“Selfie”- od prvog autoportreta do manije fotografisanja sebe

“Selfie”- foto: Jeff Coleman, via Dreamstime

“Selfie” je preplavio svet.

Uz pomoć “pametnih” telefona, veb kamera ili fotoaparata, nastaju svakodnevno milioni autoportreta u svim mogućim situacijama, a zatim se tim autoportretima preplavljuju društvene mreže. “Selfie” je termin koji je Oksfordski rečnik proglasio “rečju godine 2013″ jer se njena upotreba popela čak za 17.000 odsto.

Trendu da se sami slikaju nisu nedavno odoleli ni državnici okupljeni na sahrani Nelsona Mandele, te je fotografija na kojoj se vide američki predsednik Barak Obama, britanski premijer Džejms Kameron i premijerka Danske Hele Torning Šmit, kako poziraju za “selfie” obišla svet. Nešto pre toga, ni papa Franja, koji je već od početka svog pontifikata aktivan na društvenim mrežama, nije odoleo da napravi “selfie” sa tinejdžerima.

Reč “selfie” koja još nema svoj adekvatan prevod na srpski jezik, mada se ponekad više u šali čuje “samostrel” kao adekvatna zamena za zvonku i veselu englesku kovanicu, prvi put je upotrebljena 2002. godine na jednom internet forumu u Australiji. Haštag “#selfie” pojavio se prvi put 2004. godine na fotografskom sajtu “Flickr” a u širu upotrebu ušao je 2012. godine. Ova reč inspirisala je i brojne kovanice (“helfie”- fotografija frizure, “bookshelfie”.- fotografija sa knjigom koja se trenutno čita, “welfie”- fotografija na kojoj se vežba i tako redom). Trend samoslikanja, kao i mnogo toga sličnog, pokrenule su slavne ličnosti koje su aktivne na društvenim mrežama i koje sa fanovima dele fotografije iz privatnog života.

Autoportret u likovnoj umetnosti zauzima veoma značajno mesto. Jedna od najpoznatijih Van Gogovih slika je autoportret sa povezom preko uveta. Rembrant je ostavio na desetine svojih autoportreta i oni čine značajan deo njegovog umetničkog opusa.

Prvi “selfie” u istoriji fotografije: Robert Kornelijus, 1839.- Kongresna biblioteka, Vašington

Prvi “selfie” u istoriji fotografije zabeležen je još 1839. godine, koja je inače jedna od ključnih godina u razvoju fotografije. Prvi autoportret napravio je jedan od pionira fotografije, hemičar Robert Kornelijus (Cornelius) iz Filadelfije koji je napravio autoportret tako što je skinuo poklopac sa sočiva, utrčao u kadar gde je sedeo minut pre nego što je ponovo pokrio sočivo. Sve to izveo je ispred radnje svojih roditelja. Na poleđini fotografije napisao je “Prva svetlosna slika ikad napravljena, 1839”. Ovaj autoportret je ujedno i jedna od prvih fotografija ljudskog lika, a pokazao je i kritičarima dagerotipije da je moguće ovaj fotografski postupak koristiti za ljudske portrete. Uspeh ovog autoportreta čak je ohrabrio mladog Kornelijusa da otvori fotografsku radnju. Danas se ova fotografija čuva u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

Današnji instagram-fejsbuk-tviter “selfie” uglavnom sa umetničkim pristupom nema mnogo veze, jer je “selfie” banalna fotografija, često čak i u nekoj nedoličnoj pozi, u pijanom stanju, smešna, tužna, nešto saopštava ali to je trenutno, prolazna kao i trenutak kada je nastala, a kao i razlog zbog koga se dodaje na društvenu mrežu. “Selfie” služi da prikupi veći broj “lajkova” i da privuče pažnju u voajerskom svetu nestale privatnosti. Veći broj “lajkova” veće i samopouzdanje. Da je “selfie” manija zavladala svetom govori i podatak da je nedavno pokrenuta “selfie” olimpijada, koja poziva zainteresovane da pošalju što je moguće luđe i opasnije “selfie” fotografije. Za samo tri dana, na Instagramu je  postavljeno preko 30.000 fotografija koji pokazuju opasne i skoro nemoguće poze takmičara u ovom luckastom takmičenju.

Ipak, moramo se upitati dokle sve to može da ide. Nedostatak privatnosti, život koji smo počeli da vodimo preko društvenih mreža na kojima se zaljubljujemo, volimo, slikamo, smejemo, plačemo ili ludujemo, viralni svet kojim smo naprosto zamenili realni, pretvaraju nas u dvodimenzionalna bića  bez ikakvog kvaliteta osim eventualno vizuelnog, koji se jedini računa. U želji da se bude originalan i da se privuče veća pažnja, polako ali sigurno gubi se čak i osnovna pristojnost, a o estetici da i ne govorimo. Sve prolazi i sve se komentariše, lajkuje i računa u skor novih bića kojima je jedino važno kako slika koju plasiraju o sebi prolazi u očima drugih sličnih dvodimenzionalnih bića. Borba za priznanje je postala borba za “lajk”, a kriterijum za “lajk” je sve gori, luđi i strašniji.

I kad smo već kod reči koje dobijaju na popularnosti i čija se upotreba naglo uvećava, da vas podsetim na jednu reč koja je jedno vreme vladala, a čini mi se da se nekud naprasno izgubila. Da li je neko pomenuo “personality“?

Suzana Spasić