Ruševina Hegelovog zida pored puta posutog zvezdanom prašinom – Olga Olja Ivanjicki

Olga Olja Ivanjicki, 10.05.1931-24.06.2009. ©Fond Olge Olje Ivanjicki

„Saznajem da je Hegel istoriju čovečanstva podelio na četiri carstva – orijentalno, grčko, rimsko i germansko. (…) Uslov carstva je ideja slobode koja se plaća krvlju i žrtvom i onaj ko je dao najveću žrtvu ima pravo na umsko carstvo. Pitala sam zar nema nijednog carstva od tog 18. veka?

Shvatila sam da ovaj prostor ima pravo na PETO CARSTVO. Dato je najviše žrtava u krvi i za slobodu i to se radi oduvek, skoro do današnjih dana. (…)“

Olja Ivanjicki
Politika, 14.11.2007.

Pre pet godina, 24. juna 2009. godine nije otišla sa sveta samo jedna velika umetnica i intelektualka, završio se i period kada je pokret „Mediala“ mogao da se smatra živim. Olja Ivanjicki je obeležila jednu eru u umetnosti kako na prostoru Balkana, tako i u svetu. Njen odlazak nije smrt. Kako i veliki pesnik Miroslav Mika Antić piše – večni ne govore.

Olja Ivanjicki: Hegel ili Lukavstvo uma budućnosti, 2004. ©Fond Olge Olje Ivanjicki

U aprilu prošle godine u beogradskoj galeriji „Progres“ u Knez Mihajlovoj ulici, napravljen je omaž životu i delu ove istaknute umetnice koji je oslikan kroz izložbu pod nazivom „Peto carstvo“. Na izložbi su bili predstavljeni crteži inspirisani istorijskim ličnostima Ivanom Kosančićem, Carom Dušanom, Njegošem. Predstavljen je i deo Oljinog dizajnerskog opusa oličenog u kreacijama inspirisanim dvorom i kosmosom, a koji je samo delić njene prebogate umetničke i intelektualne karijere.
Olja Ivanjicki je uvek bila na raskršću između „Mediale“ i „Petog carstva“, odnosno između tradicije i modernizma.
„Mediala je pokret koji se širi, koji se ne može zaustaviti, jedan pokret koji se nikada ne zaustavlja. Samo čovekov život se završava smrću. Pokret traje duže od čoveka, ima pokreta koji traju vekovima. Nema smrti. Postoji samo modifikacija.“
Ovako je Olja definisala Medialu, dvokraki dragulj avangardne Balkanske scene. Spoj tradicije i modernog skoka u nauci i civilizaciji, sažeo je ovu grupu istaknutih intelektualaca i umetnika u jednom od brojnih zadataka koji su sebi postavili, a to je – rušenje Hegelovog zida¹ .

MEDIALA, foto Aleksandar Bradić

Šta je zapravo to značilo? Da li je to bila poruka Hegelovom pojmu kraja umetnosti?
Hegel je svoj estetički sud o umetnosti ispoljio na način da je ona stupanj istine. Taj stupanj nije puko podražavanje prirode, niti senzualna dirnutost čoveka. On svakako nema veze ni sa etičkim pojmom moralne subjektivnosti. Umetnost je za njega prevashodno medij koji nam čulno na svom poslužavniku nudi istinu i ništa drugo. Zašto je onda Hegel govorio o kraju umetnosti? Ili bolje preformulisati pitanje – zašto se ovo Hegelovo promišljanje pogrešno tumačilo, kada ne može da se kaže da je pionirsko s obzirom na to da se na slična stanovišta može naići pre njega kod Getea i Šilera na primer. Duboko verujem da članovi ovog pokreta nisu Hegela shvatili kao mračnog proroka sudbine umetnosti, jer bi takvo promišljanje bilo iznenađujuće bukvalno za mislioce i stvaraoce poput npr. Milovana Vidaka, autora Kodeksa Mediale. Drugo racionalnije i analitičnije shvatanje kraja umetnosti je ono koje smatra da je Hegel govorio o kraju klasične umetnosti i njenoj modifikaciji u budućem vremenu. Ovakvo stanovište u sebi sadrži i osnovu modifikacije razumevanja jer uloga umetnosti koja je bila primarna u Antičkoj Grčkoj, prerasla je u inferiornost u odnosu na filozofiju i nauku u Hegelovom vremenu, pa je došla do potpune inferiornosti u odnosu na naučno-tehnološki skok u današnjem vremenu. Muzeji su tzv. grobnice umetnosti jer je ona za nas stvar prošlosti u svom klasičnom obliku. Pojam čulnog je samo stepenik ka pojmovnom u stupnju saznanja. Čulno je umetničko dok je pojmovno naučno. Duh vremena je svakako sa sobom doneo primat nauke. Ali kraj svakako ne mora biti i konačnost, kraj može podrazumevati i ceo jedan istorijski i duhovni proces, o čemu je Hegel u više navrata i pisao.

