanin kikot“ i „Seobe“.

Istraživačima srpske književnosti i umetnosti 20. veka međuratna epoha često ostavlja utisak velike dinamike, snažnog napona, obimne produkcije ne samo u stvaralaštvu, već i u kritici i teoriji umetnosti. Pa ipak, i dalje preživljavaju predrasude o zaostajanju srpske književnosti za zapadnoevropskom. Kako Vi doživljavate ovu epohu? Kakva je po Vašem mišljenju pozicija srpske književnosti dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u jednom krupnijem fokusu?

Volim romane „Bakonja fra Brne“ S. Matavulja ili, recimo, „Posljednji Stipančići“ V. Novaka, ali u porođenju sa ruskim ili francuskim realizmom se vidi da je to ipak samo početak prave književnosti (možda izuzetak čine Lazarevićeve pripovetke). Uostalom, nešto slično bi se moglo tvrditi i za češki, i čak i poljski realizam. Međutim, što se tiče epohe modernizma/avangarde (B. Stankovića, I. Andrića, M. Krleže, M. Crnjanskog, M. Nastasijevića, H. Hume) nema sumnje da se početkom 20. veka „književni jug“ potpuno uključio u svetsku književnost. Da se tako u „svetu“ ne misli, govori samo o tome, da recepcija književnosti ne zavisi samo od kvaliteta književnog dela. Ali na tome valja raditi.

Momčilo Nastasijević, Iz tamnog vilajeta, izdanje S.B. Cvijanovića, Beograd, 1927. arhiva Legata Nastasijevića, Muzej rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac

Kakva je u toj široj slici stvaralačka i ideološka uloga Momčila Nastasijevića? Gde vidite izvore njegovog stvaralaštva i kako biste okarakterisali njegovu poziciju na tako razuđenom polju koje sa jedne strane rubi Micićev Barbarogenije, a sa druge Andrićev Alija Đerzelez?

Nedavno sam preveo dve Nastasijevićeve antiratne pesme iz 1916. godine za nemačko izdanje. Divio sam se kako dvadesetdvogodišnjak u takvim okolnostima može tako neumoljivo opisivati opake strane ljudske prirode (on pre svega govori o životu u „pozadini“). Da li je poznavao Rolanove eseje „Iznad meteža“ (Au-dessus de la mêlée) ili Krležinu antiratnu liriku, ili se razvijao kao „samonikao talenat“, kao što se često o njemu piše? Kad čitate njegove „Zapise“ možete se svakako ubediti da se radi o izuzetno obrazovanom čoveku koji govori više jezika, svira više instrumenata i koji je „u toku“ evropske književnosti, filozofije i psihologije. A što je možda malo neočekivano, autor tih „Zapisa“ ima istančan humor i neretko se i smeje na svoj račun. Tako on, na primer, upoređuje umetnika sa devojkom koja se pred ogledalom nagovara da je najlepša i koja će uskoro na balu saznati gorku istinu. Ako bi ona već kod kuće bila ubeđena da neće imati uspeha, zaključuje autor, ne bi ni išla na bal.

I naravno, ne treba zaboraviti da se u salonu porodice Nastasijević od 1921. godine skupljala značajna elita beogradske i srpske kulture. Okolnost da je Momčilo Nastasijević nije pripadao ni jednoj grupaciji književnika, ne znači da se nije upoznao sa modernističkim tendencijama svoje zemlje.

Dvadesetih godina 20. veka dolazi do pomeranja poetske paradigme, pesnici se sve više okreću drevnijim, lirskim modelima folklornog pesništva. Svetislav Stefanović piše dva veoma značajna teksta, „Savremena umetnost i pojava primitivizma“ i „O mitološkim pesmama i temama iz naše narodne poezije“, Rastko Petrović počinje da traga za „pramelodijom“, Stanislav Vinaver za „rodnom melodijom“, a Momčilo Nastasijević se krajem iste decenije zalaže za „maternju melodiju“. U pesničkom stvaralaštvu muzika poprima ekskluzivan status. Imamo li osnov da ustvrdimo da su ove ideje zapravo odjek Šopenhauerovog stava o ekskluzivnom statusu muzike u odnosu na druge vidove umetničkog stvaralaštva i Ničeovog stava da u „pesničkom stvaranju narodne pesme jezik vidimo u najjačoj napregnutosti težnje da podražava muziku“?

