Sećanje na Docu Nikolića

VEČE SEĆANJA NA DOCU NIKOLIĆA biće održano u Narodnoj biblioteci Srbije, u ponedeljak 30.01.2023. od 18 do 20 časova, u organizaciji Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja.
PROGRAM „Sećanja“
Prof. dr Petar Đukić, predsednik ZDAPA, otvaranje i vođenje „Sećanja“
dr med. Ljubica Bogosavljević, porodična prijateljica Nikolića
Projekcija dokumentarnog filma o Dobrilu M. Nikoliću, autora Ane Vukčević, Uroša Petrovića i Danijela Stamenića (20 min)

U razgovoru o Docinom stvaralaštvu učestvovaće:
prof. dr Irina Subotić, istoričarka umetnosti
prof. Borut Vild, grafički dizajner
prof. Isidora Nikolić, kćerka Dobrila Nikolića, grafička dizajnerka

Ulaz je slobodan.

U znak sećanja na Docu Nikolića, objavljujemo tekt Milana M. Pajevića:

Dobrilo Doca Nikolić, foto: Printscreen Youtube

LIRSKI DIZAJNER VELIKOG SRCA

Mislim da sam Dobrila M. Nikolića prvi put video krajem šezdesetih godina negde u centru Arilja kako onako visok, aristokratskog držanja, izlazi iz svog žutog Taunusa, tada veoma modernog i retkog automobila na ulicama našeg malog grada.

Bilo je to vreme nekog kulturnog procvata. Ariljski vikendi sa Dobrilom Smiljanić, njenim manekenkama i revijama u Rasadniku i bašti restorana Bezistan. U Arilje su dolazile poznate ličnosti, a korzo je vrveo od procvetale i živahne mladosti…

  ZAVIČAJNO DRUŠTVO ARILJACA   

Po povratku u zemlju sam se pridružio Zavičajnom društvu Ariljaca i prijatelja Arilja. Tada sam shvatio da je Dobrilo ne samo urbana legenda Arilja, već i kulturnih prestoničkih krugova. Duša, osnivač, prvi predsednik  našeg Društva (1996) i takođe prvi njegov počasni predsednik (2004). Oko njega su se okupljali svi, i stari Ariljci sa novim adresama u prestonom gradu, i mladi, od studenata, do onih koji su zasnovali porodice i ostali da rade i žive u Beogradu. Jedan od njih sam bio i ja.

Pored svih drugih osobina, krasili su ga skromnost, držanje, druželjubivost. Bilo je zadovoljstvo slušati kako započinje pesmu Tri livade, tri livade, nigde ’lada nema, kojom se, po pravilu, završavalo svako druženje zavičajaca u Beogradu ili Arilju.

Dobrilo Nenadić i Dobrilo Nikolić – AHILIJE

REKORDI VREDNI GINISOVIH ZAPISA

Znajući čime se bavio, tada je već bio u penziji, pričali smo o grafičkom dizajnu u izdavaštvu, književnom i novinarskom, jer je moja ćerka nekako u to vreme, završivši Gerit Ritveld akademiju u Amsterdamu birala puteve svog daljeg razvoja. Imao je korisne savete, komentarišući u kom pravcu se kreće savremeni grafički dizajn. Isticao je da je pored prirodnog dara i talenta potrebno i dobro, temeljito likovno obrazovanje ali, ne manje važno, obrazovanje širokog spektra.

Govorio je da je uspešan grafički dizajn onaj koji uspe da uspostavi sintezu likovne umetnosti, zadate teme, proizvodnog procesa i marketinga. Kad je govorio o proizvodnom procesu isticao je veoma važno poznavanje standardnih formi tabaka i štamparskog izraza.

Bio je oduševljen mogućnostima koje su došle sa internetom. Programiranje u grafičkoj industriji ili grafičkom izrazu je počelo  foto slogom. Novi grafički jezik je zamenio onaj izražen u olovu…

Posebno zanimljivi su bili razgovori na temu slaganja knjiga nekad i sad. Kako je važno određivanje formata, slaganja tekstova, vrste izdanja od džepnog, preko masovnog do luksuznog… I kako fontovi treba da korespondiraju sa sadržajem teksta.

Zabrinuto je govorio o nedostatku inspiracije i šireg obrazovanja, pa i interesovanja kod novih generacija.

Dobrilovi međunarodni uspesi su počeli 1965. godine  njegovim odlaskom u Pariz, gde je radio i usavršavao se u ateljeu Jakoba Agama. Po povratku u Beograd, pa do kraja svog radnog veka, neprestano je radio na oblikovanju knjiga u izdavačkim kućama (preduzećima) Prosveta, Jugoslavija, Matica Srpska, Srpska književna zadruga, pa i neka druga. Smatra se da je svoja najznačajnija  (ali i najzahtevnija) ostvarenja realizovao radeći za SANU i Narodni muzej. Među njima, izdvajao je monografije koje je radio za Miću Popovića i Olju Ivanjicki s kojima je bio i prijatelj.

Po sopstvenom priznanju brojao je do 2000 naslova samo za radnog veka, a radio je u statusu  slobodnog  umetnika još 10 godina posle odlaska u penziju. Sama gornja brojka predstavlja dovoljan razlog da se nađe u knjizi Ginisa, a nesumnjivo je ne samo rekord  na prostorima bivše Jugoslavije, već  i u oblasti međunarodnog grafičkog dizajna.

