Važno je jezgro memorije i saznanja koje čuvamo u sebi

Dragana Žarevac: Još jedan okret, PGB, Beograd, 2014. foto ©D. Žarevac

Povodom izložbe JOŠ JEDAN OKRET  koju priređuje tokom decembra 2014. godine u Prodajnoj galeriji Beograd (o izložbi pogledajte OVDE) umetnica Dragana Žarevac govori za AAM o novoj postavci, stanju u kulturi i o njenom odnosu prema novim medijima i Internet kulturi.

Ovih dana biće otvorena Vaša nova izložba u Prodajnoj galeriji Beograd, pod nazivom „Još jedan okret“. Šta će beogradska publika imati priliku da vidi na izložbi?

Reč je o radu koji se sastoji od projekcija dva video-performansa i tri staklene police sa praznim teglicama lekova. Naspramne video projekcije pokazuju dva stanja krajnosti u kojima se telo može naći, a teglice su ostale kao trag desetogodišnjeg ispijanja hemijske supstance za pospešivanje pokretljivosti mišića.

Oživljavate „sećanje tela žene“ kroz specifičan kontekst autoimune bolesti koja dovodi do degeneracije mišića i urušene telesne arhitekture, a s druge strane kroz životnu energiju i snagu tanga?

Da, kao i u mnogim radovima do sada, tako i ovde, obrađujem autobiografsku temu koja transponovanjem u galerijski prostor dobija opšti smisao. Danas je bolest pojava s kojom smo svi neprestano suočeni i želja za zdravljem je ono o čemu stalno govorimo i što je jedna od najčešćih tema u medijima. Bolest, naprotiv, predstavlja nešto o čemu radije ćutimo i nešto što je sramotno. Ovim radom pokazujem kakav može biti život s bolešću koja se smatra neizlečivom, a taj život se sastoji od puta između nepokretnosti i beznađa, kao jedne suprotnosti i igre i erosa, kao druge. Između njih su bezbrojni pokušaji da se uspostavi ravnoteža između „umora od života i želje za borbom“ (kao što čujemo u stihovima tango kompozicije). Nažalost, ti pokušaji uključuju i zavisnost od hemijskih supstanci koje nam eksploatatorska farmaceutska industrija prodaje sa ciničnim osmehom. Ovog puta žar za životom budila je u meni Sonja Živanović, glumica i učiteljica tanga, koja me je sa neverovatnim strpljenjem učila ne samo plesnim koracima, nego je u meni budila i krhki balans koje telo traži u tami memorije i podsvesti.

Da se osvrnemo i na video Resist – Disappearing Happiness (Pruži otpor/Sreća koja nestaje) koji se bavi osećanjima razočaranja, besa, frustracije, straha i nesigurnosti koja se pomalja iza radosnih tonova, igre i tapšanja. Sa jedne strane, planetarni hit „Happy“ koji nam sugeriše krajnje veselu i bezbrižnu sliku sveta, a sa druge, svet koji se raspada i nestaje gotovo istovremeno na različitim stranama sveta…

Suočavanje krajnosti je postupak koji rado koristim u mojim video instalacijama. Kada sam na Internetu videla koliko mnogo ljudi pokazuje svoju radost i koliko je jaka želja za bezbrižnošću i veseljem, bila sam ganuta do suza. Čovekova potreba da bude srećan na planeti koja je zloupotrebljena i prezagađena, prenaseljena i na kojoj je ljudski život postao bezvredniji od blatnjave barice, dirljiva je na nepodnošljiv način.

 „Happy“ je postao ne samo planetarni hit već i fenomen. Ljudi su reagovali na naizgled bezazlenu pesmu i spot tako što su širom sveta snimali „svoje“ verzije igranja i pevanja po ulici. Da li smo uopšte svesni dekadencije vremena u kome živimo?

Nemam utisak da je naše vreme dekadentnije od nekih ranijih vremena. Uopšte, nemam utisak da se ljudska narav mnogo promenila od najranijih sećanja civilizacije do danas. Mislim da je sada ljudska priroda samo očiglednija jer nas sad ima jako mnogo na Zemlji, a pri tom je sve što se nekad radilo u tajnosti i prikriveno sada postalo potpuno vidljivo i vrišti nam u oči.

Taj rad sačinjen je isključivo od video materijala koji je „skinut“ sa kanala YouTube. Postoji jedno veliko i nerešeno pitanje autorskih prava i upotrebe interneta, dostupnosti i trajnosti sadržaja. A sa druge strane, danas se često kaže „ako nije objavljeno na internetu, kao da ne postoji“. Ipak, gde je tu granica, ko treba da je postavi i da li iko to može? 