Potpuno se slažem sa Vama, Nastasijević stvara u opštem modernističkom kontekstu koji se može okarakterisati i simbolističkim, ekspresionističkim i neoprimitivističkim tendencijama. Treba ga videti u krugu autora poput francuskih „prokletih pesnika“ (Bodlera, Verlena), Vitmena, ruskih simbolista i futurista (pre svega Hlebnjikova), nemačkih ekspresionista (pre svega Trakla), Vagnerove „sveukupne umetnosti“, filozofije Šopenhauera, Bergsona ili Ničea (u Legatu, u Gornjem Milanovcu, se u porodičnoj biblioteci Nastasijevića nalazi između ostalog i istorija nemačke filozofije u kojoj je Niče zastupljen ne samo svojim filozofskim stavom već i pesmama). O važnosti uloge muzike u njegovom stvaralaštvu neposredno svedoči esej „Za maternju melodiju“.

Ubeđenje da je muzika obrazac pesništva izrazili su i ruski simbolisti. Čini mi se da je u pozadini te predstave – nepoverenje prema racionalističkom shvatanju stvarnosti. Međutim, za razliku od mnogih zapadnoevropskih neoprimitivista, koji su se oduševili japanskom umetnošću ili afričkim maskama, Nastasijević (kao i Hlebnjikov) se obratio (ili se vratio) sopstvenoj tradiciji. Svakako je u tom pogledu na njega uticao i najstariji brat Živorad, slikar, koji se nakon povratka iz Pariza posvetio sintezi modernističkog i vizantijskog slikarstva.

Koliko je saradnja Momčila sa bratom Svetomirom, kompozitorom, za čije opere je pisao libreta, i koji je komponovao solo pesme na njegove stihove, pomogla u uobličavanju njegove poetike? Da li, gledano sa ovog stajališta, imamo osnov da govorimo o stvaralaštvu Nastasijevića kao o grupnom, kolektivnom radu?

Ono, što je za sada poznato: između Svetomira i Momčila postojala je izuzetno plodna saradnja. Svetomir nije samo komponovao muziku za Momčilove drame i pesme, već je i Momčilo pisao pesme na osnovu Svetomirove muzike. Tako su, na primer, pesme „Rumena kap“ i „Česmi kraj puta“ nastale na osnovu Svetomirove svite za klavir „U prirodi“. Inspiracija pesnika muzikom se tematizuje i u drami „Nedozvani“. A već u eseju „Beleške za apsolutnu poeziju“ (1924) Nastasijević je izrazio ubeđenje da se poezija najčistije ostvari muzikom. Muzika je za njega (barem u ono vreme), kako on tvrdi, „apsolutna religija“.

Ali, nije istražen još način kako se ostvarila ta uzajamna isprepletanost muzike i poezije. Nešto ovako bi se moglo dostići samo u zajedničkom radu muzikologa i književnika. Sećam se sada jednog pesnika iz Gornjeg Milanovca, čini mi se da se zvaše Ilić, davno je to bilo, u studentskim danima u Bernu… Zamolio sam ga da mi pročita neke Nastasijevićeve pesme. A, sećam se, nekoliko stihova iz „Reči iz osame“ je pročitao u čistom taktu sedam osmina (narodnih pesama). To je samo detalj, muzička tema je mnogo šira – bavio se Momčilo, na primer, i muzičkom teorijom, kako svedoči više knjiga u Legatu.

Šta je, prema vašem mišljenju, ključ za razumevanje Nastasijevićevog stvaralaštva? Kakav je njegov odnos prema građi koju je koristio u postuliranju načelnih stavova svoje poetike? Čime je moderan i blizak, a čime arhaičan i hermetičan?

Čini mi se da je Nastasijević uspeo, kao retko ko, da spoji neko arhaično iskustvo ljudi, arhaičan jezik, arhaičan način života, sa mentalitetom modernog čoveka. Krenuo je od tradicije koju je obrađivao na način koji pripada pre svega avangardi. Na osnovi ovakve tenzije čitalac, sa jedne strane, ne doživljava motiv stidljive devojke na izvoru iz “Prvog lirskog kruga“ kao sentimentalnu bukoličnost, a sa druge strane, ne digne ruke od radikalne hermetičnosti „Gluhota“ (Četvrti lirski krug). Nastasijević je uspeo da stvara napet luk između dva života koje na neki način svaki čovek doživljava kao izazov. Mislim ovde pre svega na svake vrste „seoba“ (geografske, jezičke, socijalne).

Pia Hodel-Winiker: Momčilo Nastasijević, arhiva autora

U kojoj meri je recepcija Nastasijevićevog stvaralaštva u periodu posle Drugog svetskog rata bila kritički utemeljena, a koliko ideološki tendenciozna? Koji su istraživači, pored Novice Petkovića, najviše učinili da se Nastasijevićevo delo prepozna kao jedno od najznačajnijih poglavlja srpske književne istorije?

