Sajam knjiga – sve nijanse ružičastog

Sajam knjiga u Beogradu, foto S.Spasić

Оtkad boravim na Sajmu knjiga svake godine, ne samo kao jednodnevni posetilac, već kao deo izdavačkog sveta, a tome ima okruglo 20 godina, još nije prošao oktobar, a da nije bilo nekog skandala koji se prepričavao po štandovima, a kasnije među ljubiteljima knjige. Ponekad se to protezalo i na medije, da li u vidu svađanja nekoliko udruženja, da li u vidu zgranjavanja nad najprodavanijim naslovima, da li zbog nepravde koju su doživeli izdavači zarad raspodele prostora na Sajmu, ili možda zbog bezosećajnog žirija koji nije nagradio „prave“ naslove i poduhvate. I sve se opet brzo zaboravi, kad nastupi novembarska magla, svako opet nastavi tamo gde je bio i pre sajma.

Evo još jednog novembra i već bljutave naricaljke o „strašnoj“ blogerki i „još strašnijoj“ knjizi koju je objavila, a koja će ključno uticati na našu perspektivnu i široko obrazovanu omladinu i načisto je upropastiti. I ta „svakodnevna jadikovka“ postala je svojevrsni veći slučaj od same knjige i njene autorke. Tu i tamo, bilo je duhovitih animacija i fotomontaža, i dobro je da se našalimo,jer tako još dajemo neki znak života i da nam je možda i stalo do toga dokle smo dogurali vozeći kroz devedesete, dvehiljadite, dvehiljadedesete i dalje u svetlu, moglo bi se reći, ružičastu budućnost. Ali, ne mogu a da ne primetim tabore koji se polako stvaraju: sa jedne strane – oni koji „ijuču“ i krste se levom (a desnom prelistavaju na primer „Greja“ sve u šesnaest) čim se pomene ova „knjiga“, a sa druge, oni koji su našli za shodno da stanu u odbranu nepravedno medijski linčovane i na stub srama stavljene blogerke „h“. Tu su i treći, koji će popljuvati i „knjigu“ i školstvo, i roditelje, i Pink i rijeliti, i politiku, i ove koji su krenuli u hajku i tako „Dami sa psetancetom“ (što rekao Čehov) napakovali još nekoliko desetina hiljada pregleda na društvenim mrežama

Sajam knjiga 2015. Foto S.Spasić

Ovi prvi pali su sa neke nepoznate planete pravo u Srbiju i tu se preko noći osvestili da nije sve baš tako ružičasto kao uglancane korice knjige s početka ove priče. Dok u tajnosti iščitavaju Marijanu Mateus, kukaju nad devojčicama kojima je Zorannah „presavršena“. Tek sad su primetili neobrazovanu omladinu („hipnotisanu gomilu“) koja sa sedamnaest godina još nije čula za Danila Kiša (dokaz, anketa na Radiju FM u kojoj se voditelj prošetao Sajmom i pitao posetioce šta misle o izjavi pisca Danila Kiša da je OVOGODIŠNJI sajam lošiji od pređašnjih, a odgovori koje je dobijao glase: „Ne bih se složio sa tim piscem“, „Ne znam zašto je to izjavio, sajam je super“ ili „Jel to (a možda je bilo i Jer to) muž Lee Kiš“…), niti za prokaženu Anu Karenjinu koja je nekako već dve decenije poštapalica za sve sajamske ankete i potpitanja („Ko je napisao Anu Karenjinu“ – pita B92, a odgovori srednjoškolaca idu od Puškina do „jao, brate, kako beše, aj reci ne mogu se setim“). Da je Tolstoj smestio Anu Karenjinu u današnju Srbiju, još sredinom „zlatne“ decenije devedesetih skočila bi pod voz posle tako jednog anketiranja srpske džet set estradne elite gde je odgovor glasio „Čitam Tolstojevskog“ i „Da čitala sam Anu Karenjinu, sve njene knjige sam pročitala“…

Ovi drugi koriste blagodeti demokratije i listom staju u odbranu blogerke koja je iznedrila svoj knjiški (ne i književni) prvenac. Rođeni negatori, oni će listom popljuvati sajam nazivajući ga vašarom sa pljeskavicama koje okupe veći broj posetilaca nego pojedini štandovi izdavačkih kuća (valjda je red da dok traje Sajam budemo svi u debelom postu na tonus lebu i Beogradu na vodi), plakaće nad sudbinom knjige koja se kupuje na metar i na kilo, ali će stati golim grudima (bez silikona) u odbranu nove izdavačke zvezde, jer ona ima pravo da piše i objavi šta hoće, a mi to ne moramo da čitamo ni da kupimo.

