Silvija Monros-Stojaković: Validator – Mala priča iz nevelike davnine
„Hoće li produžiti rok?“
„Ma, ni vremenske prilike ne mogu da pogode!“
„Svi su isti, svi oni lažu!“
„E, jeste: prijateljica mi je poslala rezultate ankete o tome kako će se glasati na narednim izborima. Po toj anketi, stranke koje do sada nisu prošle cenzus ovoga puta će dobiti najveći broj glasova.“
„Ma šta kažete! A koje su to stranke?“
„Valjda sam zapamtila: SSI i… jao, zaboravila sam!“
„Da, i ja sam neki dan to primila: SSI i SOL.“
„A šta to znači?“
„Pa to: svi su isti, svi oni lažu.“
„Dokle će ovde da rade?“
„Čuo sam do osam.“
„A ja čula do sedam!“
„Ja došla u subotu, u pola tri, i već je bilo zatvoreno.“
„E, pa subotom rade samo do dva.“
„Sramota! Onoliko nezaposlenih, a ne mogu da produže radno vreme! Stvarno nema smisla!“
„Jes’, ko da nisu ništa uradili ako nisu narod opet u vreću krompira pretvorili!“
„Vala, kad se samo setim onih stampeda za nove isprave…“
„Pa i za japanske trešnje…“
„To je drugo!“
„…pa za nove isprave, pa za staru štednju, pa za sve one vize… Šurak i ja smo se pošteno načekali po raznim redovima da biste vi, gospodo, noću ipak lepo spavali…“
„Pošteno, kažeš? Što ne kažeš kolko si tako zaradio, moj burazeru? Ti si barem stajao ispred finih zgrada, a ja i moj pašenog se nagutasmo benzina pretakajući kantice pored autoputa, pa ti vidi!“
„Nemojte još i da se svađate, ko boga vas molim!“
„Moli se ti svojoj strini, neće ti to mnogo pomoći ako te ja odalamim: ovde se niko ne svađa!“
„Iju, nisam ponela lek protiv pritiska!“
„Dajte, ljudi, još su u avgustu javili, nego mi uvek čekamo zadnji čas…“
„Idem ja ipak da proverim iza ugla, tamo kod banke možda je manja gužva…“
„Ma, svuda je isto. Obišla ja ceo grad. Na Banjici je najgore.“
„Svuda se crni od naroda. Da mi je znati kako su zamislili da dva miliona nas to obavi na pet i po punktova…“
„Na Novom Beogradu se ne crni, tamo više i nema punktova. Zatvorili ih. Rekli da će još u ponedeljak da proradi dvadeset novih šaltera na trećem spratu ’Beograđanke’.“
„Bila ja i tamo: nisu još proradili.“
„Odoh ja do te banke iza ugla, možda je ipak manja gužva. Ovde ih ima unutra dvaput toliko koliko nas ima napolje.“
„Ih, ne setismo se da joj damo neki broj mobilnog, da nam javi ako je stvarno manja gužva…“
„Evo je, vraća se!“
„Znači, nije manja gužva?“
„Jeste, manja je, došla sam samo da vam javim, tamo mi čuvaju mesto.“
„E, pa baš lepo od vas!“
„Odoh, a vi kako hoćete.“
„Idem i ja!“
„I ja!“
„A nije ni daleko, odmah iza ugla.“
„Čekajte da izbrojim koliko ih stoji u ovom redu… pet… dvadeset dva… sa nama troma… trideset i sedam!“
„Ovde radi samo jedan šalter!“
„Ali, neka se sa svakom strankom zadrži od tri do pet minuta, taman ćemo svi stići!“
„Ali ovde rade samo do pet!“
„Do pet?“
„Do pet. To je radno vreme ove banke. Čula sam da je ona inače sponzor ovog našeg…“
„Mislite, tog BusPlusa?“
„Koješta! To je banka onoga što sad isto ima svoju stranku…“
„Sva sreća, nije tako hladno.“
