Spektakl sa večnim songom Igoovih junaka – obnovljen mjuzikl “Jadnici” u Madlenianumu

Madlenianum, Jadnici, foto Vladimir Nešović

Mjuzikl “Jadnici” sa završnim songom, koji nosi svojevrsnu poruku da mi možemo da promenimo svet, kao obnovljeni spektakl premijerno se vratio na scenu Opere i teatra “Madlenianum” 15. marta 2014. Pod rediteljskom palicom Nebojše Bradića, u ulozi Žana Valžana, Igoovog junaka koga je na filmskom platnu proslavio čuveni Žan Gaben utemeljujući sebe u svetske klasike, ovog puta je bio Nebojša Dugalić. Tu su i ostali članovi sjajnog ansambla koji je doneo magiju u Beograd, glumac koji sve više postaje sinonim srpskog mjuzikla Ivan Bosiljčić, zatim Dejan Lutkić, Katarina Gojković, Srđan Timarov, Nataša Marković, Branislava Podrumac, Dubravka Arsić, Ljubomir Popović, Zoran Leković…Dirigent je Vesna Šouc, scenograf Geroslav Zarić, kostime je kreirala Bojana Nikitović, a dizajner svetla koji nas je uveo u specifičan svet Igoovih junaka na zemunskoj sceni je Srđan Jovanović.

Mjuzikl “Jadnici” autora Alena Bublila i Klod-Mišela Šenberga, nastao prema istoimenom romanu Viktora Igoa, na sceni “Madlenijanuma” je postavljen 2007. i izvođen je do 2011. do kada je predstavu videlo više od 27000 gledalaca. Romantično tragična priča se odigrava u burno vreme francuske istorije i prati život Žana Valžana, čoveka koji je osuđen na 19 godina prinudnog rada zato što je ukrao veknu hleba da bi ishranio svoju porodicu. Valžan biva pušten na uslovnu slobodu, ali ga neumorno tokom godina goni mračni inspektor Žaver.

Madlenianum, Jadnici, foto Vladimir Nešović

Mjuzikl se vratio na zahtev publike, ali i na osnovu pozitivnih ocena koje je dobio od stručne javnosti, a najviše zaslugom vlasnice “Madlenianuma” Madlene Cepter, jer je ovo izuzetno skup projekat, koji je doneo i nesvakidašnji gest glumaca. Oni su predložili da dobiju manje honorare kako bi pomogli teatru vraćanju svetskog hita. Ovaj skupi mjuzikl koji je svetsku premijeru imao 1985. godine u Londonu do sada je na planeti videlo više od 65 miliona ljudi u 42 zemlje. Priča se da londonska predstava iziskuje čitavo bogatstvo i time je uloga “Madlenianuma” i vlasnice teatra na našoj sceni još veća, a posebno ukoliko se zna da se “Jadnici” u regionu igraju samo u srpskoj prestonici i da nikada nisu odigrani ni u Sloveniji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj.

 Kako to rade bogati na Zapadu?

 – Što se tiče izvođenja, pripreme mjuzikla cifre su veoma različite. Britanski teatar radi pripreme mjuzikla na specifičan način, koristeći resurse Rojal Šekspir Kompani ili Nacionalnog teatra, tamo razvijajući formu. Pa, tek kad projekat uspe, prebacuju ga na Vest End gde se svako izvođenje naravno mora isplatiti, jer vi držite predstavu tu i na velikim komercijalnim scenama kakav je Brodvej, samo pod uslovom da je ono što je na sceni pokriveno onim što je u sali. To je činjenica i zato imate svakodnevne predstave, i zato se o svakoj funti ili dolaru vodi računa. Koriste se veliki ansambli koji imaju neku vrstu nacionalnog bekgraunda za razvoj mjuzikla. Za njegovu finansijsku održivost, transferisanje na scene Vest Enda ili Brodveja presudnu ulogu ima publika. Što se tiče naših uslova, karte za predstave na domaćim scenama, bilo da se radi o “Madlenianumu” ili o drugim srpskim pozorištima, proporcionalno su jako niske i ne mogu da pokriju izvođenje onoga na sceni. Prosto je situacija takva da pozorišta na neki način dotiraju kartu gledaoca, kako bi omogućila da predstava bude dostupnija, ili rade manje zahtevne mjuzikle, s manje ljudi u ansamblu i ostalog neophodnog za izvođenje. Tako da se rade neke vrste prerada, ali kad imate “Jadnike” ne možete da ih obrađujete, jer imate zahtev koji je muzički jako definisan, i tu nema promene u orkestraciji. Imate slobodu u režiji, tu se insistira da režijska postavka mora da bude originalna da se ne ponavlja londonska produkcija, objašnjava reditelj Nebojša Bradić.

