Tanja Janković: Tromi, užurbani korak

Dobro se seća da je zalila cveće prethodne večeri. Ili je to ipak bilo jutros? Koješta, zasigurno je bilo pre nego sto je Ilija otišao sa drugarima. A, eto, ono poleglo po saksiji kao da su mu sve lađe potonule. Zakikotala se slabašno na tu misao, cveće koje ima lađe. Oči joj opet kretoše put časovnika na polici kuhinje. Tri i tridesetsedam izjutra… Ilija se još nije vratio. Iznova joj je neka basnoslovno teška i povazdan nevidljiva ruka stiskala srce i kopkala uporno po prašnjavim kutima svesti. I ponovo se majušna sredovečna žena latila nekog posla, neke, u datom trenu posve neodložne sitnice kojom bi se zaokupila narednih minuta.

Ilija je sve to vreme posmatrao majku kroz odškrinuti kapak prozora. U svoj razularenosti kiše stajao je nadomak suvog i toplog, nadomak svetla, nadomak jedne duše zabrinute za njega. U tmini i besu oluje jedino što je uspeo da čuje jeste sopstveni težak i suv gutljaj pljuvačke. Put je dug niz stegnuto grlo. Dobro je poznavao njene bezmalo rituale. Uvek bi joj leva šaka malo zadrhatala kad bi opipavala zemlju pod travuljinom koju je nazivala cvećem. Onda bi sigurno, deseti put u toku dana, ponela vode u pohabanom, zelenom lončetu i prskala vlati biljaka. Poput kakve sveštenice koja bi dobro izvela sve pokrete ritualnog plesa, klimnula bi sama sebi glavom, potvrdno, pohvalno. Ponekad bi očekivao da sama sebe pomazi po kosi. Sitnim korakom žene koja je navikla da spava u ovo doba, odšetala bi, potom, do šporeta da skuva sebi još jednu kafu i da proveri da se večera za njega nije ohadila. Dok joj uho čeka zvuk provrele vode, seda za stari kuhinjski sto, i uzevši još jednu vanilicu nesvesno briše preostali šecer sa prstiju o kućnu haljinu. On zna, deo nje boji se da pogled iznova upravi ka satu.

Ne vredi mu dalje okolišati. Isprva ga nije primetila.

“Joj, sine, pa ti stigao. Nije majka čula kad si ušao. A možda sam i zaspala. Ne znam, jesam li? Ma, nisam, nisam. A, eto, nisam te čula. Zamislila se nešto. Starica, šta ćeš!? Nego, vidi mene, trtljam tu koješta, a ti si verovatno gladan…”

Dobro je znao da pričanjem pokušava da prikrije brigu, a potom i radost što ga vidi. Srce mu se slamalo.

“Nisam gladan, majko.”

“Ma, kako da nisi! Evo, evo, sad će majka to začas! Kako da mi dete gladuje?”

Ustavši, užurbala se, zaposlila ruke ne bi li ućutkala mozak i njegove gluposti. Naravno da je brinula gde je bio do sada, ali najvažnije je da se kući vratio. Brže se prihvatila podgrejavanja ionako tople večere, ne bi li ućutkala pitanja i prekore koje je jezik žudeo da prolupeta.

“Sad će to majka, evo, sad će”, brbljala je sebi u bradu poput bajalice.

Svom težinom spustio se na stolicu, pustivši je da mu, eto, posluži večeru. Makar će još koji trenut uspeti da oćuti.

“E, evo večere. Šnicle majka spremila baš kako ti voliš. Ju, lude žene, ček hleba da ti dam. Evo i kiselih krastavčića, donela mi Milka, naše smo pojeli, staviće majka više sledeće godine. Ma, kad bila suša, sad će valjda, Bože zdravlje, lepa godina biti, pa kad majka zasadi, ih… nego, jedi, sine, jedi. Mora da si umoran.”

“Ne mogu da jedem, majko.”

“Eh, pa kako ne možeš?! Malo makar, koji zalogaj samo. Sad ću ja tebi peškir čist da donesem. Kupanje, pa u krevet, sutra je novi dan.”

Ponovo se užurbala po kući. Posmatrao joj je sitni korak, trom od proširenih vena, korak umoran od života prepunog brige prvo za pokojnim ocem, a onda i za njim. Koračala je ta divna, umorna žena čitav život svoj tako, malo po malo, od jedne do sledeće sitnice, koračala uporno ne bi li koracima utabala i ubila boli i crne slutnje. Divio se njenoj snazi, toj nadljudskosti njenoga uma da ljubavlju oboji svaku njegovu grešku, svaki sitan i krupan greh, divio se zubima njene svesti koji bi se jako, jako ujeli za mentalni jezik da ga ne prekori. Ne iz straha, nikada iz straha, već iz čiste, iskonske ljubavi. Oči su počele da ga peku.

“Eh, donela majka. Imaš pun bojler tople vode. Krevet ti je namešten. Samo da se uvučeš. Ne radiš sutra, pa spavaj do mile volje. Majka će tiho, tiho, sve na prstima, nećeš ni znati da sam tu. A zašto ne jedeš, sine?”

“Ne mogu.”

