Tajana Kajtez: Trenutak kad smo sebi najbliže

Tajana Kajtez

Tajana Kajtez, foto © Vladimir Jević

Svoj kreativni prostor ali i stvaralačku tišinu uhvaćenog trenutka, akademska slikarka Tajana Kajtez sa nama deli preko svojih slika, pozivajući nas da zaronimo u svet u kome čarolija tek nastaje. Enterijeri na Tajaninim slikama, kako je u katalogu njene prve samostalne izložbe naglasila istoričar umetnosti Tamara Ognjević, kao da pozivaju na čašicu apsinta, a ujedno nas osvajaju razigranim slikarskim postupkom, ekspresivnim nanosima boje koja pulsira i privlači nas u magični svet slikarskog ateljea, prostora u kome se umetnik susreće sa sobom i od sebe daje ono najintimnije. Samostalnu izložbu „Puls tišine“ Tajana Kajtez ostvaruje u okviru ciklusa „The Best of Artis“, u produkciji Artis centra i u saradnji koju je Artis centar pokrenuo sa Kućom kralja Petra I, Fondom Olge Olje Ivanjicki i Avant Art Magazinom.

 Tajana, do sada ste izlagali na brojnim kolektivnim izložbama, a u biografiji imate i zabeleženu nagradu „Ljubica-Cuca Sokić“ za najdarovitijeg diplomca Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. „Puls tišine“ je vaša prva samostalna izložba. Kako ćete se predstaviti beogradskoj publici?

Moram da kažem da mi je ta nagrada mnogo značila kao potvrda mog rada, naročito što se radi o završnoj godini Fakulteta likovnih umetnosti, odnosno drugoj godini mastera. To mi je došlo kao neko priznanje za petogodišnji trud i rad, s obzirom na to da akademija sama po sebi zahteva veliku posvećenost i odricanje. I, što je najbitnije, veliki mi je podstrek da nastavim da se bavim slikarstvom, jer sam na četvrtoj godini (prvoj godini mastera), imala malu stvaralačku krizu, kroz koju je, za pet godina studiranja,  bar u nekom trenutku prošao i veliki broj mojih kolega.

Ova serija radova kojom se predstavljam na svojoj prvoj samostalnoj izložbi rađena je upravo na toj završnoj godini, kao i godinu, dve posle. Dakle, zapravo je presek završetka akademije i „suočavanja sa realnošću“, koje nastupa nakon završetka studija. Radi se, kao što ste već i pomenuli, o ciklusu enterijera i jednoj seriji mog intimnog sveta, oblikovanog  ličnim vizuelnim i emocionalnim doživljajem, a priroda je sama po sebi takva da joj se može prići sa više strana i uvek će pokazati, iako suštinski isto, iznova neko novo lice. Suočena sa prostorom oko sebe, i moja pozicija kao stvaraoca se menja, samom potrebom da vizuelno promenim prostor oko sebe, odnosno da, u komunikaciji sa okolinom pokušam da izrazim i prenesem na platno dublji smisao ličnog doživljaja neposrednog okruženja.

Tajana Kajtez, enterijer

Tajana Kajtez – Bez naziva, 2012, ulje na platnu foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Nadam se da će publika uspeti da uz pomoć mojih slika prepozna i projektuje neki od svojih trenutaka intimnog doživljaja sveta, onog  samo njima poznatog. I kako god shvatili, razotkrivanje sopstvene intime je vrlo težak zadatak, jer podrazumeva ne samo deljenje srećnih trenutaka nego i onih drugih, “kompromitujućih“, poput strahova, želja, neuspeha…

Kako pulsira tišina?

Tišina je zapravo samosuočavanje, trenutak kada smo sebi najbliže, i tada najjače čujemo otkucaje, puls sopstvenog tela, koje nam govori o tome šta je ono što ga ispunjava, pokreće, motiviše i čini srećnim, ili pak sve ono suprotno… Za mene je puls tišine trenutak  samoistraživanja, za koji se opredeljujem da bih otkrila ono skriveno,  slobodno, i nezavisno u sebi.

Taj odgoj za slobodu, naročito je potreban našem vremenu, s obzirom da „modernost“ teži ka tome da prekine sve preostale niti i veze sa tradicionalnošću, i bazira slobodu na parametrima naravi sveta u kome se brzo živi, i nema se vremena za trenutke tišine i sopstveni puls.

Koji umetnici su na vas ostavili najdublji trag? Da li postoje uzori na koje se ugledate?

Ima mnogo umetnika koji na mene ostavljaju jak utisak. Naša scena je prebogata velikim umetnicima koji ne mogu a da ne ostave trag na posmatrača. Kada pričamo o klasičnom, tradicionalnom slikarstvu, i onome što smatram bliskim kada se radi o ciklusu slika “Puls tišine“, izdvojila bih Čelebonovića, Gvozdenovića, Tabakovića… Naravno, neizostavna je i scena francuske Pariske škole, gde bih izdvojila Bonara i Vijara, koji su takođe bili uzori mnogim našim velikim umetnicima.

Mada, u suštini, kada stvaram, trudim se da iz sopstvene istine ispliva  izraz specifičan za mene, jer smatram da svako od nas nosi u sebi ono nešto jedinstveno i neponovljivo što čovek prirodno ispolji ako je iskren pred sobom i radi bez namere za dodvoravanjem okolini, što je u suštini jako teško, pogotovo za umetnike koji žive od svog rada, jer postoje određeni parametri po kojima se može prepoznati šta je to što bi moglo da prođe na tržištu, a šta ne. Potrebno je naći neku sredinu, da bi se uspostavio sklad između konzumenta i stvaraoca.