Madlenianum, Jadnici, foto Vladimir Nešović

 Spektaklu na novoj premijeri, kojim je otvorena sezona “Jadnika” i za našu publiku i goste iz sveta, ali i regiona, kojima je Beograd najbliže mesto da vide mjuzikl, uz probe su prethodile i posebne audicije za članove, zbog visokih muzičkih zahteva. I kada je reč o akterima koji nam donose ovu vrstu umetnosti, otvara se pitanje vežbi, usavršavanja glumaca za ovakav iskaz, što je imanentni zahtev mjuzikla. Pitamo reditelja u kakvom su odnosu glumac i mjuzikl kod nas.

– Problem je i u tome što mi na dramskim školama nemamo muzički teatar. Postojala je ta veštačka razlika glumca koji sprema svoju dramsku karijeru i onog koji se opredeljuje za muzički teatar i onda se to nekako neravnomerno tretiralo. Znalo se ko su glumci “operetskog žanra”, a ko su ozbiljni dramski glumci. Ta vrsta predrasude čini mi se da je u ovom vremenu nestala i glumci sve više postaju performeri, znači oni koji vladaju i dramskim i muzičkim i plesnim tetarom, i to je srećna okolnost, što su te mlade generacije ipak mnogo otvorenije prema novim znanjima i iskustvima.Verujem da će to u vremenu koje dolazi biti još izrazitije, kaže Bradić, koji sa ovim mjuziklom postaje deo svedočanstva da žanr nije u krizi, iako se često o tome govori.

Madlenianum, Jadnici, foto Vladimir Nešović

 Mjuzikl je veoma popularan u teatrima širom sveta i pored komentara da nema mnogo novih, da je njegovo zlatno vreme prošlo. Svake godine, kako ukazuje i sam Bradić, dolaze novi, potpuno drugačiji,čak sa novim formama, kao što je “Matilda” po prozi Ronalda Dala koji je dečiji mjuzikl. On se trenutno izvodi na Vest Endu i dobio je gotovo sve nagrade “Ser Lorens Olivije” za najbolju predstavu u Londonu prošle godine, iako su glavna lica deca.

 – Prosto je bitno da se radi nešto kvalitetno, i to zadržava nivo, i na taj način opstaje i oživljava žanr.Sam mjuzikl traži osveženje i on se pomera ponekad prema plesu, nekad ka performansu, a u svakom slučaju traži dobar narativ i, što je najvažnije, dobru muziku, koja može da ga podrži i učini uspešnim, objašnjava reditelj “Jadnika”. Ovaj mjuzikl je na svojoj londonskoj praizvedbi pre gotovo 30 godina doživeo veoma neujednačen odjek. Koliko god je kritika izrazila određenu podršku tom projektu svi su imali dilemu da li će taj mjuzikl opstati, budući da se bavi jednom jako ozbiljnom pričom u kojoj imamo i socijalni momenat, i žrtvovanja, smrti…

 Novi srpski Žan Valžan

Zbog bolesti Zafir Hadžimanov je morao da odustane od uloge i za novog Žana predložio je sjajnog Nebojšu Dugalića.

– Ovo je sasvim drugačije i novo u odnosu na sve što sam radio, a pritom jedan ozbiljan i zamašni izazov. Dosta sam imao prilike da radim mjuzikle, ali “Jadnici” su značajan pomak u odnosu na ta prethodna iskustva po mnogo osnova. Pre svega, zbog činjenice što je reč o jednom žanru koji je teško definisati, u muzičkom smislu ima mnoštvo različitih zahtevnosti i postupaka, između je opere i mjuzikla. Pored toga što se sve vreme peva, insistira se na dramskom događaju. Tokom rada na predstavi dobijao sam različita krila snage sa svih strana, kaže Dugalić, novi srpski Žan Valžan, u svom viđenju velike predstava koja je prava mera i za one koji baš ne vole dramski teatar, ali i za one koji baš mnogo ne vole mjuzikl, jer nije tipičan primerak žanra.

Madlenianum, Jadnici, foto Vladimir Nešović

Voleti drugog, videti lice Boga

Bio sam i u prvoj postavi, ali sam sada u drugoj ulozi. Zahvalan sam što Jadnici postoje. Ovo je retka čast da se radi ovakva stvar u zemlji Srbiji, u ovakvom haosu u kom svi živimo. Pripremajući ovu predstavi, u jednom trenutku smo se zapitali šta smo svi mi poklonili ovim ljudima od kojih nešto tražimo. Ovaj projekat je poklon svim tim ljudima, koji će videti suštinu ove priče, a to je ono što je Žan izgovorio „voleti nekog drugog, znači videti lice boga“, kaže

, koji je u novoj postavi ulogu zamenio sa kolegom Srđanom Timarovim, koji o predstavi kaže:

– Lepše mi je sada dok igram drugi put, a od svih najveću privilegiju imamo Lutkić i ja, jer mi znamo dve uloge, sada smo zamenili. Ono što je on igrao prošli put, sada igram ja i obrnuto. Baviti se sa dva lika u “Jadnicima” je ogromna privilegija, konstatuje Timarov.

 Vladimir  Đuričić