Vojo Šiljak, Doručak sa autorom, Arsenije Jovanović, prvi deo

Odlomak iz knjige autora Voje Šiljka, DORUČAK SA AUTOROM, Disput, Zagreb, 2013.

autor fotografija korišćenih u tekstu – Arsenije Jovanović

Arsenije Jovanovic, fotografija Vecernje novosti

Dobro jutro. Ovdje je redatelj, skladatelj i, kako se to obično kaže, multimedijalna osoba, kazališni, televizijski, radijski i filmski redatelj, prevodilac, fotograf i pisac, autor kazališnih adaptacija, televizijskih scenarija, potpisnik brojnih tekstova i adaptacija za radio, živi u Beogradu, živi u Rovinju, živi na Galioli[1] – Arsenije Jovanović. (pljesak)

– Jučer, kad smo razgovarali, vi ste me pitali – jeste li pročitali ovu moju knjigu?[2] I to ste me pitali pred izdavačem, Vladislavom Bajcem, i onda je i on čak potvrdio da sam pročitao. Ali tom zgodom ste nešto zgodno započeli pričati o tome kako čitaju knjige ovi koji se nalaze u žirijima i komisijama, kako se to zove, za Nobelovu nagradu.

– Sad ću da vam kažem nešto. Ja sam knjigu pročitao jedanput, i to nepažljivo, pošto je objavljena. Jer kad sam predao rukopis, nisam baš tačno znao što sam u posljednjem trenutku ispravljao a što nisam, tako da je knjiga za mene bila novost, možda ne takva kao za druge, ali u svakom slučaju bila je novost. I onda sam je sa naporom pročitao, jer sam imao malo vremena. I onda sam po prvi put dobio nekakav opći utisak o sopstvenoj knjizi. Prema tomu, ako sam ja toliko nebrižan prema svojoj knjizi, zašto biste vi, ili bilo ko, bio brižljiviji i uložili više napora. Što se tiče Nobelove nagrade, to je nešto što sam pročitao ovih dana, iz jedne vrlo ozbiljne studije koju je objavio “The New York Times”, da taj Nobelov komitet uopće, ni slučajno, nema ni teoretske šanse da pročita knjige koje konkuriraju za Nobelovu nagradu. I onda je tačno rekao kako: da bi se sve pročitalo, trebalo bi otprilike deset godina da čitaju, ne znam, dvadeset sati dnevno svake godine za tu nagradu. Dakle do nagrade se dolazi nekim sasvim drugim putem. I naravno, pročitaju ono što nagrađuju, definitivno, ali kako dođu do te nagrade, to je…

– Može li se kazati da ste vi nakon dugo, dugo godina otišli iz kazališta? Koliko znam, vi godinama…

– … uh, jesam…

– … niste u kazalištu, ali po onoj bosanskoj, veli, ja sam otišao iz Bosne, ali Bosna je ostala u meni. Je li u vama ostalo kazalište?

– Hm, hm, hm, nešto jeste, ali prikriveno, i kroz potpuno druge oblike. Mislim da je ostalo. To je pitanje dramaturgije i pitanje ritma, tempa. To je sve negdje u muzici, u drugim oblicima, možda čak i u načinu života. Ali srećom, srećom, srećom, ništa drugo od kazališta u meni nije ostalo, ja se bar nadam da takvih negativnih nasledstava nije ostalo, da sam se oslobodio toga.

– Začarala vas je, zapravo, čarolija zvuka?

– Pa jeste. Čarolija zvuka – hajde da uprostimo stvari – čarolija zvuka je kao čarolija vode, čarolija mora, jedan beskrajni prostor bez granica i bez uslovljavanja. Naravno, ovo “bez uslovljavanja” se može shvatiti samo veoma uvjetno. Šta to znači biti bezuvjetno na moru – ovisan si o milion stvari. A takođe i o zvuku si ovisan. Ali postoji ipak nešto što daje dojam slobode i otvorenog prostora, bez vidljivih, bliskih, nametnutih i drastičnih granica. A u zvuk sam se uvlačio nekako lagano, krišom, kradom, nesvesno, naravno, ne kao neka diverzija, mada to i jeste diverzija. Ja sam otkrio u jednom trenutku da na pozornici, u predstavi, ponekad najobičniji mali zvuk, jedan jedini ton ili nečiji glas u daljini, učini više nego što bi učinila komponirana skladba. Redatelji su imali svog kompozitora, kompozitor je pripremao skladbu i, naravno, oni su se dogovarali nedeljama i danima prije nego što su počele probe. I kad je došao trenutak da se to spoji, naravno da je došlo do apsurdne situacije: predstava je rasla, spontano, i završava tamo gde u početku uopće nije predvidivo, bar se tako u umetnosti stvari događaju. (Ja onu varijantu da je sve jasno, od početka do kraja, ne volim, i od nje bježim kad god mogu.) A kompozitor je opet napravio skladbu, napravio je nešto po dogovoru, i onda sad to odjednom nije kompatibilno. I onda sam shvatio da u zadnjem trenutku nastanka i stvaranja predstave, u onom trenutku kreativnog rašćenja i narastanja, da tu sada aplikacije – muzičke, zvučne, zvukovne – čine više nego bilo kakve druge.

