Sava Šumanović o sebi (4): Moj stil

10. Sava Šumanović o sebi

• Sava Šumanović o sebi (1): Prvi umetnički koraci
• Sava Šumanović o sebi (2): Slika je diskutovana, a ja sam poludeo
• Sava Šumanović o sebi (3): Oproštaj od Pariza
• Sava Šumanović o sebi (4): Moj stil

Tih strašnih dana kada sam bio u tim mučnim trzajima, nastale su te slike koje ja nazivam zverskim, a koje zahvaljuju svoj izgled ne kakom študiju Francuza i ako im nešto liče nego nevolji. Podloga je bila rađena cinkovim belilom na podlozi koja ne upija. Pa su zato nastajali tokom rada „bregovi“ i „žile“ i „podebljanja“ na slikama i uvek je bio nov problem kako da ih dovršim. Ja sam u šali zvao te slike „Krvava Hrvatska“, „Tužna Bosna“ itd, a u stvari to je bio komad moga tužnog i gadnog života. Taj stil sam u muci osvojio pa je on moj, kao i svi sledeći, koje sam radio u svome selu. Bio sam nameran da izdržim do kraja tu borbu i da sav materijal, kao i svo gledište na slikanje izradim sam, ne mnogo drugačije od opšteg i onog što se radi u savremenom slikarstvu, ali da bude osvojeno kroz moj trud i da postane tako moje. Originalnost pod svaku cenu nisam hteo imati, jer ta mi se gadila, kao suvišna jeftina i prosta i dobra za „Pariz“, neg sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu.

Sava Šumanović, Večernji blaci, 1937, Galerija Sava Đumanović, Šid

Zato znajte, a ja laža nikad bio nikad, da podebljanja u mojim pejzažima ne dolaze od studije Sezana, nego da su študirana na plastičnim tanjurima, nekih bezimenih keramista, koje moja mati poseduje, da moja volja za formom, bojom i monumentalnim rasporedom, kao i konturom ne dolazi ni od Sezana, a boja i plastila od Renoara, nego je stil po knjizi prof. Dernera napravljen (a to je bio udžbenik moga školovanja), samo taj stil od nigde ne opisuje ujedno, nego sam ga ja složio, po opisu slikanja uljem i slikanja a fresko. Takav je bio i Sezanov kasni stil, samo moj je drugačiji. Dok je kod Sezana većinom mali format, pa je u tom formatu rađeno polutonovima, zato mu je i kontura plavkasto siva, a ja sam bio već formatom prinuđen kao i svaki drugi slikar što bi bio da mećem konturu crnu (kadgod crnu i crvenu, po Derneru), jer je boja u maksimumu napola u većoj slici Cenio bih mnogo Kurbea radi njegova materijalna načina, ali nisam se povodio za njime. Uopšte nisam ni nož od Kurbea „nasledio“ nego ga samo opet po Dernerovoj knjizi usvojio, koja je i ako veoma nesigurna, pa koju sam morao svu prokontrolisati (gde-god i do 90% više ulja u boji nego što treba!) ipak knjiga kojoj sam veoma zahvalan, jer, kada sam je dobio nanovo u ruke, nisam morao više sam u sebi da osećam zavisnost od ikoga. Danas radim stil koji zovem sam pred sobom imenom „kako znam i umem“ – stil, koji nije ni akademičan a ni levičarski neg onakav, kako mi ga motiv, moje znanje i moje raspoloženje diktira.

Sava Šumanović, Predeo sa periferije Šida, 1934, Galerija Sava Šumanović, Šid

Sa tim raščišćavanjem u samom sebi, došlo je i do toga, da nisam nastavio moj stil iz Pariza u svetlo-seni i boji, nego da sam morao da pronađem način koji će dati najbolje tu svetlost i jasnoću sremske krajine. Ona deluje vedro, jasno, kao ni jedan drugi kraj, koji sam do sada video. Tu sam morao napustiti „tonovanje“ pa se izrazivati bojom i svetlom. To je kraj koji je diktovao moj način slikanja. Zato sam morao pribeći konturama, osobito u slikama sa telesnima, da ne unosim tamne plohe oko telesa, da izradim sa njim ono što se inače čini sa tamnijim tonom. Konturom mogu lakše sunce da izrazim kao i jako svetlo. Motivi tih slika su pokupljeni sa raznih strana šidskog kraja, pa složeni tako kako ih vidite na mnogo slika, uvek slične, zato dobijem delovanje jedinstveno, utom ciklusu kompozicija.

Taj šidski kraj je najslikovitiji kraj i meni najlepši (posle njega okolina Pariza). Mislim da Vam neće dojaditi taj ciklus „Šidijanki“ kupačica, koje stvarno i ne postoje u Šidu (jer u potoku se kupaju samo deca i kadgod koja devojka sakrivena džbunjem). Mučila me je odavno želja da načinim za sebe samoga takav ciklus gde se iste figure ponavljaju, jer sam video, da su slikari često baš time dobijali jedinstvo stila (Renoar, Mares), a kraj toga taj plavi model, koji mi je u Šidu pozirao (bolje nego modeli koje sam imao u Parizu), bio je jedini, koji sam imao za 10 godi. (crnke su po crtežima, donetim iz Pariza).

Katalog izložbe Save Šumanovića na Novom unniverzitetu u Beogradu, septembar 1939.

Taj kraj, njegovo sunce i svetlo učinili su da ćete moje slike opet naći vedrim i jasnim tonovima slikane, kao one što su bile na izložbi 1928. u Beogradu, a koje su bile svetlo Srema odneseno u pariski pejsaž, a sada je sve to samo primenjeno na ovaj kraj koji je u istinu takav. Nadam se, da ću naći među vama Beograđanima opet poštovaoce i ljubitelje moga slikanja od pre, pa ako vam dajem da osetite i tamne i sočne boje Pariza i severne Francuske, kontrast će biti ubedljiv da sam ja realista, više nego pre i da sve činim da vas zadovoljim u najvećoj meri, koliko moje znanje i talenat dopušta.

Sava Šumanović, iz kataloga izložbe Novi univerzitet, Beograd, 1939.

kraj