TRI KOPEJKE* ili Jubileji Dobrila Nenadića (1940-2019)

Dobrilo Nenadić, 1940-2019.

„Bileća, varoš u surovom hercegovačkom kršu, vojnički grad sa starom austrougarskom kasarnom u kojoj su u ratu bile smeštene robijašnice za političke osuđenike, a u miru legendarna škola rezervnih oficira pešadije. E pa lepo, bio sam i ja bilećanski pitomac (XXXI, zimska klasa) pa sam tu dočekao i novu 1967. godinu. U istom mestu primio sam nagradu Svetozar Ćorović za roman Pobednici, a posle pola veka kasnije ukazana mi je izuzetna čast, jer su književni znalci rešili da zavire u moja sočinjenija.

Je li to slučaj ovde umešao prste? Naravno da jeste, jer samo u delima tradicionalne naracije sve je uredno, pregledno i pod konac složeno i ništa ne štrči kao u dobro utreniranom vojnom egzerciru, a stvarnost je međutim nešto sasvim drugo, više nalikuje na odraz u razbijenom ogledalu, na šareni vitraž sa razdvojenim parčićima u kome mnogi nedostaju.

Izjedna pokušavam, no nikako mi ne uspeva, da predvojim ono što sam tada znao i slutio, od onoga što sam naknadno saznavao. Ne samo meni, nego nikome nije bilo dato da bilo šta predvidi. Izgleda da je dril kojim smo bili podvrgnuti bio suviše oštar. Spremali su nas da branimo otadžbinu. Tako smo sve svoje fizičke i mentalne snage trošili na svakodnevno preživljavanje.

Tada su do nas dopirale razvodnjene i umekšane verzije događaja koji su se sustizali i prestizali kao da nas je neko zamajavao.

Tamo je negde, međutim, Princ tame Satana uz sudelovanje Markiza de Sada uveliko delao spremajući samo za nas svoj zlobni scenario.

Ovde moram stati. Ni jedna muka nas nije zaobišla. Naša ispaštanja su tako opširna i tako postojana. A što se tiče onoga što sam pisao – ne bih o tome. Što je – tu je, kakvo je – takvo je, ako valja, nastaviće da točura kao kladenac, ako ne valja – presušiće.

Ovo je tekst poruke koju sam preko Gabrijele Bratić poslao učesnicima okruglog stola u Bileću, a ona me je 16. septembra 2018. godine obavestila da će se okrugli sto održati 21. septembra sa početkom u 9 časova pre podne i da će ovu poruku pročitati na početku prof. dr Jovan Delić, voditelj i da su utvrđene teme.”**

Arilje

Bio sam prijavljen u vojnom odseku Arilja, tamo i regrutovan. Računao sam, kad dođe vreme da služim vojsku, poslaće me u Beograd.  Zasluge mog pokojnog oca, rezervnog kapetana prve klase Miodraga Miša Pajevića (rođenjem Pajovića) koji je voleo uniformu više „neg leba da jede”, onda moja porodična situacija – oženjen, otac malog sina, diplomac Mašinskog fakulteta, supruga volonter u domovima zdravlja, tako se tada čekalo na posao…

Leto 1978, ja kod tasta Dr Koste Čarapića u Švedskoj, na odmoru, treba da počnem da radim u septembru u Prvom partizanu u Užicu, tada Titovom…

– Zove te otac, reče moj bivši i počivši tast dodajući mi slušalicu…

– Alo stari, šta ima?

– Ne znam kako da ti kažem, ali stvari stoje ovako: bila neka afera u vojsci sa odlaganjima i prekomandama, general Nikola (Ljubičić, a ko drugi) naredio da svi koji nisu služili vojsku, a imaju godine za službu odmah da se upute gde god ima slobodnih mesta…

– I ?

– Nema tu nikakvo “i”. Možeš da biraš : Delnice, Kavadarci, Križevci, a mogu da te pošaljem u školu rezervnih oficira u Bileći.

Ne znam da li bi bolje bilo da me udario grom, ili topovsko đule…

– Šta je bilo, šta se desilo? Jesu svi zdravo i dobro?, objavio se moj tast, iznenađen verovatno videvši kako sam pobeleo kao kreč. Može da se kaže i kao prvi sneg, ali ovako se kaže u mom Zavičaju. Eeeej, Zavičaj. Izdade me.

– Piši Križevci, odsečno mu kažem kao da sam već u stroju…

– Što bre Križevce, šta ćeš tamo, daj pođi u školu rezervnih oficira. Posle škole i ispita budeš poručnik, odslužiš kao oficir…

– Neeeeću škoooolu! Neću ispiteeeee. Hoću Križevce!

I spustim mu slušalicu na zaprepašćenje cele ženine familije.

– Što se tata dere na dedu, čujem sina koji usput vuče majku za ruku.