ARLEMM I OKO NJEGA

Bio je veoma srećan što se Arilje sa ARLEMM-om (Ariljskim letnjim muzičkim manifestacijama) upisuje i na muzičku kulturnu mapu Evrope, na koju su je već uspešno svojim grafičkim i književnim radom postavila dva Dobrila, Nikolić i Nenadić .

Oni su pored svojih celokupnih opusa, svaki u svome fahu imali izuzetan zajednički projekat Ahilije 1296-1996, posvećen sedamstotoj godišnjici Hrama Svetog Ahilija u Arilju, čime su doprineli da je ova manifestacija imala odjeke daleko izvan granica naše zemlje.

Desilo se da je za vreme ARLEMM-a 2016. Dobrilo upoznao Anu, umetničkog imena Akizum,  koja je zajedno sa Muzikusom poklanjala Arilju mural u centru grada, radeći na njemu od jutra do večeri desetak dana i čije se svečano otvaranje završilo performansom Akizum night uz prezentaciju filma koji su sačinili Rajko i  Marko i koncerta kvarteta Ksenije i Maksa Kočetovih.

Kasnije mi je, na koncertu u okviru ARLEMM Art festa na ostrvu Uski vir, Dobrilo, ne znajući da je ta Ana moja ćerka, pričao o pulsiranju kolorita murala, koji je ona nazvala Interferencija. Sama je bila iznenađena njegovim tumačenjem naslikanog festivala boja, koje kreću od razigrane rzavsko zelene, preko koloritnog vranjanskog brda, do plamtećeg zalaska sunca… Posebno je bio oduševljen inspiracijom koju je Ana ovaplotila u slikarskom izrazu.

Sa tog razgovora postoji njihova zajednička fotografija na koju je Ana posebno ponosna.

ARLEMM 2018. pamtili smo obojica ne samo po izvanrednom muzičkom i ostalom programu, već i po mom tekstu Dopisnica iz Arilja u Danasu. Bio je veoma zadovoljan kako je to zvučalo iako se radilo o samo jednoj rečenici: „… Agronom Dobrilo Nenadić, inače jedan od najtiražnijih i najčitanijih srpskih pisaca ne manje je zaslužan da se ime Arilja nađe i na kulturnoj mapi Evrope. Njegov imenjak sa prezimenom Nikolić je u svom dizajnerskom poslu ostavio neizbrisiv trag u generacijama  kojima je njegovo bavljenje grafičkim dizajnom i posvećenim likovnim oblikovanjem knjiga postalo i ostalo veliki uzor u svojim karijerama.“

Već na sledećem, jubilarnom ARLEMM-u 2019. bio je tužan, skrhan, da ne kažem slomljen. Za manje od godinu dana izgubio je svoje najdraže, prvo brata Batulu, a potom i suprugu Janu… Uglavnom je ćutao i odmahivao rukom. Činilo se da će sa svakom izgovorenom reči krenuti bujica suza… Povukao se u sebe i nije bio ni za kakva druženja. Osećao sam da kopni, kako to kažu u našem kraju.

ODLAZAK

U novembru te iste godine zaradio je povredu koja ga je prikovala za postelju. Odbijao je bilo kakve posete, negovala ga je ćerka Isidora, nadajući se da će prebroditi krizu u koju je zapao.

A onda smo, mi iz Zavičajnog društva preko naše Dane Marić saznali za tužnu vest da je 5.jula u prestonom gradu preminuo Dobrilo M. Nikolić, akademski slikar i grafičar, rođen 1938.u Arilju.

Na poslednji put do starog gradskog groblja u Arilju, ispratili su ga ćerka Isidora, prijatelji i članovi Zavičajnog društva, a posle opela u crkvi Svetog Ahilija po sopstvenoj želji je sahranjen u porodičnoj grobnici na Rudinama.

Neko ko ga je možda i najbolje poznavao, Dr Ljubica Bogosavljević je napisala i ovo:

“… Preselio se u večnost. Tako smo u jednom trenu mnogi od nas ostali siromašniji, Isidora bez obožavanog oca, Đurđica bez kuma, moja porodica bez dragog, iskrenog i plemenitog prijatelja, Zavičajno društvo Ariljaca i prijatelja Arilja bez svog osnivača i počasnog predsednika, primenjena umetnost u Srbiji bez jednog od doajena i vrhunskog umetnika u oblikovanju knjige, Beograd i Arilje bez uvaženog i poštovanog sugrađanina. Mnogobrojne kulturne manifestacije bez redovnog posetioca, ariljska Crkva Sv Ahilija bez vernog poštovaoca, reka Rzav i Sonjine čari bez zaljubljenika u modre dubine, njegova Podobala bez čuvara autentične prirode i lepote, kojima se ponosio.

A i mnoge kafane i muzičke bande će zacvileti zbog njegovog odlaska.“

I kao što to obično biva, i o ovom Dobrilu, kao i o njegovom imenjaku koji nas je napustio samo nepunu godinu ranije,  tek će se pisati, govoriti…  Ako bi trebalo da u jednoj rečenici kažem nešto o njegovom profesionalnom radu, bilo bi to ovo što je o njemu rekao prof. Pavle Vasić:

„Dobrilo Nikolić je osobena  ličnost. Njegov posebni likovni i grafički izrazi predstavljaju lirski dizajn u koji unosi i apstraktne forme, dajući im pri tom i funkcionalnost…“

 Mnogo će nam nedostajati, a svi koji su imali priliku da ga upoznaju,  pamtiti ćemo ga kao mudrog, odmerenog, skromnog, staloženog i širokogrudog čoveka.

Beograd, jula 2020.