Umetnost skrivena u staklu – Lalik, Gale i Tifani

Rene Lalik, šnala za kosu

Nova umetnost na početku 20. veka, Art nouveau, svoj izraz pronalazila je najviše u prirodi, posebno u oblicima biljaka koje su u umetničkom izrazu dobijale simboličan ili čulni prizvuk. Ovaj stil nije ostao dominantan samo u slikarstvu, skulpturi i arhitekturi, već se proširio na sve oblike umetničkog stvaranja, zauzevši vodeće mesto i u dizajnu, ilustraciji knjiga i časopisa, dizajnu nameštaja, tekstila i stakla i keramike. Lepota staklenih predmeta s početka 20. veka i danas mami uzdahe kolekcionara i ljubitelja. Nežne i neobične boje, često inspirisane dragim kamenjem, floralni motivi i drugi elementi prirode primenjivani su na vazama, lampama, bočicama za parfem, nakitu ali i u unutrašnjem uređenju građevina epohe.

Rene Lalik

Rene Lalik

Francuski umetnik Rene Lalik (1860-1945) rođen je pre pobede industrije u Evropi, u vreme pre sijalica, automobila, telefona i električne energije. Do vremena kada je umro u zoru atomske ere, moglo bi se reći da je život proveo gradeći dve karijere u dve zemlje. Do 1900. godine bio je najslavniji juvelir na svetu i dizajner neviđenih razmera u stilu Art nouveau.

Rene Lalik, Žena vilin konjic, broš, zlato, emajl, dijamanti…

Svoje savremenike je ostavio da kaskaju za njim prešavši sa stvaranja  unikatnog nakita i umetničkih predmeta na masovnu proizvodnju inovativnih i upotrebnih staklenih predmeta. Rene Lalik je uveo staklo u domove običnog sveta u kojima ga ranije nije bilo, trudio se da masovnom produkcijom omogući da njegovi umetnički predmeti postanu dostupni širom sveta.

Rene Lalik, Glava pauna, maskota automobila

Rene Lalik je poznat po svom nakitu i staklu. Ali, njegove najveće zasluge sakrivene su u tome da je tokom svog života, koji je zahvatio period od Građanskog rata do kraja Drugog svetskog rata, shvatio da se njegov svet neminovno menja, pa sa tim svetom menjao se i on. Od umetnika, dizajnera i zanatlije, Lalik se pretvorio u industrijalca i vizionara.

Svoje prve motive za nakit preuzeo je iz prirode. Bio je pod uticajem ne samo francuskog sela, već i japanskih prirodnih motiva. U svoj nakit uveo je mnogo različitih materijala koji se nisu često koristili u to vreme, a drago kamenje koje je koristio služilo je da ulepša predmet, da mu da visok umetnički izraz, bez obzira na samu njegovu vrednost. Umetnički nakit Renea Lalika je zbog tog specifičnog pristupa bio veoma popularan i privukao je veliku pažnju širom sveta.

Rene Lalik, Privezak sa paunovima, 1901, zlato, emajl, biser, opal, dijamanti

Neumorni duh Renea Lalika odveo ga je u druge sfere stvaranja. Negde u vreme kada je već odustajao od juvelirske karijere, u velikoj je meri eksperimentisao sa staklom, stvarajući mnogobrojne predmete (negde oko 1500) koji su imali različitu upotrebu, od pepeljara, satova, vaza, tanjira, lampi i drugih predmeta za upotrebu, do maskota za najskuplje automobile, statua i arhitektonskih objekata uključujući fontane, vrata i ogledala. Revolucionarni umetnik, smatran genijem i ekscentrikom, ima i danas svoje sledbenike širom sveta. Jednom nazvan “Rodenom providnosti” ostavio je za sobom takvu poetsku snagu koja ni vek kasnije nije ništa izgubila od magije, čineći delo Renea Lalika vanvremenim.

Emil Gale

Emil Gale, 1889.

Među umetnicima koji se smatraju vodećim snagama pokreta Art Nouveau svakako je još jedan francuski dizajner,  Emil Gale (1846-1904), koga su inovativne tehnike u spoju sa prirodnim motivima načinile jednim od pionira umetnosti stakla s kraja 19. veka. Njegova umetnička dela opisuju se kao “poezija u staklu”, a širom sveta kolekcionari ne žale novac samo da bi posedovali neki primerak njegovih remek-dela.

Emil Gale, Vaza, oko 1900.

 Sin poznatog keramičara i proizvođača nameštaja, Emil Gale, studirao je filozofiju, botaniku i crtanje, da bi kasnije savladao i tehniku proizvodnje stakla. Posle Francusko-pruskog rata, počeo je da radi u fabrici svog oca u Nansiju. Isprva je stvarao čiste staklene predmete, vrlo malo obojene i dekorisane, ali je ubrzo razvio tehniku dubokog bojenja, sa izlivanjem biljnih ornamenata. Svoj izraz najviše duguje studijama botanike, nešto kasnije okreće se i japanskim motivima. Njegove vaze od stakla postaju same po sebi cveće.

Galeove vaze od stakla i same postaju cveće

Na izložbi 1878. godine Gale postiže ogroman uspeh, a 1889. godine na Svetskoj izložbi u Parizu osvaja tri nagrade za keramiku, staklo i nameštaj. Keramika je u to vreme izlazila iz mode i nije mnogo bila popularna kod publike, pa se Gale okrenuo staklu gde je narednih godina čak patentirao i dve nove tehnike oblikovanja stakla.

Emil Gale, Krevet zore i sumraka, 1904.

