Sveti rat literature

Semjuel Vins čita u svom kabinetu –
Astronomy: Samuel Vince reading in his rooms at Sidney Sussex College, Cambridge, by the light of a shaded lamp, on the floor his emaciated cat peruses the Ladies’ Diary. Aquatint by F. Jukes with engraving by J. K. Baldrey after R. C. Chilton, c.1784? • CC BY 4.0

Kad prođe jesen, i mnogi gradovi otvore svoja vrata sajmovima knjiga, a negde u to vreme prođe i dodela Nobelove nagrade, nametne se jedno pitanje: Kakav uticaj imaju knjige, literatura na ljude? Mogu li knjige uopšte da utiču na menjanje sveta?

Onaj koji na ovo pitanje potvrdno odgovara obično se poziva na dela kojе su otvarala nove puteve u veri, u politici, u filozofiji. Ne može se poreći, da su Talmud, Kuran i Biblija, pa i „Manifest Komunističke Partije“ (čiji su autori K. Marks i F. Engels, objavljen 1848. g), ne samo našli više miliona čitalaca, već su imali i velikog uticaja na prevrat u mnogim državama, pa i na kontinentima. Takođe se ne može poreći da se mnogi državnici služe Makijavelijevim delom „Vladalac“, koje se smatra udžbenikom političke filozofije i koje ukazuje na nužnost upotrebe sile i nemoralnog vladanja u cilju održavanja vlasti u državi. Isto tako se teško mogu zamisliti posledice francuske revolucije na političku kartu Evrope i na napredak civilizacije bez dela Rusoa i Monteskjea.

Snaga za promene kojom zrače književa dela u osnovi je sasvim drugačija od one u delima koja nose religijska, programska i ideološka usmerenja. Čuven je roman „Čiča Tomina koliba“ Harijete Bičer Stouv, objavljen 1852. godine, koji je širokoj čitalačkoj publici opisao bedu crnačkih robova četrdesetih godina 19. veka u SAD. Osmotrimo li dvadeseti vek, nesumnjivo da je Remarkov „Na zapadu ništa novo“ najsnažnije napisano delo protiv rata, koje je mnoge čitaoce uverilo u besmislenost vođenja ratova. I pored više od dvadeset miliona primeraka, ova knjiga, ipak, nije mogla da spreči nijedan rat. Remark je rekao da su literaturi vezane ruke i da je ona bespomoćna pred katastrofama sveta. Uprkos tome, on je uporno pisao da bi svojim delima jasno prikazao bedu i stvarnost ratovanja u rovovima, kao i patnju svih onih koji su bežali od rata i iz pakla nacionalsocijalizma. Isto važi i za roman „Arhipel Gulag“ u kome je Aleksandar Solženjicin mnogim pristalicama sovjetskog sistema otvorio oči i konačno im razotkrio stvarnost jednoumlja.

Van Gog: Starac koji čita, 1882.Van Gogh Museum, Amsterdam

Kako onda može da utiče literatura na društvo, na pojedinca? Ona može nešto drugo od toga dastvara revolucije. Njeno delovanje je suptilnije, jer je proizvod individualnog, te samim tim i indirektno. Uzrok tome je da literatura, ako je dobra, ne pretvara političku nameru u roman. Ako se to i dogodi takve knjige promašuju svoje delovanje upravo zbog naglašene poruke. Čitalac to lako uočava i reaguje tako što odbija poruku. Treba se setiti samo velikog broja političkih romana ili pozorišnih komada s tezom, pisanih ,,na liniji” vladajuće partije u autoritativnim državama. Sve to stvaralaštvo vremenom postaje bezvredno, sa štetnim posledicama, srećom zaboravljeno.

Naravno, prava literatura ne nastupa sa željom da promeni svet, ali sa druge strane dozvoljava nam uvid daleko iznad onoga što nam je u romanu ili priči u prvom planu predstavljeno. Literatura koja to ime opravdano zaslužuje nije jednoznačna. Njeno dejstvo može čak i da se razlikuje od onoga što je autor nameravao da izrazi. Tako Onore de Balzak (1791-1650), uprkos tome što je bio oduševljeni monarhista, napisao dela sa pozicije duhovnog začetnika kritičnog i društvenog evropskog realizma. Njegova „Ljudska komedija“ kritički opisuje plemstvo koje propada, buržoaziju koja se uzdiže u težnji za sticanjem novca i položaja, a istovremeno ističe zahtev za prava i dostojanstvo gradjanskog staleža. Velika dela često sadrže više nego što je pisac želeo da saopšti, pa zbog toga ona vrednosno vremenom dobijaju na težini i deluju i na kasnije generacije koje, često, u njima nalaze ono što pisac, dok ih je stvarao, nije mogao da zna.

