Vedžvudov pribor za čaj, istorijski

Čajem se mogu oslikati predeli. Čaj spaja nespojive, nedodirljive, nepoznate. U jednoj priči Milorada Pavića upravo pribor za čaj igra jednu od glavnih uloga. Jedna dobra tradicija engleskog posredovanja u raznim susretima sveta ovih dana se očitavala u Briselu, u susretima baronice Ešton i predstavnika kosovske i srpske vlasti. Pretpostavljamo da su i u pauzama pregovarači bar ponekad popili i zajednički čaj, u skladu sa engleskim običajem da nijednu ponuđenu šoljicu čaja ne možete odbiti.

 Vedžvudov pribor za čaj, koji može odigrati ulogu i u pregovorima i susretima, Pavić je iskoristio kao paradigmu odnosa Balkana i Evrope. Ipak, popularnost posuđa sa znakom Vedžvud (Wedgwood) potvrđuje i podatak da je ruska carica Katarina Velika i svoje pregovore često vodila uz čaj ili ručak poslužen u Vedžvud servisu od skoro hiljadu delova, koje je za caricu proizveo Džozaja Vedžvud, osnivač ove poznate kuće. Poučena iskustvom pregovarača prethodnika, vladara i posrednika, i Bela kuća se u vreme predsednika Teodora Ruzvelta ponovila jednim servisom od 1300 komada iz fabrike Vedžvud.

Portret Džozaje Vedžvuda, Džošua Rejnolds

Džozaja Vedžvud (Josiah Wedgwood) rodio se u Barslemu u porodici koja se dugo bavila grnčarstvom. Sa samo devet godina, kada mu je otac umro, Džozaja počinje da radi u porodičnoj manufakturi, kao šegrt svog starijeg brata Tomasa. Kako je kao dečak preživeo velike boginje koje su mu trajno oštetile nogu, nije mogao da radi na grnčarskom točku pa je svoja interesovanja usmerio ka dizajnu grnčarskih proizvoda. Pošto sa bratom nije postigao dogovor o zajedničkom poslu, sa dvadeset godina počeo je da radi sa jednim od najpoznatijih majstora tog vremena, Tomasom Vildenom, koji mu je ubrzo postao partner. Vedžvud je ubrzo počeo da eksperimentiše u različitim tehnikama, tragajući za novim glazurama, bojama porcelana i oblicima i šarama. Čuvenu zelenu glazuru za keramiku koja je i danas veoma popularna ( kakvu je imao i set carice Katarine, danas u Ermitažu), usavršio je negde oko 1759. godine i tada je odlučio da otvori sopstvenu manufakturu.

Etrurija, dom Džozaje Vedžvuda, foto Steven Birks

Ubrzo po otvaranju manufakture, njegovo posuđe bež boje i sedefastog sjaja stiglo je i do engleske kraljice Šarlote, koja je 1762. godine Vedžvudovu radionicu proglasila “kraljevskim snabdevačem posuđa“. Prodaja “kraljevskog posuđa” ali i brak sa dobrostojećom Sarom, omogućili su Vedžvudu da 1768. godine u blizini Stouka na Trentu sagradi novu fabriku nazvanu Etrurija. U to vreme u Italiji su otkriveni komadi crnog porcelana iz etrurskog vremena koje je Vedžvud smatrao veoma inspirativnim. Kombinujući eksperimentalne metode, umetnički pristup i masovnu proizvodnju alatom i pećnicma koje je sam dizajnirao, Vedžvud je postigao ogroman uspeh, a u blizini fabrike je čak uspeo da stvori čitavo selo za svoje radnike.

Vedžvud u Londonu 1768.

Tokom duge karijere, Džozaja Vedžvud je postao poznat po takozvanom “Vedžvud bazaltu“, tvrdoj crnoj vulkanskoj steni koja je korišćena, uz dodatak voska i specijalnih boja, za izradu kopija starogrčkih vaza, za pravljenje svećnjaka i bista poznatih istorijskih ličnosti. Vedžvud je osmislio i posebnu vrstu keramike, takozvani “jasperware”. Ove čvrste neglazirane posude plave boje sa belim kameo figuricama nastale su po uzoru na vaze starog Rima. Još jedna inovacija bez koje se ni danas ne može zamisliti peć za pečenje gline je pirometar – termometar za merenje visokih temperatura, a koji je izum Džozaje Vedžvuda.

“Jasperware”

Ubrzo po otvaranju nove fabrike, Vedžvud je morao da se zbog pogoršanja zdravstvenog stanja povuče i sinovima prepusti posao. U vođenju kompanije pomagao mu je i Erazmus Darvin koji se oženio Vedžvudovom ćerkom a iz tog braka rođen je čuveni naučnik Čarls Darvin.

Džozaja Vedžvud je ostao upamćen i kao društveni aktivista, borac protiv ropstva, ali i kao pronalazač modernog marketinga koji je danas uobičajen način prodaje (garancija za povraćaj novca, direktna pošta, trgovački putnici, besplatna dostava, ilustrovani katalozi, gratis kupovine i slično).

Posle njegove smrti 1795. godine, porodica je nastavila da se bavi porcelanom, a u znak sećanja na svog osnivača, u Etruriji je 1906. godine osnovan Vedžvudov muzej porcelana. I fabrika i muzej su 1940. godine preseljeni u obližnji Barlston. Posle Drugog svetskog rata, fabrika Vedžvud je širila posao i preuzimala vlasništvo nad manjim fabrikama, tako da je danas, kao “Vedžvud grupa” jedna od najvećih proizvođača porcelana i keramike na svetu.

Priča Milorada Pavića “Vedžvudov pribor za čaj” prevedena je na tridesetak jezika. Ljubaznošću Legata Milorada Pavića, prenosimo italijanski prevod priče:

Milorad Pavić – Il servizio da tè Wedgwood

Suzana Spasić