„Nije. Ali meni je već nezgodno, treći put izlazim sa posla, sve zbog ovoga, i neće mi više verovati, a eto vidite, stvarno je zbog ovoga…“
„Da, ja do posla menjam dva prevoza i isto toliko do kuće. To znači da…“
„Čekajte, onaj se tamo ubacio preko reda. ALO, VI, šta vi mislite, da smo mi budale?“
„Ne vredi, pravi se lud. Gde je onaj redar?“
„Pa ionako nećete svi stići. Već sam vam lepo rekao. Samo do ove devojke sa kačketom.“
„Ma, mi smo odmah iza nje! Zamolite onoga unutra neka se smiluje, otkad čekamo!“
„Ne mogu ja ništa, ima on svoje radno vreme!“
„Ako ništa ne možeš, što se onda tako praviš važan?“
„ …kod onoliko nezaposlenih…“
„Polako: ako mu u proseku treba četiri minuta, a nas je ostalo svega… možda ipak stignemo…“
„Jao! Sada je ustao!“
„Ustao?“
„Valjda čovek mora i u toalet da ide.“
„…kod onoliko nezaposlenih…“
„Ma što ide da piški, nego što će još i ruke da opere: to je još pet minuta!“
„Potpuno nam je rasturio statistiku!“
„Kamoli sreće kad bi svi muškarci prali ruke…“
„Hoćemo li nas dve da pokušamo neki drugi put?“
„Pa… ne znam. Ne znam šta da ti kažem. Jeste sad dvadeset do pet, ali mi smo sad već šeste, sedme, a čekamo tri sata…“
„Šta se ovde deli?“
„Ništa.“
„Pa šta onda čekate?“
„Čekamo da uđemo.“
„A, to! Čekaću i ja. Mada se danas nisam obrijao“.
„Šta će nam sad još i ovaj! Da njega nema, možda bi nas onaj još i primio…“
„Nisam se obrijao, jer znam da neću dočekati, ali sutra ću biti ko nov…“
„Kad bi makar malo stao…“
„Gospođo, ja vama nisam ništa rekao, što ste tako nervozni?“
„Nije ona nervozna, nego joj možda smeta što pušite u redu.“
„Vidim kroz staklo: skuplja papire!“
„Molim vas, zamolite ga da nas primi, evo, malo nas je ostalo!“
„Kako malo? Iza ovoga što ne prestaje nakačili se još neki koji misle, valjda, da to može tek tako…“
„Mnogo ste nervozni, gospođo. Sutra ću da se obrijem.“
„Sutra ovaj šalter više neće raditi. Radiće kod ’Beograđanke’.“
„Kako kod ’Beograđanke’, kad su meni danas tamo rekli tek od idućeg ponedeljka?“
„Ne znam ja. Ovde je gotovo. Doviđenja.“
„Barem je uljudan!“
„I ja bih bio, kad bih radio za onog političara.“
„Ama, svi su oni isti!“
„A ja sam, u stvari, izbeglica. Znate kako je. Ne znate! Kad imam za cigarete, nemam za brijač.“
„Doviđenja!“
…
„Au!“
„Ne, nije ovo red. Red vam je tamo, iza onog petog stuba.“
„Pa ja mislila… „
„Ne znam ja šta ste vi mislili. Red vam je tamo. Morate da priznate da vam je ovde mnogo bolje nego na ulici.“
„Što ne dođe gradonačelnik, malo i on da uživa kad je tako dobro…“
„Smirite se, gospodine, sad će dečko da razdeli i brojeve.“
„Mora se priznati da je ovo ipak bolje. Koji ste vi broj? Pitam, jer sam ja iza vas, a moram da trknem preko puta, da isfotokopiram ličnu kartu.“
„Zar treba i fotokopija?“
„Samo ako niste čipovani.“
„Gde to piše?“
„Tamo, iza trećeg stuba.“
„Šta, nemate šta da čitate? Evo vam moj časopis. Ja ga već pročitala.“
„Hvala. Pošto sam 573, idem do prozora, tamo još ima dnevnog svetla.“
„Ima, ima. Ima i puno nas, koji smo danas mislili da će nas biti manje.“