Vaši enterijeri, taj mir koji oni nose kao da su kadrirane fotografije koje prosto beleže trenutak koji želite da podelite sa još nekim očima? Istovremeno, primećujem i izostanak ljudi?

Tajana Kajtez, Trenutak

Tajana Kajtez – Trenutak, 2011, ulje na platnu, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Prosto, uživam u običnim svakodnevnim trenucima koji svako od nas doživljava, samo je pitanje koliko ih ko primećuje i oseća. Tu i tamo se bavim i fotografijom, a  mnogi kažu da su moje fotografije “atmosferske“, što se može videti i na mojim slikama, koje takođe nose atmosferu doživljenog trenutka i kadra koji mi privuče pažnju.

Koliko god da smo svi na kraju uvek sami sa sobom, nešto što se doživi, uvek dobije još jedan novi život ako se podeli sa još nekim bićem. Iako moje slike odaju utisak izolovanosti i osamljivanja, izostanak ljudi je samo u kadrovima. Svoju tišinu i vreme za „puls“ pronalazim u sebi. U suštini, i dok radim, okružena sam ljudima, uglavnom kolegama sa kojima svakodnevno boravim u ateljeu.

To je takođe za mene veliki pokretač. Volim da sam okružena radnom atmosferom. Mislim da je za svakog umetnika veoma važna ta stvaralačka interakcija i razmena iskustava. Umetnost i jeste energija koja mora da kruži da bi živela.

Slike koje ćete prikazati na izložbi, kao da su doputovale vremeplovom iz nekih davnih dana. Posle mnogo decenija raznih eksperimenata u modernoj umetnosti, kao da se odjednom osetila potreba za vraćanjem na manir nekih prošlih vremena. Kao da je upravo to vraćanje sada postalo deo eksperimenta u kome se ponovo oživljava klasično slikarstvo?

Valjda je trebalo da se rodim u nekom davno prošlom vremenu, ne znam… Vreme je za mene nešto što svako doživljava na svoj način. Taj vremeplov je deo moje ličnosti, što je teško objasniti i definisati. Lepo je znati da sam uspela još nekog da povedem na taj put.

Generalno, mislim da se klasično slikarstvo u ovom novom dobu prilično gubi. Posledicom munjevitog napretka tehnologije, privatne živote pa tako i umetnost, nam sve više zamenjuje tehnika. Štaviše, zauzima primarno mesto, ono koje je nekad zauzimala sudbina. S druge strane, sve je teže suditi o vrednostima savremene umetnosti kada je nastupilo vreme jedne opšte poremećenosti vrednovanja u svim aspektima života.  Ali da ne budemo pesimistični, svako vreme nosi sa sobom određene vrednosti. Uostalom, svima nam je dato na volju da sami gradimo svoje vreme, onako kako se najbolje osećamo.

Ovom serijom radova, želim sve vas upravo da podsetim na vrednosti klasičnog, tradicionalnog slikarstva, i nadam se da će generacije umetnika koje tek dolaze to umeti da osete i prepoznaju na pravi način, kako bi nastavilo da se neguje i u nekim budućim vremenima.

Tajana Kajtez - Puls Tišine, foto © Vladimir Jević

Tajana Kajtez – Puls Tišine, foto © Vladimir Jević

Da li ste se oprobali u još nekim granama vizuelne umetnosti, čime se još bavite?

Iako sam pobornik klasičnog, ne bavim se isključivo samo tom vrstom slikanja. Volim da eksperimentišem i tragam uvek za nečim novim. U principu, odradim seriju nekih tema i tehnika, zadržim se neko vreme na tome,  pa tražim dalje.  Kombinujem razne tehnike i materijale, i u suštini ne volim unapred da planiram krajnji ishod dela, jer bih na taj način ograničila spontanost igre, u kojoj leži lepota stvaranja i neizvesnost krajnjeg ishoda, koji nas istovremeno veže, otkrivajući svaki put neku od tajni kojima, čini mi se, nema kraja.

Čujemo često da je kod nas umetnost zapostavljena, da su mladi skrajnuti. Kako vidite situaciju na umetničkoj sceni Srbije, mogu li mladi da se izbore za svoje mesto?

Svi smo svesni situacije u našoj zemlji, i danas treba biti prilično hrabar da bi odabrao put bavljenja umetnošću koja u našoj zemlji  jeste zapostavljena, i u neku ruku omalovažena, jer imenom „umetnik“ se često nazivaju svi oni koji nekim „neobičnim“ postupkom ili čak često vulgarno provocirajući javnost  dospevaju u medije. Međutim, to ne treba da bude razlog zbog koga bi bilo koji talentovan čovek odustao od svog puta. Umetnička scena Srbije nesumnjivo poseduje veliki broj talentovanih ljudi, i prave vrednosti  uvek isplivaju na površinu u nekom trenutku. Mislim da svako ko je uporan i istrajan u svom radu, čime god da se bavi može da nađe svoje mesto pod suncem, bilo u našoj zemlji ili izvan nje. Svakako, za uspeh je potrebno da se poklopi mnogo toga, ali je najbitnije verovati i biti uporan.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.