Saga o južnobanatskoj ravnici i porodici Ane Zonai

Stari Vršac, centar grada

Desi se tako da vas neka knjiga obuzme i ne pušta. Pa onda još danima razmišljate zašto je to tako. Naravno da vam se to već desilo. I ne jednom.

Sticaj okolnosti, lična odluka da se ne izlazi više nego što je potrebno, izbegavanje kontakata, onda i neki hladni dani, nateraju čoveka da se odmakne od dnevnih novosti kojima je zatrovan etar, pa se onda okrenemo nekoj dobroj muzici, bez vesti i nekoj knjizi koja čeka, ili koja se nađe na putu. 

Tako mi je u ruke dospela familijarna hronika  KOVERAT ANE ZONAI Ivana Mrđena. Podnaslov knjige je naslov ovog teksta.

„U širokom razmahu raspisana, sva u gvaš bojama dramske zbilje, saga o kovertiranim pismima Ane Zonai miriše na zemlju zaoranu ljudskim sudbinama. Familijarna hronika urasta u ravničarski bagremar Vršca, u gorki štim salašarskog gazde Kristijana Štelera, čiji fijakeri s upregnutim konjima ni krivi ni dužni lete uzburkanim nebom, ne samo pograničnog Banata.“

Ovako je u svojoj recenziji ovaj, pa skoro epistolarni roman, pesnički najavio recenzent Milutin Ž. Pavlov. 

Ova, kako i recezent reče, porodična saga, ili familijarna hronika, kako je u podnaslovu imenuje pisac, ima četiri dela, koja vremenski određuju dešavanja u piščevoj porodici, jer „jedna od Zonaevih“, kako su ih Vrščani nazivali, je piščeva majka. Ovaj podatak čitalac otkriva u naznakama tek krajem drugog dela, da bismo u trećem pratili rasplet u životima glavnih i ponekog sporednog junaka, a u četvrtom pisac uzima glavnu reč i priča o tome šta je bilo posle, kako se ovaj deo i zove. 

Vršački prozori, foto AAM

Moram da budem iskren da sam čitajući knjigu, koja kreće nekako početkom dvadesetog veka rečenicom „Nikad nismo sporili da je moja baba Zonai Rozalija radila u kupleraju…“ („Iju ju ju ju!“, rekla bi moja baba Branka da je živa) pomislio u kom pravcu će se sve ovo razvijati. Letele su mi slike tih vremena i tog podneblja, ne samo kroz tekstove većini nas omiljenog Crnjanskog, već i nekih filmova, romana i usmenih predanja ljudi iz tih krajeva. Boravio sam u Vršcu nekoliko puta u kući prosvetnih radnika, prijatelja mog oca, mnogo pre nego što ću u godinama s početka veka odlaziti na Vršački breg, s koga se divno vidi panorama grada i za lepog vremena južnog Banata, dakle na prostoru gde pisac razvija priču kroz pisma Ane Zonai svojim najbližim: sestrama, tetkama i drugarici, vraćajući ih u prvom delu, Anine i druge priče sa Štelerovog salaša svojim precima, zadirući i u rumunski deo Banata, odakle je bežeći od osvete posle jedne kafanske tuče pobegao Hodi Đerđeli koji je „smislio da se predstavlja imenom svog rođenog brata, Hodi Florijana, koji je umro od tuberkuloze sa nepunih četrnaest godina.“ Tako se, bežeći od suda ovaj vojni begunac, Mađar rođenjem, koga su smatrali za rumunskog Ciganina, našao na salašu Kristijana Štelera, banatskog zemljoposednika, inače Nemca…

Drugi deo, nazvan Slatka ptica mladosti Ane Zonai/Mrđen je priča o posleratnom Vršcu, u kome su u akcije branja kukuruza, igranki u oficirskom domu, bile nevine zabave posle opisa divljanja ruskih, ali i partizanskih boraca, koji su smatrali da im posle oslobođenja, lokalne devojke i žene, a posebno nemačkog porekla, dođu kao nagrada za ratne napore i stradanja.

Ivan Mrđen, Koverat Ane Zonai, Prometej, Novi Sad

U celu priču se, sticajem slučajnih okolnosti upleo prvi momak Ane Zonai, koji je bio vođa „u lovu“ pored rumunske granice jugoslovenskim generalima koji su bežali iz Titove Jugoslavije u Staljinovu Rumuniju… U njen život će ga dovesti niko drugi nego njegov drug, borac iz Grmeča, u neverovatnoj priči vrednoj dobrog scenarija još boljeg filma. 

Da ne raskrivam baš sve epizode ove srpsko-mađarsko-rumunsko-nemačke sage, pisac i sin je zanatski vrlo dobro vodi preko trećeg dela,  Nemački prtljag Ane Zonai, i pomenutog četvrtog, u kome pisac posle upoznavanja sa sadržajem kutije u kojoj su koverte sa pismima njegove majke, dovodi priču do današnjih dana…

Naravno da se oseća da je priča istekla iz svog izvorišta i da je imala ne samo miran tok već i neke okuke, blaže ili jače, i da, kako mi je i sam pisac u nedavnom razgovoru priznao, svestan “malih padova, nepotrebnih novinarskih ekskurzija i priča kojih bi se bolji pisac od mene sigurno ratosiljao…“ Odaću vam tajnu ovakvog ličnog priznanja, meni nije smetalo, jer sam bio savremenik skoro svih utakmica druge polovine prošlog veka, susretima nemačke i naše reprezentacije, posebno na evropskim i svetskim prvenstvima, kojima je pisac preko uloge nemačkog majčinog prijatelja, ljubavnika i nesuđenog muža posvetio prilično prostora. Ali rekoh, ja sam uživao! 

I neka mi ne bude zameren moj dobronameran, na trenutke euforičan pristup ovom romanu. Kao što je moj prijatelj i recezent knjige ”Planina koja me je volela – bostonske i druge priče”  Muharem Bazdulj napisao, ne umem da kažem ništa približnije utisku koji je Koverat Ane Zonai na mene ostavio, pa ću umesto svog zaključka, citirati njegove reči napisane jednom drugom prilikom povodom jedne druge, meni takođe drage knjige: 

„Čitajući ovu knjigu, čitalac stiče utisak da na neki način poznaje pisca, zna u najmanju ruku o čemu bi s njim mogao da razgovara uz kafu, čaj ili nešto žestoko. Ovo je knjiga koju će čitaoci da vole, to je nešto što mi kaže moje vlastito čitalačko iskustvo, a teško da jedna knjiga može da ima veću ambiciju. Ima hrabrosti u pokušaju da se privatna prepiska podeli s nepoznatim čitaocima, a ovakav utisak je, između ostalog, i nagrada za tu hrabrost.“

Milan Pajević