“Hoćeš li majka nešto drugo da spremi? Crna ja, šta li imam u frižideru? Nisam išla na pijacu danas. Hoćeš da ti jaja ispržim? Sad će majka, samo reci.”

“Majko, moram nešto da ti kažem.”

“Šta, sinko? Ma, šta god da je, nije važno, da si ti majci živ i zdrav!”

“Mnogo sam se napio večeras…”

“Pa, dobro, sine, pa šta?! Da si ti meni živ i zdrav. Neka si. I tebi treba oduška, mnogo radiš. Ih, napio se, jaka stvar.”

“I pobio sam se…”

“Pa.. Dobro.. Valjda je i to za ljude. Jesi li se povredio? Vidim ja da ti je malo prjava ta majica, al’ sad će majka drugu da ti donese. Kuku meni, dete mi prljavo, a ja ne vidim, šta ćeš, oči ostarile. Evo, evo…”

Ponovo je otišla iz prostorije. Zna on vrlo dobro da će sad duboko da uzdahne dok pretura po ormanu tražeći mu nešto da obuče. Isto tako je i za ocem uzdisala dok je bio mali. Kad bi mislila da Ilija spava, tiho bi se uvukla u njegovu sobu i pomazila ga nežno po kosi. Teško bi mu bivalo tada da joj ne skoči u zagrljaj i da ostane posve miran. Ali, i kao dečak je osećao snagu te veličanstvene žene. Njeno besprekorno razumevanje i opraštanje svakoga greha onima koje je volela. Kada je postao mladić, i naročito posle očeve smrti, isprva je mrzeo to što se ona toliko trudi oko njegovih svakodnevih potreba. Nebrojeno puta joj je objašnjavao da želi on njoj da skuva ručak i da će sam oprati veš. Samo bi ga krajnje zbunjeno gledala, čak uplašeno, poput deteta koje ne razume zašto ga kažnjavaš. Kasnije je tek shvatio da joj, oduzimajući joj te sitne domaće poslove, uskraćuje štit, njenu dugogodišnju odbranu protiv svega što bi je zabolelo, naljutilo, uplašilo… Ta žena heroj, mati njegova, drukčije nije umela. I otad je poštovao način na koji ga je volela, način na koji se borila protiv života kada zagorči tromim, a užurbanim koracima…

Čuo je škljocanje njenih kućnih papuča po starome parketu.

“Evo, našla majka. Brzo se presvuci. Opraću ja to, ne brini ti ništa. Kupila sam neki novi prašak, nema šta ne može da opere. Ih, biće čisto k’o suza. Ne znam da li sad da operem, možda ti treba za sutra.”

“Neka, majko. Ne treba.”

“Pa, dobro, nije majci teško. Ali, u pravu si, hajde da jedeš, pa da spavaš.”

“Majko, moram ti nešto reći.”

“Pa, reći ćeš mi ujutru, sine. Hajde na spavanje sad, imao si napornu noć.”

“Neće biti ujutru, majko…”

“Ju, sinko, pa kako neće biti! Bogu velikome hvala te će uvek zora da zarudi! Šta to pricaš, Ilija?”

“Rekoh ti da sam se napio i pobio. Ali, nisam nikoga ozbiljno povredio.”

“Pa, ne bi ti, sine, zna majka… To ste se vi malo napili, pa zaigrali, k’o deca, eh, je l’ oko neke devojke?”, pokušavala je da se nasmeje.

“Ma, nije, majko. Eto, oko gluposti. Bitno da ja nisam nikoga povredio. Zato sam i mogao da ti dođem. Nego…”

“Eto, vidiš, nije ništa. Aj ti sad na kupanje, pa će sutra sve biti opet kako treba.”

Ilija se nije pomerio. Po prvi put te večeri majka je smogla hrabrosti da ga pogleda ne krijući se iza nepresušnog čavrljanja. Uplašila se onoga što je ugledala. Videla je mladoga čoveka, svog sina, svoje dete, ali kao da to više nije bio on. Bio je prljav, mokar, ispijen, sav nekako, pričinilo joj se, providan, al’ je tu tešku misao odagnala tešeći se sitnim satima i nespavanjem.

“Ilija, sine…”

Nije mogao da je gleda u oči. Nikada nije bio snažan kao ta majušna žena bremenita životom koja sedi preko puta njega.

“Ilija…”, glas joj se slomio. Skršio u najsitniju parčad.

Ustala je da ga dotakne. Od sebe je pustila tek jecaj u trenu kada joj je šaka prošla kroz njega.

“Mrtav sam ti, majko… Došao sam tek da se oprostim. I da ti zahvalim, majko, za sve.”

Pošto je sinovljev lik bledeo polagano da bi u potpunosti nestao, uzela je majicu koju mu je donela. Prinela ju je licu i duboko udahnula Ilijin miris koji se zadržao na tkanini. Potom ju je nežno sklopila i pomazila i, odnevši je u sobu, položila ju je na uzglavlje. Ušavši u kuhinju, sklonila je večeru, a potom, užurbanim, i još tromijim korakom pošla da zalije cveće.

Tanja Janković

Ilustrovao Miodrag Danilović