Suzana Spasić: Eho ili “pčelata na kapata”

foto: Polly Dot via Pixabay

Ne znam, nešto ih ne viđamo. Ma, i oni samo nekud putuju, nikad nisu tu, da dođu, da odemo, da popijemo…

Samo idu nekud.

A i kad dođu… Te ne mogu da popiju, te prestali da puše…

Oni su ti sad tako, fini.

 A i ta putovanja… Malo malo, pa eto njih na putovanju… Te Pariz, te Rim… Ne znam samo otkud im tolike pare na ovu skupoću… Dobro, mislim, rade. Ali ipak. I šta toliko idu, mislim nije da to nije lepo i ja bih da mogu… Lako je njima, oni bez dece, šta, kad im se ćefne, samo krenu… A pravo da ti kažem, bolje bi im bilo neku decu da izrode nego tako što samo lunjaju svetom…

 A i ona, dobro, znam da joj je i takav posao, ali, molim te, sad ona kao mora da ide po svetu da nešto promoviše… Baš nju svi čekaju. Pa, ‘ajd’ što ide ona, al’ ide i on.

Ne mogu da mrdnu jedno bez drugog. Dobro ti stojim da ona bez njega ni u toalet ne ide.

Ona ti motri na njega, čuva ga, sigurno ga čuva da ga neka ne dohvati… Mada, bogami, i on, sigurno je ljubomoran ko pas, nikud ona bez njega ne ide. Sve kao to zato što oni vole da idu svuda zajedno. Jes’ vole, ko još voli sa mužem da ide svuda… Nego, ne da joj da mrdne sto posto.

I ‘ajde molim te putovanja, to još i mogu da razumem, vole, imaju i mogu. Ali da vidiš samo kako žive… Natrpali punu kuću knjižurina, samo dovlače. Napravili neku biblioteku. Sad su ti oni nobl pa imaju biblioteku. Pa još i kao čitaju. Naročito ona, ona čita neke knjige koje niko živi ne bi ni pogledao. Htela pre da uzmem nešto i ja da pročitam od nje… Nema čovek za šta da se uhvati, sve filozofija, umetnost… A i odmah mi je rekla da i ne voli da svoje knjige daje… Valjda ću da joj pojedem knjigu… Ono, jesam prošli put zaboravila da joj vratim neki roman, pa još se i korice malo odvojile, ali to je samo knjiga, koga to sad toliko briga…

A i kad progovori. Sve nešto ozbiljno, neke teme, te politika, te zavere, sve ti ona to zna… Pa molim te, još išla privatno godinama na časove filozofije. Ko ti danas uzima časove, pa još filozofije… Zaludna, ima viška vremena, lako je njoj. Ej, da uči filozofiju umesto da izađe sa društvom u grad, u provod… A i da izađe, ne znam kako bi bez muža…

Pa joj i to malo bilo, pa kao i neke jezike stalno uči. Te francuski, te španski… ko da će da prevodi u Ujedinjenim nacijama. Ma ajde, kažem ti, zaludna pa ne zna šta će sa sobom. Bolje bi bilo da razmišlja o nekoj deci, vreme prolazi…

A ona je uvek i bila tako, malo … Nego sad i on. Molim te, sad ti i on ide na izložbe i književne večeri. Sad je i on postao tako pametan…

Pa posle vidiš na slikama, pozira tu sa ovim i onim. A kad ga pitaš, reč ne možeš od njega da izvučeš, kao to je sve tako, neka skromnost. Ma da… Pa ja da se tako slikam sa nekim važnim osobama, ja bih to na sva zvona oglasila… I na tviter i na fejsbuk… 

A on, on čak profil nema nigde, ni na fejsu ni nigde. Kaže, neće. Jes’, neće, sigurno nešto i kriju kad tako neće. Ko zna bre za koga oni i rade.

Vidiš ti s kim se sve oni slikaju i viđaju. Gde su sve prošli do sad… a kad pitaš odakle, oni ti kažu, pa ostavili cigarete i ne piju i nešto i ne izlaze pa eto, nakupilo se… Ko da ja izlazim.. Doduše jesmo prošlog vikenda malo zaglavili sa komšijama, al’ proveli smo se onako, vrh. I pre toga neki dan smo išli sa kumovima, al’  bilo stvarno super, malo da se opusti čovek, malo da popije, pa neće sigurno pivo dva tri da mi plati letovanje… I poneka cigareta…

Nego to su ti neke ko zna koje priče, ja da ti kažem.

A kad i ne putuju, oni malo malo, pa odoše kao nekud u prirodu… Do juče nisi mogao da je nateraš ni iz Kruga dvojke da izađe, a sad kao ona voli da gubi vreme po prirodi…

A i ona nije slučajno baš njega izabrala da se uda… Što, nije mogla i za nekog drugog, nego čekala. Rođen u centru, stari Beograđanin… Ma, koji stari, ko zna i odakle su ti njegovi. Sad su ti svi stari Beograđani… Što nije našla nekog iz Leskovca ili Prokuplja, nego baš se uhvatila za njega, starog Beograđanina… Sve kao slučajno. Takva ti je ona cvećka… Ma pravo da ti kažem, baš me briga, njihova stvar, ali kad se samo setim, pa ja bih se zaklela da ona neće nikad da se uda… Al ne ispušta se rođeni Beograđanin…

I lako je njima, sami, bez dece, lako je tako život voditi… Dobro, znam da rade i idu na posao, znam sve… Al’ ne rade matematiku za treći, ne rade engleski za peti… Lako je samo o sebi misliti.

Ma, ne, kažem ti ja, nisu tu čista posla. To ti je sve idi mi dođi mi. Ona sad još kao i piše. Da ona će sad da postane pisac… Mislim, nisu joj tako ni loše priče poneki put, ali i ćorava koka ubode.

I šta bi ona i bila da nije onolike godine utucala sa onom slikarkom. Bila joj sluga, ja da ti kažem, trčala za njom kao kuče. I šta? Ništa, umrla i nije joj ništa ostavila. Da sam ja na njenom mestu, pa ja bih bar pola sklonila… A ko zna, ko da i ona nije nešto sklonila, nije ona mutava. Ali eto, sve ti je odmah jasno šta je i ona slikarka o njoj mislila, a znaš li koliko ova samo vremena na nju bacila… Ma nije mogla da je ne pomene jednom dnevno…

I sve se isto ponašala, sve je kopirala, i kosu ofarbala, i sve… Sva joj odeća bila na šljokice… Što sad ne nosi tako, baš da vidimo… Da neće i da počne da slika još. A i ko zna u kakvom su sve one bile odnosu, nisu ti čista posla… Ma, kad ti kažem, čudni su baš postali. Niti da sedneš da popiješ sa njima, niti da se malo opustiš… Ma idi…

Suzana Spasić