Sava Šumanović o sebi (3): Oproštaj od Pariza

10. Sava Šumanović o sebi

• Sava Šumanović o sebi (1): Prvi umetnički koraci
• Sava Šumanović o sebi (2): Slika je diskutovana, a ja sam poludeo
• Sava Šumanović o sebi (3): Oproštaj od Pariza
• Sava Šumanović o sebi (4): Moj stil

Sećam se još i danas kada sam iz Zagreba došao u Pariz, pa sam se obratio Floranu Felzu, mome znancu iz 1921. g, a on mi je rekao, promenite ime, sa slovenskim imenom zarade u Parizu nećete naći, dostaje nam Terešković da pamtimo njegovo ime, pa nemojte od nas taj drugi napor tražiti, inače gospodin Floran Felz mi je učinio mnogo dragocenih usluga posle toga razgovora.

Sava Šumanović, Bar u Parizu, 1929, Galerija Sava Šumanović, Šid

Posle obolenja, napustio sam rad u martu 1928. godine, da ga opet počnem istog leta u Šidu. Došla je moja izložba, sa svima prodanim slikama, zahvaljujući gospođi Ani Marinković, gospodinu Đerasiju i Palavičiniju, pa gospodi Ribnikaru i Krakovu, čije novine su mi pravile reklamu, a oni bili kupci sllika, jošte „Pravdi“ koja je donosila reprodukcije i veliku reklamu.

U jesen 1928. vratio sam se u Pariz, obskrbljen novcem iz Beograda. Uistinu, mada sam bio bolestan, taj boravak mi je bio najlepši, jer sam zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa gospodom Krogom, Kojonagijem, da se upoznam sa Derenom, da budem redovno u društvu dama Kiki Tereze Trez i Fernand Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina, za koga me je vezivalo neko „balkansko“ prijateljstvo. Svi ti umetnici nalazili su dopadanja na mojim slikama koja sam u to vreme radio, a jedan moj znanac mislio je da su bolje nego one koje sam radio kao zdrav, a Andre Lot mi je rekao, adekvatnog su valera, a sigurno i bolje od Sezana jer ste bolje školovan, ali šta vam to vredi da se i kaže kad ste bez „cena“. Mislim da je u tome bilo mnogo utehe bolesnom čoveku, ali on mi reče da to nije tešenje. Svi su me od reda, koji su slike videli, savetovali, da se za uvek otarasim toga da budem propagandist „francuskih vrednosti“ u svojoj otadžbini. „Činite to Francuzima što su oni činili Vama, gnjavite ih i mrzite pa ćete od njih biti poštovani“, bile su otprilike njihove reči. I koliko bih i hteo da ih ne poslušam, morao sam.

Sava Šumanović, Seoska ulica sa drvoredima, 1933, Galerija Sava Šumanović Šid

Moja bolest me je vezala za selo, a bolestan um, koji je patio od zaboravnosti, premora radi, učinio je da su pariske uspomene izbledele, a želja me je prestala da vuče, da izlažem u Parizu. Za mene je to moja umrla mladost, gde sam se često sa oduševljenjem gledao na beznačajne tvorevine Parižana.

Kada je u 1930. godini januara meseca kriza novčana, postala neobično oštra, a moje duhovno stanje sve gore, morao sam da napustim Pariz. Dobrotom gospođice Tereze Trez, koja je preuzela moj atelje, isplativši mi troškove instalacije, uredio sam svoje stvari i vratio se iz Pariza u Šid, žestoko mučen kao i svo vreme svojom bolešću. Nakon dva meseca provedena kod kuće morao sam otići u bolnicu u Beogradu. Lečio me je u toj mojoj bolesti gospodin Dr Andra Nikolić, a stanovao sam na klinici gospodina Dr Radenka Stankovića. Lekar me je smatrao najtežim bolesnikom, ali potpuno bezopasnim za svoju okolinu, jer sam bio dobrog odgoja, pa sam i u bolesti bio dobra vladanja. U bolnici sam počeo ponovo i to akvarele sa Voždovca. Kada sam se vratio kući posle tri meseca provedena u bolnici, onda su počele moje prave muke.

Sava Šumanović, Proleće u šidskim baštama, 1934, Galerija Sava Šumanović ŠID

Moj otac bio je odavna bolestan (kamen u mokraćnom mehuru) ali inače čovek prilično održan mirnim životom. To je bio kraj moje matere, moj najizdašniji mecena, koji je samo, na moj drugi boravak u Parizu, potrošio više od 250000 din. (a ja sam na toj izložbi u Beogradu dobio za sve moje prodane slike 48.000 din). Zato sam i ja hteo da prenesem svoju umetnosti, da tako kažem, na žrtvu mome ocu. Hteo sam da radim što jeftinije, da sačuvam novaca za potrebe njegove bolesti, jer su prihodi našeg malog imetka naglo smanjili. Radio sam bio sa običnim soboslikarskim bojama i crvenim lanenim uljem, a godine 1931. kada je bilo najgore i na hrđavo preparisanim platnima pa su mi te slike ostale i nedovršene i tako sam u toj godini bio na gubitku za 20 slika, a od hrđava materijala sam se tako razboleo, da su lekari mislili već na najgori kraj, te sam ostao bolestan od teške histerije sve do 1936. To su bile godine koje ipak nisu propale, jer kada se je finacijska situacija malo popravila i ja došao do finih materijala, pa kada sam si uredio stroj za ribanje boje pod pritiskom i odgojio ribača, moje se je zdravlje popravilo, a time su i slike se dovršavale.

(nastaviće se)