Galeov rad pokazuje i njegova različita interesovanja. Pored prirodnih motiva, koji igraju dominantnu ulogu, Gale je na sajmovima 1880. i  1900. godine pokazao i svoj patriotski duh i politička ubeđenja, delima “Rajna stočić” koji poziva na vraćanje Alzasa i Lorene Francuskoj i spektakularnom instalacijom Sedam krčaga majorana, povodom Drajfusove rehabilitacije. Isprva uključen u obnovu dekorativne umetnosti, Emil Gale je zahvaljujući industrijalizaciji i masovnoj proizvodnji svoja dela prodavao širom Evrope. Njegov dizajn nameštaja, baziran na rokokou, nastavio je francusku tradiciju ukrašavanja prirodnom ornamentikom, ali najosobeniji Galeov koncept bio je “nameštaj koji govori” (meubles parlant), gde je u ukrašavanje uključio i citate vodećih savremenih pisaca simbolista, kao što su Moris Meterlink i Pol Verlen.

Emil Gale, Lampa

Kao veliki humanista, Emil Gale je učestvovao u osnivanju večernjih škola za radničku klasu, javno je branio rumunske Jevreje i govorio protiv Britanije u odbranu irskih katolik. Sa drugim umetnicima svog vremena, osnovao je 1901. godine Školu u Nansiju, kako bi se novi stil (Art nouveau) unapređivao, povezujući umetnost i industriju. Nažalost, samo četiri godine kasnije, Emil Gale je umro od leukemije a Škola u Nansiju je radila do 1909. godine. Sve staklo koje je nastalo u tom periodu i dalje je nosilo potpis Emila Galea, sa jednom dodatom zvezdicom koja je ukazivala na to da su dela proizvedena posle njegove smrti. Sa početkom Prvog svetskog rata stalo se i sa proizvodnjom. Posle rata, Škola je nastavila sa radom sve do 1936. kada je prekinuta proizvodnja i od tada nijedan autentičan Galeov rad nije napravljen. U muzeju Škole u Nansiju se danas čuva velika zbirka dela Emila Galea.

Luis Komfort Tifani

Luis Komfort Tifani, Drvo života, bojeno staklo

Da je Art nouveau zahvatio obe strane Atlantika, kao nova vesela i lepa snaga umetnosti, dokaz je i čuveni dizajner Luis Komfort Tifani (1848-1933), jedan od najprepoznatljivijih američkih umetnika, koji je prigrlio sve moguće umetničke i dekorativne materijale da bi u svojim studijima stvorio jedinstvene prozore, mozaike, vitraže, lustere, lampe, predmete od metala, nakit i enterijere.

Kao sin Čarlsa Luisa Tifanija osnivača njujorške ugledne kuće Tiffany & Co, koja se bavila nakitom i srebrom, Tifani je odlučio da i sam pristupi porodičnom poslu. Počeo je kao slikar pod uticajem umetnika s početka 19. veka, a oko 1875. godine zainteresovao se za staklo. Očev novac i njegov talenat ubrzo su porodični posao doveli do značajnog uspona.

Luis Komfort Tifani

Tifani je 1881. godine uradio enterijer kuće Marka Tvena, ali za kompaniju je najznačajniji posao došao naredne godine, kada je predsednik SAD Čester Alen Artur odbio da se useli u Belu kuću dok se ona ne preuredi. Pozvao je Tifanija koji je preuredio nekoliko ključnih prostorija i ulazni hol. Ipak, i pored uspeha, njegova željada se posveti umetnosti u staklu dovela je do odvajanja od matične kuće i Tifani je 1885. godine osnovao svoju prvu kompaniju – Kompanija Tifani staklo, koja je nekoliko godina kasnije preimenovana u Studiji Tifani. Tifani je, zajedno sa svojim rivalom Džonom La Faržom uveo revoluciju u izgled obojenog stakla, koje se nije menjalo još od srednjeg veka.

L.K. Tifani, Enterijer kuće Laurel Hall, oko 1925. Ovo zdanje nestalo je u požaru a jedan sačuvani deo čuva se u Muzeju Metropoliten u Njujorku

Njih dvojica su eksperimentisala sa novim vrstama stakla i dostigla su raznovrsniju paletu boja. Tifani je 1893. godine predstavio tehniku Favrile (od francuske reči za ručni rad) koju je primenio već na prvim lampama, a kasnije i na svim ostalim proizvodima od stakla.. Na svom vrhuncu fabrika je zapošljavala više od 300 majstora.

Luis Komfort Tifani, Magnolija i irisi, prozor, 1908, Metropolitan Museum of Art, Njujork

Tifani je svoje umeće iskoristio i za dizajn svoje kuće na Long Ajlendu u Njujorku. Kasnije je ovo zdanje poklonjeno njegovoj fondaciji za studente umetnosti, ali je prodato 1949. godine i na kraju uništeno u požaru 1957.

Iako je ostao upamćen po prepoznatljivim lampama, Tifani je u svojoj kompaniji dizajnirao raznovrsne stvari, a dela koja je stvorio između 1890. i 1918. godine smatraju se veličanstvenim, egzotičnim i vrhunskog kvaliteta.

Tifani, detalj sa lampe

Uspeo je da superioran dizajn pretvori u masovnu proizvodnju sa neverovatnim ručno rađenim detaljima. Posle njegove smrti, popunarnost njegovih dekorativnih predmeta je opala i narednih tridesetak godina skoro da je bio zaboravljen. Kolekcionari i muzeji ponovo su ga otkrili posle jedne retrospektivne izložbe održane 1958. godine, a posle velike izložbe Art Nouveau-a u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) 1960. godine porasla je potražnja i za Tifanijevim delima. Danas se dela Luisa Komforta Tifanija cene i traže širom sveta, potvrđujući njegovo mesto jednog od vizionara Art Nouveau pravca.

S.Spasić