Članovi Mediale su dakle bili rešeni da krenu u obračun sa primatom naučne istine u odnosu na istinu umetnosti, ali na način da se ne odreknu ni tradicije niti moderne. Ljuba Popović, akademik i istaknuti član ovog pokreta ispričao je u ovdašnjim medijima kako su u vreme studentskih dana Olja i on naslikali sliku „Rađanje idiota“. Gotovo parodirajući Botičelijevoj Veneri inspirisanoj neoplatonizmom, Oljina i Ljubina slika je svojevrstan spoj klasike i moderne, tematski u mnogome.
Umetnički opus Olge Olje Ivanjicki se može podeliti u četiri celine – slikarska, dizajnerska, arhitektinska i filozofsko-poetska. U svim segmentima svog stvaralaštva Olja Ivanjicki se iskazala kao izraziti futurista. Futurista koji se vešto poigravao sa pop-artom, klasicizmom pa i science fiction tematikom. Njena maštovitost je vešto flertovala sa misticizmom, dalekom kosmičkom istinom, suštinom i tajnovitošću najistaknutijih ličnosti nauke, umetnosti, književnosti i filozofije kao što su Leonardo da Vinči, Žan Kokto ili Platon. Ona se obraćala jednako i prošlosti i budućnoti. U prošlosti je pronalazila tragove budućeg, a u budućnosti tragove prošlog, kao da je shvatala onostrano kroz svoj svaralački impuls. Slikala je čulno pojmovima. Smišljala nova sazvežđa i planete na kojima su u isto vreme mogli da šetaju i žene slične njenom liku, Nil Armstrong, Leonardo, Majkl Džekson, pa i Hrist. Njeni svetovi su bili tačka prelamanja filozofskog, pa i Ajnštajnovskog pojma prostora i vremena. Olja Ivanjicki je vešto osluškivala prirodu. Bila je fascinirana jačinom gromova, što je posvedočila i nakon smrti Milovana Vidaka kada je ispričala da ga je upitala da li u njegovom kraju često sevaju munje i gromovi. Njegov potvrdan odgovor je ujedno i bio objašnjenje za njenu upitanost o Vidakovoj misaonoj i umnoj širini. Napravila je paralelu između Tesline oštrine i moći misli na sličan način.