A treći, gde će verovatno i ovaj tekst da se svrsta, uglavnom će se zapitati – „pa šta ste očekivali?“ Neki među njima odbijaju da učestvuju u ovoj predstavi tako što nisu ni došli na sajam a knjige su kupili u knjižari. Knjige se u knjižari kupuju čitave godine (ko može) i ne mora da se u sajamskoj nedelji odmah napakuje nekoliko „važnih“ naslova koji svakako „dobro zvuče“, daju na intelektualnoj težini. Neki drugi, učestvovali su u sajamskoj gužvi pa su videli da: 1) redovi za potpis autora jednako su se pravili i kod Ljiljane Habjanović Đurović, koja tradicionalno godinama potpiše po nekoliko hiljada primeraka za svaki sajam. Da podsetim, i ona je bila u pink fazi ljubavnih romana, a sada je u vizantijsko-pravoslavno-plavoj opciji, shodno i tematici knjiga koje potpisuje; 2) gužva je bila i oko štanda na kome su isto neke klinke sumanuto kupovale komplete „Tračare“ i raznih serijala o vampirima; 3) pre par godina, napotpisivale su se sve voditeljke koje umeju da se potpišu, sve su imale promotivne bilborde i sve su špartale sajmom iz dana u dan, tip top sređene, botoksirane i nafilovane tonom šminke. I tad su svi pali u nesvest. Uvek, dakle, ima toga i uvek neko cokće i prevrće očima, tražeći nebesku pravdu za zabludeli nebeski narod.

Sve je to i dalje rijeliti „50 nijansi ružičaste“ u kome svi učestvujemo a jedan dobije nagradu. Blogerka je pobedila, pomirite se s tim, i to ne svojom knjigom, jer uvek je bilo takvih knjiga čak i u vreme kad su knjige imale obavezna dva recenzenta, već našim nesnalaženjem šta uraditi i kako se postaviti i na kraju, kako razdvojiti zrno od kukolja i kako vratiti književnosti mesto na policama.

Foto: Francisco Farias Jr

Da li je ijedna nastavnica srpskog koja je došla organizovano sa školom na Sajam podučila decu da naprave razliku između knjiga i književnosti? Da li je posle sajma razgovarala sa odeljenjem o tome šta je na koga ostavilo utisak i šta je ko doneo sa tog sajma? Sa druge strane, od roditelja se često čuje– „ionako ništa ne čitaju pa bolje bilo šta nego ništa“. Da li je bolje? Da li su i ti roditelji spremni da stanu u odbranu književnosti, da li uopšte i oni prave razliku? Da li imaju živaca da se time pozabave između svih mogućih predmeta koje sa decom uče posle posla i posle večere do kasno u noć. Nedavno mi se jedna mama poverila da sa svojim sinom uči sve od srpskog do muzičkog, uključujući i strani jezik koji ne zna, pa da bi sinu približila gradivo, prvo sama sedne i dva sata priprema lekciju, a onda i sina spremi za čas. Nikad ništa nije hteo da čita i ne voli i neće. Čak ni one mamipare uz koje se dobije lupa za malog detektiva, nevidljivo pero i slične stvarčice, koje navode roditelje da veruju da im deca zaista nešto čitaju. Istovremeno, ni mama ništa ne čita jer ne stiže i dete to koristi kao izgovor za sebe („što ja da čitam kad ti ne čitaš“). Mama jedva čeka i sama da ode na raspust pa da ponese neko lako štivo na plažu, „jer je to odmara“. Svi mi ponekad padnemo na zavodljivost „lake literature“ kao što nismo imuni ni nažutu štampu uopšte, prema tome, ne moramo biti ni toliko strogi što deca žele da zavire u svet „presavršene“ autorke bloga.

Sajam ima i pljeskavice, ima i gužvu, ima i kafeterije i sendviče, ima i knjige na metar i na kilo, i pet za 500 i tri za 1000, i popuste i blogere i ružičastu mašnu i promotivne balone koje deli lanac trgovina koji nikakve veze sa knjigama nema… Sve to ima Sajam knjiga. Ima i knjige i književnost. Ima i dobitnike Nobela za 100 dinara po naslovu. Ima i pisce i izdavače koji se bore da opstanu u društvu u kome je događaj objaviti 500 primeraka nečega. I onima koji godinama, kao ja, provedu nedelju dana na sajmu, to jeste događaj, jer pre svega vidimo prijatelje koje uvek sretnemo na sajmu, vidimo i prazne stolice za one koji su nam dolazili a više ih nema, ima susreta ima radosti i čestitanja zbog novih knjiga, ima i posveta i autorskih potpisa… Sajam nije samo mesto gde se kupuju knjige nego i mesto gde se ljudi zbliže i prepoznaju. Prolazne „Cice, Mice, Mace, Cace“ („i naravno, Džej“) koje će potpisati pola tiraža i podići prašinu sa plavih sajamskih ulica kojima „lutamo još vitki sa srebrnim lukom“ u potrazi sa svojom knjigom, zaboravljaju se brzo.

Suzana Spasić