Susret sa jednom Oljinom slikom

Piše: Dragana Bedov 

Olja Ivanjicki, Dama sa hermelinom – Brain Wash, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Recimo da je moglo biti negde krajem 2008, ili pre će biti još ranije, 2007… Ne sećam se kada je bilo, ali za ovu priču nije ni važno kada se tačno dogodila. Čini mi se da se mogla dogoditi bilo kada, pre možda hiljadu godina, a ja bih jednako pamtila svaki detalj kao da je bilo juče. Radile su se uveliko pripreme za izložbu „Trenutak sadašnji – Mediala u Vojvodini“ u Novom Sadu i trebalo je doneti najveća platna iz ateljea Olje Ivanjicki. Zahvaljujući Slavici Ilin koja je organizovala izložbu, bila sam deo čitave te priče. U stvari, tada nije trebalo ni da budem sa ekipom koja je pošla po platna, ali kada sam čula da se ide u čuveni Oljin atelje, koji nikada nisam imala prilike da posetim, uspela sam da se prošvercujem, ali to je već posebna priča. Mogla bi se, na primer, zvati: Kako su novosadski policajci obezbeđeni za pratnju popili čaj u Oljinom ateljeu… ili već tako nekako. Tek, uspela sam da uđem u atelje sa ljudima koji su došli da utovare slike. Olja, živahna i razgovorljiva poput deteta, govorila je šta i kako da nose, vrzmala se po dvorištu iza ateljea, a ja sam bila opčinjena koliko njenom pojavom, toliko i prostorom u kojem je živela i radila.

Izložba Mediala u Vojvodini, Novi Sad, 2007, Dragana Bedov, Olja Ivanjicki i Slavica Ilin, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

U malo dvorište platna su bila iznesena i prislonjena gde koje. Iako mi nije bilo prvi put da vidim većinu tih slika, u tom okruženju sve su mi izgledale novo i drugačije. Na dnevnom svetlu i obasjane suncem, te slike su igrale neku svoju igru, otimale se i grabile ka svetlu, otresavši se mraka, kao da ih je neko oslobodio tamnice posle mnogo godina i pustio ih na slobodu. Nikada ništa slično nisam videla… One su živele, istinski bujale od neke energije… Zaustavila sam se ispred velikog platna pod nazivom Dama sa hermelinom – BRAIN WASH, ulja iz 1998, kako sam kasnije saznala. Poznati Leonardov motiv videla sam u nekoliko varijanti kod Olje, ali ovu sliku do tada nisam videla. Ni sama ne znam zašto sam se zaustavila baš ispred nje, ali znam da nikada neću zaboraviti taj osećaj koji me je obuzeo dok sam posmatrala sliku. Osetila sam iznenadnu slabost u kolenima, kao kad hoćete da se onesvestite, naježila sam se i potekle su mi suze. Iznenađena reakcijom koju nisam mogla da kontrolišem, pokušavala sam da se saberem i da objasnim sebi šta me je spopalo. A onda me je Olja prekinula. Došunjala se iza mojih leđa, verovatno videvši moju reakciju koja joj je bila zanimljiva. Spustila mi je ruku na rame i rekla ono njeno specifično:

Olja Ivanjicki pozira u dvorištu ispred svoje slike Dvadeseti vek, ©Zoran Kršljanin

– A?

Nisam mogla da progovorim, a ona je ponovila:

– A, šta kažeš?

– Ne znam šta mi je – htela sam da se opravdam brišući suze i pokušavajući da se priberem. Sada mi je jasno da je ona uživala u toj mojoj reakciji. A onda se približila i šapnula mi:

– Ne brini, normalno je da tako reaguješ, to je meni Leonardo vodio ruku.

Ne znam da li je bilo čudnije to što je rekla ili to što sam ja u trenutku i bez dileme poverovala u svaku njenu reč. Zauvek.

Čini mi se da sam tada shvatila smisao slikarstva, ne te jedne slike, već celokupnog slikarstva.

Dragana Bedov