Za vreme nacističke okupacije je Svetomir bio upravnik Beogradske opere, i komedije Slavomira Nastasijevića su bile zastupljene u više pozorišta Srbije. Nakon rata dva glumca koji su igrali u Slavomirovim komedijama bili su streljani kao kolaboratori. Koliko sam čuo i od starijih Beograđana, ove činjenice su uticale i na recepciju pesnika Momčila Nastasijevića nakon Drugog svetskog rata – bez obzira na to, da je pesnik već umro 1938. Nije slučajno, čini mi se, da su se pedesetih i šezdesetih godina pre svega pesnici počeli da bave ponovo njegovim stvaralaštvom (Isidora Sekulić, Vasko Popa, Miodrag Pavlović).

Ali neosporno je pri tome takođe da kasnije stvaralašto Momčila Nastasijevića, pre svega njegova esejistika iz tridesetih godina, svedoči o izuzetno kritičkom stavu prema rezultatima zapadne civilizacije. Ovde se više ne radi o neoprimitivističkom Barbarogeniju avangardnog doba, već o motivima bliskim nekoj desničarskoj ideologiji. Ali, prvo, treba reći da njegov dubok pesimizam nije ni čudan u političkom kontekstu kasnijih tridesetih godina. A za drugo, treba istaknuti da se nigde kod Nastasijevića ne može naći ni trunke nacionalizma. Polazeći od svoje kulture, od svog maternjeg jezika, on je sav usmeren ka čoveku kao takvom.

Što se tiče izdanja Novice Petkovića (Sabrana dela Momčila Nastasijevića, Gornji Milanovac 1991), mogu slobodno reći da bez tog izdanja ne bih se odlučio na prevođenje. Ne radi se samo o verzijama pesama koje su pažljivo uvedene, već i o esejima i „Zapisima“ koji pruže živu sliku pesnika.

Prilikom posete Gornjem Milanovcu septembra 2013. izjavili ste (parafraziram) da je prevođenje Nastasijevića nalikovalo „svojevrsnom putovanju kroz knjige, epohe i vreme“. Koliko Vam je bavljenje Nastasijevićem donelo u profesionalnom, a koliko u ličnom iskustvu?

Prevođenje Nastasijevića je bio veliki izazov – i rezultat saradnje sa Institutom za književnost i umetnost pod rukovodstvom Vesne Matović i sa Filološkim fakultetom. Što se tiče prevoda „tamnih mesta“ pre svega sam sarađivao sa Nedeljkom Perišićem i Dušanom Ivanićom, a kod nas u Hamburgu, sa Anom Trkuljom i Seadom Porobićem. Oko promocije knjige mi je puno pomagao Jovan Delić. Bio sam jako toplo primljen i u Biblioteci „Braća Nastasijević“ u Gornjem Milanovcu, tako da sam mogao skupljati i dosta novog biografskog materijala za predgovor knjige. Meni je važno da sve to kažem, jer ne bih se bavio ovakvim nekomercijalnim poslom ako ne bih vidio da se to poštuje i bezrezervno podržava. A da se i kod nas pojavilo dosta recenzija, je pomalo neočekivano. Tako da mi je bavljenje Nastasijevićem donelo i profesionalnu satisfakciju. Ali nije u tome suština. Mnogo važnije je da sam uživao u poslu koji je trajao više-manje tri godine: Momčilo Nastasijević mi je postao blizak. To svakako zvuči previše patetično, ali ipak bih govorio o oduševljenju pesnikom, čovekom i njegovim krajem.

Robert Hodel, fotografija preuzeta sa web stranice R.Hodela

Za kraj, zanima nas u kojoj meri pratite zbivanja u savremenoj srpskoj književnosti i uopšte književnostima štokavskog govornog područja? Smatrate li da ona i dalje poseduje vitalnost i aktuelnost? Da li srpska država i njene nadležne institucije čine dovoljno na njenoj promociji?

Govorili smo o izdanju Nastasijevićevih „Sabranih dela“ u redakciji Novice Petkovića. Moram da kažem da skoro nema drugih takvih izdanja. Čak ni kada je u pitanju Andrić. To je ogromna mana. Jer komentarisano izdanje sa verzijama je fundament svakog filološkog istraživanja, a pogotovu u inostranstvu, gde najčešće nemate pravog pristupa ka sekundarnoj literaturi.

Pratim, naravno, i savremenu književnost na ovom govornom području. Prošlog semestra smo u okviru dvaju seminara čitali Miljenka Jergovića, Mihajla Pantića, Faruka Šehića i Dragoslava Mihailovića. Mihailovićeve pripovetke sam sada počeo i da prevodim. Nadam se da će to biti iduća knjiga.

 Miodrag Danilović