Tajanstvena gospođa Kristi

Agata Kristi, AUTOBIOGRAFIJA, 2020. Laguna, Beograd

Ove, 2020. godine, navršava se 130 godina od rođenja Agate Kristi i 100 godina od objavljivanja prvog romana “Tajanstveni događaj u Stajlsu”, kojim je autorka u svet književnosti uvela i svog slavnog junaka Herkula Poaroa.

U Autobiografiji koju je pisala pola veka posle “Stajlsa”, Agata Kristi se osvrće na svoje književne početke, na objavljene priče i jednu pesmu i čitalac ove njene ispovesti stiče utisak da je sasvim “slučajno”, radi opklade sa sestrom, napisala svoj prvi roman. U vihoru Prvog svetskog rata, kada radi prvo kao bolničarka, a zatim kao pomoćnica u apoteci, gde će mnogo naučiti o otrovima i lekovima, Agata uspeva da savlada prvi veliki književni izazov, uz punu podršku svoje porodice, naročito majke kojoj je knjigu i posvetila. Ipak, prvi roman koji je odbilo nekoliko izdavača, ugledaće svetlost dana 1920. godine u izdavačkoj kući Bodli Hed. U Autobiografiji Agata Kristi opisuje tu saradnju i svoje početničke greške u dogovaranju sa izdavačem. Ali bez neke velike buke ili gorčine. Prosto ni sama nije bila uverena da će pisati čitavog života, te je na uslove ugovora pristala bez mnogo razmišljanja, iako su podrazumevali minimalan honorar i to tek kad se proda tiraž od 2000 primeraka. Ugovor je Agatu Kristi obavezao i da  istom izdavaču ponudi i sledećih pet knjiga koje napiše. Tek u rečenici-dve u Autobiografiji svojim čitaocima nagoveštava da je jedva čekala da ispuni uslov iz ugovora i “oslobodi se”.

Autobiografija nam omogućava da upoznamo Agatu Kristi, njena razmišljanja, porodične odnose, način života i vaspitanja na razmeđi vekova, kada devojke još vuku šlep viktorijanske Engleske dok novo vreme nemilice nadire uz buku, rat koji sve preokreće i novotarije koje iz korena menjaju pogled na svet. Agata Kristi pomalo je staromodna, ona nagoveštava na neki način neslaganje sa novim dobom, u kome nema ni služavki ni kuvarica, u kome žene moraju da rade umesto da su slobodne dok o njima neko drugi brine.  Možda je upravo zbog tog neslaganja sa novim dobom u kome je i sama živela, Autobiografiju koncipirala  tako da to budu sećanja, pretežno ona pozitivna i dobra, ne otkrivajući čitaocima ništa od onoga što je i dan danas misterija njenog života. U ovoj obimnoj knjizi koju je Agata Kristi pisala 15 godina, ona se iscrpno bavi detinjstvom, porodicom, detaljima svoje dečje igre, opisivanjem izmaštanih igara sa sestrom ili samostalno, oslikavajući bezbrižno i relativno srećno detinjstvo, okružena porodicom, dadiljom, kuvaricom, prijateljima. I pored tog srećnog detinjstva koje i sama naglašava kao nešto važno, u godinama koje dolaze sasvim dobro će se snaći i kao bolničarka, a još bolje kao asistentkinja u apoteci kada stiče i znanja koja će joj mnogo značiti za pisanje krimi-romana. U Autobiografiji nema plakanja, nema kukanja. Sve je to život i ona ga dobronamerno, miroljubivo i mirno prihvata. I kad je u pitanju lični bol ili sukob, i kad je povređena ili uplašena, Agata Kristi poima da je to sve život i da ga treba živeti. Ona voli život i voli uzbuđenja koja on donosi, iz lepog izvuče još lepog a iz ružnog dobije pouke. O ličnim uspesima govori kratko, izbegavajući detalje, podsmehujući se svojoj nesnalažljivosti u situacijama gde se od nje očekuje javni nastup, prenebregavajući činjenicu da je slavna i voljena.

Za pažljivog i kritičnog čitaoca, Autobiografija  će imati i poneku manjkavost. Vidi se da je pisana dugo i na različit način. Koliko detalja o nekoj služavki ili o zabavama u mladosti, ili o učenju muzike, a onda skoro taksativno nabrajanje brojnih putovanja po Bliskom Istoku sa drugim suprugom, čuvenim arheologom Maksom Malovanom. To isto možemo da zaključimo i za njeno osvrtanje na svoje delo, tek ponešto zapisuje o tome zašto i kako i kada je napisala određenu knjigu. O Herkulu Poarou kog je u svoje romane uvela još u prvoj knjizi uglavnom govori kratko. Dala je ključ za to kako je došla do lika ovog detektiva, ko joj je poslužio kao inspiracija ali kako odmičemo kroz Autobiografiju stiče se utisak da je Poaro nervira. Čak se i žali da je napravila grešku sa tim što je on u prvom romanu u kom se pojavljuje već sredovečan čovek, te onako u šali navodi da u trenutku dok piše svoja sećanja, njen glavni junak ima već 100 godina.

Autobiografija Agate Kristi neće dati ključ za rešavanje nekih misterija i nedoumica o njenom životu, neće naširoko objašnjavati lične odnose ni sa muškarcima sa kojima je živela, pa čak ni sa ćerkom Rozalind koju beskrajno voli i koja će kasnije život posvetiti tome da delo njene majke postane svetski poznato. Neće, jer to je stvar kućnog vaspitanja Agate Kristi, to je ono što smo u ovih stotinak godina izgubili i okrenuli naglavačke. ONA je ta koja bira šta će se o njoj čitati i misliti posle njene smrti, koliko će se ličnih detalja znati. Neće vernoj publici rastumačiti gde je bila i šta je radila onih jedanaest dana kada je “nestala”, ali će strasno opisati kako je naučila da surfuje (Agata i njen suprug Maks bili su među prvim Britancima koji su otkrili ovaj novi sport). Ona je ta koja bira koliko će nam sebe ostaviti na tacni. I pored toga, Agata Kristi je beskrajno šarmantno, duhovito i originalno napisala svoja sećanja, pa se knjiga ne ispušta iz ruku, ne samo kao pogled u jedan bogat stvaralački život, već i kao odraz jednog vremena.

S. Spasić