– Ne znam, videćemo…

Elem, Križevci zato što me pred polazak na odmor sreo kum Petrović, kolega sa fakulteta i odvukao u Kolubaru (tadašnja kultna kafana preko puta Mašfaka) da popijemo ko ljudi, jer on u septembru ide za Križevce u raketnu protivoklopnu…

Zašto ne Bileća – nisam hteo više da učim, ni doktrine, ni druga pravila službe koja su sasvim sigurno već bila podložna žešćoj reviziji, što ću shvatiti u artiljerijskoj protivoklopnoj bateriji VP 2860 u koju sam ušao kao prost vojnik, a izašao kao mlađi vodnik (i sa značkom “primeran vojnik”). Neki koje poznajem, recimo Dobrilo Nenadić, agronom, pisac, romansijer, ser, vrcav, duhovit i silovit u reči i peru, prošli su tu čuvenu školu (po raznim parametrima školu drila i vojne nauke). Da sam se saglasio i otišao u tu čuvenu ŠRV na hercegovačkom kršu, ostavio bih đonove čizama, a u ušima bi mi odzvanjala ona pesma: hej, haj, ide hrabro naša četa kroz Bilećki kraj…***

Učesnici okruglog stola u Bileći

I sad, kao što se vidi iz ovog lepog uvoda iz Dobrilovog pera, u tom gradu, Bileći,  21. septembra 2018. bio je  organizovan naučni skup sa temom književnog opusa pisca Dobrila Nenadića. Istog onog koji je po brdima iznad grada gulio cokule, ne sanjajući da će jednog dana petnaest uglednih pregalaca držati doklade (kao ne znate šta je doklad****) u prvom redu o najneobičnijoj literaturnoj pojavi u novijoj srpskoj književnoj istoriji, vidaru Doroteju, pravom ko strela i “lepom kao greh” kako ga je u razgovoru sa samom sobom okarakterisala Jelena, žena velmože Lauša s kojom će i skončati u samrtnom ropcu na bistrom šljunkovitom plićaku mesta koje se i dan danas zove Urjak.

U godini kada se navršilo 40 godina od prvog izdanja Doroteja, poklonici lika i dela Dobrilovog (među kojima sam neskromno i ja ), očekivali su da će strukovno odeljenje SANU obeležiti taj kulturni događaj. Ili makar Narodna biblioteka Srbije, čiji je Dobrilo u nekoliko navrata bio najčitaniji pisac godine…

U Dobrilovom domu pred izložbu arh. Duška Milođevića u Arilju 6.9.2018. -Milan Pajević, Dobrilo Nenadić i Duško Milošević

I nekako mi odjednom ta Bileća postade bliža srcu, neg neke prestone ustanove, institucije i bi mi baš drago što smo ga arh. Duško Milošević i ja kolko pre neki dan posetili na tremu ispod hrama Dragutina Nemanjića u njegovom Arilju, koje je ovog leta imalo preča posla: od smene prvog čoveka opštine do male otkupne cene maline koju je on sa velikim entuzijazmom sa par kolega doneo u ovaj kraj, i brigom domaćina i posvećenog čoveka doveo da se ime grada nađe na svetskoj mapi kao grad maline, ali i kao rodno mesto jednog od najvećih živih pisaca sa ovih prostora (i šire, dodaju neki). Upravo je Dorotej, kao jedna od najprevođenijih njegovih knjiga, doživeo da ga nedavno prevedu na slovenački, makedonski i nemački jezik. A evo i jeseni koja je donela i Čitanku za prvi razred srednje škole u izdanju Zavoda za udžbenike u kojoj se, prvi put, našao i Dorotej, ilustrovan između ostalog i slikom pozajmljenom među renesansnim anđelima Olje Ivanjicki. Dorotej će tako zaživeti među đacima u jednom novom ruhu. Dobrilo nije stigao da vidi ovo izdanje, jer, posle duže bolesti, umro je 20.8.2019. i sahranjen je u rodnom Arilju čiji je počasni građanin.

 Ovih dana, zapravo 30. oktobra 2019, Zavičajno društvo Ariljaca i prijatelja Arilja u Beogradu, Gradska opština Vračar, u saradnji sa Udruženjem Užičana u Beogradu i Udruženjem književnika Srbije organizuju tribinu „Stvaralaštvo Dobrila Nenadića – Književnost inspirisana istorijom“ …

Milan Pajević, 21.10.2019.

* „Tri kopejke” odomaćeni izraz na slovenskim prostorima kad neko hoće da se „pravi pametan” i uđe u diskusiju u kojoj može da izvuče deblji kraj- kreće sa „da i ja dodam tri kopejke”

** https://www.skolskiportal.rs/clanci/1380-corovicevi-susreti-srpska-proza-danas?fbclid=IwAR0WjjhcyD8h5Vm3nl2p2OUKZThPh2F6asb3J9e2qXL40sTNCVUSSMKTXqc

***Hej, haj …čuvena partizanska pesma

*** Iz uvodnog dela Dobrilovog pisma

**** doklad – referat

Ad

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.