Franc Kafka se čita danas sa iskustvom i saznanjima o koncentracionim logorima, gulazima i birokratskim, autoritativnim državnim sistemima drugačije nego što su to činili njegovi savremenici, jer ni oni, a ni sam autor, nisu mogli znati da su to naslute strahota koje će tek zadesiti čovečanstvo. Obrnuto, knjige mogu i da izgube na težini i opsegu dejstva, da im se poruke otupe i postanu deo anahronog pamćenja. Tako je „Čiča Tomina koliba“ današnjim antirasistima pomalo neugodna, jer su robovi, a pogotovu glavni lik u romanu, predstavljeni kao veoma prilagodljive ličnosti.

Velika literatura poseduje mnogostranost mogućih tumačenja. Kao primer za to neka posluži „Don Kihot“. Servantes je to delo pisao kao parodiju svojevremene trivijalne literature. U očima sledećeg naraštaja roman je narastao u alegoriju španskog duha, u jedan veliki roman o sukobu ideala i stvarnosti, fikcije (uobraženosti) i stvarnosti i svakako u još mnogo više od toga.

Ako je značaj literature tako teško uhvatljiv, na mestu su pitanja: U čemu je njegova snaga kojom deluje? Gde je razlika između tzv. „književne“ i stručne literature, ili čak i pamfleta? Šta biva kada se dogode preklapanja značenjskih polja? Na ta pitanja obično se odgovara floskulom da literatura donosi radost, saznanje i zabavu. Rekao bih to drugačije: ko čita, saznaje nešto iz života drugih ljudi, naroda, iz drugih vremena, ali takođe i doživljava nešto, jer literatura podsvesno utiče na čitaoca, na njegovu svest. Kurt Tuholski je to lepo i sažeto ovako formulisao:

Ponekad, o preserćni trenutak, ti si tako udubljen u jednu knjigu
da si u nju potpuno utonut, više nisi tu, srce i pluća ti rade, ali njih i ne osećaš.
Ništa ne znaš o svetu oko tebe, ne čuješ ništa, ne vidiš ništa – čitaš.
Ti si obuzet čarima jedne knjige.

Van Gog: Čovek koji čita, 1882, Kröller-Müller Museum, Otterlo

Literatura proširuje naše znanje, pruža nam mogućnost pogleda u prošlost ili u budućnost, u strane svetove koje postoje, koji su postojali pa čak i u one koje neće nikad postojati. Pročitano se ureže u naše pamćenje. Da i ne govorimo o dejstvu snažnog jezika kojim je pisana. Znanje i literarno iskustvo „prokapava“ u našu svest. „Samo apotekar zna sporedna dejstva “ – rekao je jedan književni kritičar. Literatura deluje kroz identifikaciju, ona koristi našu sposobnost da nešto predstavimo, da budemo neko drugo biće. Dobra literatura je ujedno i škola empatije, saosećanja. Seme iz koje raste ljubav i potreba za literaturom, za knjigama, seju roditelji pričajući priče svojoj deci, dajući im knjige u ruke. Vidljivo je kako se oni pri igri služe svojom maštom. Jedno dete, jedan mlad čovek, kome je uskraćen pristup mašti, imaće velike teškoće u realnom životu. Bez literature, njegov život biće prazan. Gabriel Garsija Markes je rekao: „Nije ono život što smo preživeli, već ono na šta se sećamo i kako se toga sećamo da o tome pričamo i pišemo“. Bio sam srednjoškolac kada mi je jedan jako pametan rođak dao ovaj mudri savet: „nemoj da čitaš da bi slepo verovao ili protivrečio, već da učiš, misliš i da rasuđuješ“. I taj savet me prati kroz čitav život.

Jedan deo današnje litarature svesno izbegava davanje rešenja za probleme u kome živimo. Pojedini pisci naglašavaju, da su i oni sami lutalice koji traže odgovore. To je neubedljivo i nedopustivo, jer onaj ko je spreman da nešto javno izjavi mora da je došao do nekog saznanja. Ako pak nije, onda je bolje da nije rekao ništa. Bertold Breht je to ovako sročio: „Ništa ne pisati je uvek najbolje što neko može da uradi“.

Grčka reč „metanoia“ znači zapravo razmišljanje, a sadrži u sebi zahtev za ponovno razmišljanje, za drugačije razmišljanje. Ponovno razmišljanje zahteva od nas da se pitamo: – Kako sam do sada mislio, da li me ovo razmišljanje odvelo dalje ili sam se sve vreme okretao u krugu? Treba li, možda, da celu stvar posmatram sa sasvim druge strane? – Litartura je jedini „sveti rat“ – rat protiv zaborava činjenice da smo mi ljudi svi jednaki. Tako će literatura postati ne samo sredstvo da se promeni svet na bolje, već i mesto bratimljenja i mira. Lterartura – kaže Maks Friš – zastupa implicitno/direktno „utopiju, da biti čovek znači biti jedan drugi čovek, jedan bolji“. Pored empatije, to je subverzivna snaga literature.

Andrija Tisa, Cirih