Sili Pridom, zaboravljeni pesnički mudrac, prvi dobitnik Nobela za književnost

Sili Pridom, dobitnik prve Nobelove nagrade za književnost

Kada su 10. decembra 1901. godine  po prvi put proglašeni dobitnici Nobelove nagrade, zbog nagrade u oblasti literature, koja je pripala francuskom pesniku i filozofu Siliju Pridomu (Sully Prudhomme pravo ime René François Armand Prudhomme),  grupa od 42 švedska književnika burno je protestovala. Očekivalo se da prvu nagradu za književnost ponese Lav Nikolajevič Tolstoj.

Zavirili smo u arhivu Nobelove nagrade i otkrili da je za prvu dodelu ove danas najprestižnije svetske nagrade u književnosti bilo čak 37 nominacija. Među nominovanima bili su i Emil Zola i Edmon Rostan, Frederik Mistral (koji je dobio nagradu samo nekoliko godina kasnije – 1904), Henrik Sjenkjevič (Nobelova nagrada 1905), a Lav Tolstoj čak nije bio ni nominovan te godine.

Danas možda slabije poznat i skoro zaboravljen, pesnik i esejista, filozof, parnasovac  Sili Pridom dobio je nagradu “kao posebno priznanje njegovoj poetskoj kompoziciji, koja svedoči o velikom idealizmu, umetničkoj perfekciji i retkoj kombinaciji kvaliteta i srca i intelekta”. U vreme kada je stvarao, smatran je za mudraca koji je izazivao divljenje, bio prisutan u svim antologijama i izvršio snažan uticaj na druge, među kojima i na našeg Jovana Dčića koji u se otvoreno divio.

Rođen u Parizu 1839. godine, prvo je studirao za inženjera, ali je prekinuo studije zbog problema sa okom. Kasnije je učio za notara, ali se okrenuo filozofiji i kasnije poeziji. Govorio je da mu je namera da stvori naučnu poeziju za moderna vremena.

Prve njegove pesme u studentskom listu dočekane su sa pažnjom i to ga je ohrabrilo da se posveti poeziji. Veoma uticajni kritičar Sent-Bev pozdravio je Pridomovu prvu zbirku “Strofe i poeme” (1865), u kojoj je objavljena i Pridomova najpoznatija pesma Le vase brisé (Razbijena vaza). Do izbijanja Francusko-pruskog rata, Silli Pridom je aktivno objavljivao svoju poeziju, dok je sam rat, koji mu je zauvek uništio zdravlje, opisao u zbirkama Imression de la guerre (Utisci iz rata – 1872) i Francuska (1874).  

U svom vremenu, smatran je za jednog od najvećih filozofa među pesnicima. Izabran je 1881. godine za člana Francuske akademije, a 1895. godine postao i nosilac ordena Legije časti.

Kasnijih godina, Sili Pridom se okrenuo pisanju eseja o estetici i filozofiji. Objavio je dva veoma važna eseja o umetnosti kao i seriju članaka o Blezu Paskalu. Iste godine kada je ovenčan Nobelovom nagradom za književnosti, piše i svoj Poetski testament.

Kada je primio Nobelovu nagradu za književnost, veliki deo novca od nagrade usmerio je na osnivanje nagrade za poeziju koju je dodeljivalo francusk udruženje književnika, a 1902. je osnovao i Društvo francuskih pesnika.

Zbog lošeg zdravlja i čestih napada paralize, živeo je skoro usamljenički u Šatne Malabriju (blizu Pariza). Umro je iznenada 6. septembra 1907. godine i sahranjen je na Per Lašez groblju u Parizu.

Ne možemo reći da je našoj publici preterano poznata poezija SIlija Pridoma. Tragajući za nekim davno objavljenim zbirkama ili pesmama, našli smo sjajan “parnasovski” sajt, na kome možete pročitati i nekoliko prevedenih pesama ovog izuzetnog pesnika. Klikom na  naziv sajta: PAR NAS SA PARNASA  doći ćete do stranice gde i na francuskom i na srpskom možete da upoznate poeziju Silija Pridoma.

S. Spasić