„Da, i ja sam to pomislila. O današnju slavu, pola Srbije gosti drugu polovinu. Kako spadam u tu drugu polovinu, to sam pomislila da, dok ne odem na gotovo kod kumova, pre toga već jednom obavim ovo. Ali, očigledno, i mnogi drugi su to isto pomislili.“
„Koliko je pa to propuštenih radnih časova u još jednom neosmišljenom čekanju?“
„Nije čekanje neosmišljeno, itekako je ono namerno, kad vam ja kažem. U moje vreme nije bilo tako.“
„Vreme, vreme.. Kad se razbolimo od besomučnog čekanja, pa još i po vetru na ulici, ko će još neku produktivnost rada da istera?“
„Pa dobro, ovde pored prozora može barem da se sedi na tom poluzidiću. Vidi se ceo grad, pa čak i ulica ispod. Ali, da, vi listate časopis… Kao da nije mogla da nađe nekog našeg, nego tog tamo golfera…“
„Evo, vraćam vam časopis, mnogo vam hvala. Nisam ponela knjigu od kuće, jer nisam znala da ću u ovom ponovnom pokušaju moći još i da čitam. Tu su vam i novine koje sam kupila kad sam trknula po fotokopiju lične karte“.
„Hvala, nije trebalo.“
„E, matorci su baš strava.“
„Nego, jeste li primetili da nigde po ovim redovima uglavnom nema omladine. Šta je sa školarcima? Možda njima škola kolektivno vadi ovo čudo?“
„Ma kakvi! Nije škola dovoljno promućurna za tako nešto. Zato se klinci već uvežbavaju kako će da se švercuju i pri ovom novom čudu, validatoru, valjda.“
„A kako će, nije ni meni do kraja tehnički jasno?“
„Nemojte vi tako, znate, ja menjam tri prevoza do posla i još tri od posla do kuce, jer radim u školi! Šta, zar ću ja sad morati ovu blesavu karticu da nosim oko vrata kako bih je svaki put čim uđem u gradski prevoz provukla kroz onu spravu?“
„To se odavno naveliko radi u svetu!“.
„A šta je falilo našim dosadašnjim povlasticama?“
„Do sad sam morala da pazim na novčanik u tašni, ali sad, kad uđe kontrola, dok izvadim validatora i…“
„Ženo božja, ne vadiš ti nikakvog validatora…!“
„Što jes, jes, oko železničke i autobuske stanice uvek ima puno džeparenja…“
„U Sloveniji se ovaj sistem veoma pokazao. Bila sam prošlog meseca kod ćerke. U Hrvatskoj se nije primio. Rođaka iz Londona mi skajpuje da…“
„Ja čuo neki Grk uvezao te sprave.“
„Uvezao ili izvezao?“
„Svejedno, u dilu sa nekim od naših na vlasti!“
„No, kad je posna slava, ja pravim pitu od tunjevine. Danas nisam pravila, eto, zbog ovoga. Ali volim da napravim ono kroz šta neće gosti inače protrčati, jer već moraju dalje na istovetan repertoar.“
„A jel’ sami razvlačite kore?“
„Kakav repertoar, sestro slatka, ovde je propušten redosled! Propuštena je prilika da se spravica za osavremenjeno očitavanje karte u gradskom saobraćaju postavi samo na jednim ulaznim vratima, recimo prednjim, kako bi se narod naučio da se ne gura na ostalim vratima vozila, u nastojanju da istovremeno uđe i izađe iz vozila, a bez izgleda da se ikad između sebe drugačije dogovori. Ko nam je kriv kad nemate pojma čak ni šta je validator!“
„Narod je stoka.“
„A ja se danas čak i obrijao, jebo vas i taj validator.“
Silvija Monros-Stojaković