Olga OLJA Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Olja Ivanjicki je bila i simbol kosmološkog meterijalizovanja bojama na platnu. Njene boje su jarke i živahne, nekada sedefaste i mistično zamagljene. Njena platna ogromnih formata su ispisana geometrijskim figurama i kosmičkim predelima. U prvom planu je uvek čovek i lice što govori o psihologijskoj analitici umetnice. Vešto se poigravajući sa motivima slika klasičnih i renesansnih slikara upoznavala je nespojive aktere istorije. Slikala je njihove pustolovine slikajući fizionomiju njihovog lica i tela. Kako joj je i bio nadimak Leonardova kći, Olja je pravila analizu totaliteta spajajući ga u metafizičko-realnu celinu, ma koliko jedno isključivalo drugo.
Uvek trčeći ispred vremena bar za sekund, obraćala se i istoriji. Kroz pozniju seriju svojih crteža pod skupnim nazivom „Peto cartsvo“ Olja je oživela modu u vreme Cara Dušana, Ivana Kosančića i Petra Petrovića Njegoša. Na njenim crtežima predstavljen je simbol muževnosti i moći kroz kostim vladara. Linije su nedovršene i jake, a boje jarke i žive. Odišu otmenošću i dvorskom rezervisanošću. Birajući ova tri vladara Olja je napravila simboličku trijadu – Car Dušan kao predstavnik carstva kojim je bila inspirisana, Ivan Kosančić kao istorijsko simbolički duh Kosančićevog venca u Beogradu gde je godinama stvarala i živela i Njegoš kao simbol mudrosti, obrazovanosti i lepote. Oživljavajući njihov duh, kao da je konačno srušila Hegelov zid o kome je Vidak pisao u kodeksu „Mediale“ i prokrčila put ka Umskom carstvu. I tu je doskočila Hegelovoj podeli istorije čovečanstva i pokazala svu svoju kosmopolitsku umetničku jačinu, jer je pojmom Uma zapravo napravila podelu sveta na dva pola (carstva) Umskog i onog kada je Um bio u zamci etnologije, običajnosti i osvajačkih poriva.
Olja se i simbolički i realno izborila za ideju Medijale i otišla u onom trenutku kada je pomirila istoriju i kosmos, svoje poetsko rusko poreklo i beogradsku svevremenu kosmopolitsku notu, kada je pobedila Dunav napravivši skicu za most koji spaja dve obale. I simbolika je neprekidno prisutna, jer je sa 24. godine izbegla smrt davljenjem u reci. Otišla je u trenutku kada je bila pomirena sa činjenicom da članovi Medijale odlaze, neki zaboravljeni, neki skrajnuti, a neki davno ostavivši traga u umetnosti poput njenog životnog izabranika Leonida Šejke.
Olja Ivanjicki je ostavila u nasleđe brojna pisana i likovna dela, dala je pečat i u modi, poput Milene Pavlović Barili.
Ostala je zapisana u istoriji kao jedna od 200 vodećih intelektualaca sveta i najbolja slikarka 20. veka u bivšoj Jugoslaviji.
Pet godina posle njene smrti, da li smo joj se odužili?

Olivera Z. Mijušković,

urednica portala FILOZOFSKI POGLEDI

¹Kodeks Milovana Vidaka

1. Čistoća i jasnoća subjektivnog viđenja polaže pravo na istraživački začetak

2. Istinsko vođenje dolazi iz samog predmeta

3. Osloboditi se straha i želje za oživljavanjem anahronizma i preživelog sveta

4. Srušiti Hegelov zid

5. Ovladati izvođačkom tehnikom do nestvarnog

6. Pri izučavanju i posmatranju objektivnog ne zanemariti svet rođen iz pokrenutih emocija i impulsa

7. Treba da budem trezan, usredsređen, budan i odgovoran sebi. Treba da shvatim prolaznost formalnog privida probuđenja realnosti. Ne smem izgubiti iz vida dolazak tehničke inteligencije, uslovljene zakonom i svetom destrukcije

8. Tražiti i prepoznavati mogući ključ večnog trajanja - žudnje ka univerzumu ljudskog duha

9. Proučavati i upoznavati sva područja koja otkrivaju, uključuju ili isključuju dati trenutak svog uobličenog postojanja ili nestanka, posrednog ili neposrednog bitka objektivnog života i smrti

10. Poštovati svaki stvaralački i istraživački rad uslovljen subjektivnim razlozima, tim pre ako služi ljudskom rodu

11. Oslobađati se rušilačkog i oplođavati graditeljski nagon

12. Prodreti do suštine imaginarnog impulsa ljudske prirode

Poimati i razjašnjavati materijalističko postojanje sveta i njegovo metafizičko otuđenje