Na neki način mi je i simpatično kako su se savremeni mediji oteli kontroli. Dok je dvadeseti vek bio doba prilično jasnog rasporeda moći u kome su moćni predstavljali sadržaje, a nemoćni ih upijali, sada se te linije prepliću i mnogo teže razgraničavaju. Potpuno sam fascinirana ogromnošću sadržaja koje možemo videti na Internetu. Svaka vrsta usmerenja u ljudskom mišljenju na Internetu je dostupna – od najbljutavije pornografije i najdirektnijeg satiranja ljudi i prirode do sjajnih plodova ljudske misli i stvaralaštva. S druge strane, veoma su mi zanimljivi revolucionarni pokreti koje se organizuju i mobilizuju učesnike putem elektronskih medija, zato što je njihov učinak očigledno uspešan. Internet je moguće upotrebiti kao učinkovito sredstvo otpora. Istovremeno, sve na internetu i nestaje velikom brzinom što važne komponente ljudskosti ponovo čini beznačajnim i efemernim.

Kao da se konačno ostvarila Vorholova proročka rečenica da svako  dobije svojih petnaest minuta slave… 

Nije više reč o petnaest minuta, nego, možda najviše petnaest sekundi koje vratolomnom brzinom odlaze u zaborav.

Performans, video, konceptualna umetnost u digitalnom vremenu postaju mnogo bliži konzumentima umetnosti nego ranije. Lakše se dolazi do publike, lakše se proguta svaka nova ideja, ali se takođe lakše i zaboravlja, jer svaki dan donosi nešto novo, takođe lako dostupno. 

Da, te je zato i važno ono jezgro memorije i saznanja koje čuvamo u sebi. U radionicama za mlade umetnike i neumetnike koje vodim u više beogradskih institucija nastojim da ukažem na važnost svesti o sopstvenim autentičnim potrebama i željama koje služe kao pouzdani putokaz za kretanje kroz džunglu informacija i koncepata. I onda se ponovo vraćamo na telo u kome se, po mom uverenju, a i u skladu s mnogim sistemima mišljenja, talože tragovi memorije, svesti i podsvesti. Ako smo sposobni da čitamo jezik kojim nam se telo obraća, imamo jasan pokazatelj kako da mislimo i kako da živimo. 

Da se vratimo na stanje kod nas. Iako je Beograd iznedrio jednu od zvezda konceptualne svetske umetnosti, Marinu Abramović, iako je imao sjajne umetnike koji su istraživali i bavili se performansom, kao da smo ostali pomalo zakočeni u nekom drugom vremenu i prostoru u kome za eksperimente i novo u umetničkom izrazu i nema mnogo mesta?

Među mladim ljudima vidim puno odličnih umetnika koji vrlo studiozno rade u novim umetničkim formama, a mnogi su uspešni i u inostranstvu. S druge strane, većina nas je uronjena u siromaštvo i svakodnevica je turobna. Ljudi se brane tako što sve više sužavaju svoj delokrug i zaštićuju svoje jezgro egzistencije okretanjem leđa prema svemu što ih uznemirava jer su iscrpljeni borbom da očuvaju barem nešto od onoga što ih čini dostojanstvenim u sopstvenim očima. Onaj ko u takvoj sredini uspe da se izbori za sredstva i prostor u kojem će se izraziti istinski je heroj.

Pre izvesnog vremena povela se polemika o odluci Grada Beograda da se Oktobarski salon ubuduće pretvori u bijenalnu manifestaciju, a zatim se nastavila pravom bitkom između onih koji tvrde da je „Oktobarac“ potpuno skrenuo sa koloseka i onih koji smatraju da je to i dalje najveća manifestacija savremene umetnosti u regionu. Kakvo je Vaše mišljenje o Salonu?

Računica je vrlo jednostavna: ako ćemo imati upola manje prostora za umetnost, to nikako ne može biti dobro. Naše vreme stalno ističe pluralizam mišljenja kao važnu tekovinu, a kod nas, od kako sam u prilici da sagledavam umetničku scenu, a to je period od barem četrdeset godina, preteže jednoumlje. To je odraz rasporeda ostalih odnosa u društvu. Izgleda da nam je potrebno još mnogo vremena da obezbedimo prostor i mogućnosti da se međusobno ne mrzimo, a naročito da shvatimo šta je za nas, kao grupu iste kulture i jezika ono što nas istinski vodi ka nekom prosperitetu.

Ponavljamo neprestano kako je stanje u kulturi loše i kako nešto mora da se menja. Imate li neko svoje viđenje kako i šta treba menjati u sferi umetnosti i kulture u Srbiji?

Tokom poslednje decenije često se setim javnih rasprava koje su vođene u španskom ili u turskom društvu i literaturi posle velikih nacionalnih poraza – odnosno – kad je Španija ostala bez kolonija i ušla u fašizam, a Osmanlije izgubile carstvo i osiromašile. Tim narodima je bilo potrebno skoro sto godina da se usmere ka novom konstruktivnom razvoju i to su činili lutajući kroz razne kulturne modele dok su stvaraoci radili u emigraciji ili tražili rešenja u tihim raspravama pisanim rečima. U međuvremenu su raščišćavali ruševine i gradili iz početka. Mi nismo započeli ni proces dogovaranja, a naše ruševine zevaju širom otvorenih usta iz kojih zjape krndavi polomljeni zubi, ali imamo bar sto godina pred sobom…

Suzana Spasić