– Ima li dakle zvuk prednost pred slikom?

– Da, kako da ne. Mi živimo u civilizaciji slike, ali zvuk je apsolutno, apsolutno daleko moćniji i daleko, kako da kažem, bezgraničniji nego slika. Slika je u kvadratu. Prvo, vidite, sve oko nas je u kvadratu, retko kad čak i oval se pojavljuje, to je nekako, kako da kažem, sacrilege, to je nekakav prekršaj pravila igre kad vidite nekoga da vam pošalje fotografiju u ovalnoj formi – što ja često činim, prosto me nervira kvadrat. Ali ne samo to, bilo da je oval, bilo da je kvadrat, bilo da je amorfna granična forma, unutra je sve jasno. Pogledajte slike, tu nema šta da se više mašta. Naravno, apstraktno slikarstvo je ušlo malo u predele gde je pozvana imaginacija gledaoca, da on dovrši sliku. I tu je jedan korak bliže muzici. A muzika je uvek tako, zvuk je uvek takav. Čak i najapstraktniji zvuk, ili konkretan, on uvek daje neke… vi čujete pticu, snimak ptice, ali vi trenutno stvarate scenografiju. Gde je ta ptica, gde se ta ptica nalazi, zašto se tako oglasila, je li noć, je li dan, je li opasna situacija ili nije, i tako dalje i tako dalje.

– Kako sam ja isto iz te radio branše, onda mene isto povremeno upitaju što ja mislim o tome. Ja govorim da mogu zamisliti daleko ljepšu sliku nego što mi ijedna televizija ili bilo što može prikazati. Vi ste rekli, citirat ću vas, “da je bilo moguće dobiti kakav software zvuka s dobrim glumcima, i dan-danas bih režirao za pozorište”.

– Da, pa gde ste to našli, zaboga!

– Proučavao sam vas, moj Arsenije, proučavao…

– Jeste, da, kompjuteri su moćna stvar.

– A ima nešto i u knjigama.

– Jedva sam se setio toga… Da, ima li ovde glumaca…?

– Glumaca? Svi smo mi…

– … dobro, i ja sam sada glumac.

– Što mislite o teoriji da smo svi mi glumci? Jesmo svi mi glumci, što o tome mislite?

– Ne, ne, žacnuli bi se glumci kad bi ovo čuli. To znači, ja bih voleo da nema glumaca, nego da ima software gde bih ja pravio glumca preko programa, i onda ne bih imao s njima te gnjavaže koje redatelj uvek sa glumcima ima, bilo kakvi da su, znate. I onda bih preko softwarea pravio kazališnu predstavu. Eto, to su te naše ljubavi prema kazalištu. Da nemam tu ljubav prema suštini kazališta, verovatno ja to ne bih tako ni rekao. Rekao bih: ne treba mi ni software s glumcima, ne treba mi kazalište. Nije tako: ne treba mi kazalište ovakvo kakvo uglavnom jeste, sem ponekad, dođe nešto čemu se predam kao gledalac, i voleo bih da se predam kao redatelj.

– Što kažete, je li teže biti gluhonijema osoba ili slijep?

Loza i konopci prema indigo nebu, ©Arsenije Jovanović

– Nisam bio ni jedno ni drugo, ali… povukli ste mi jednu misao. Često mi prolazi kroz glavu, šta bi bilo bolje – na primjer, hajde da uzmemo Shakespearea ili Homera – da li bi bilo bolje da vidimo jedan kadar, nemi, Shakespearea kako sedi i piše, priprema predstavu, ili da mu čujemo glas? Ja bih odmah glasao za ovo drugo, ne zato što sam naklonjen zvuku, nego što mislim da bi preko zvučnog zapisa jedne mitske ličnosti iz prošlosti, koja nam je odmakla vjekovima, stolećima iza nas, da bismo više podataka mogli dobiti. Da ne govorimo šta bi sve dobili lingvisti – debele knjige bi trenutno bile napisane kad bi se čulo kako on točno izgovara englesku reč u petnaestom stoleću, ili bilo ko drugi – nego što bi se otkrilo mnogo štošta drugo. Njegov karakter. Iz fotografije to ne biste mogli da saznate, kao što ne možete iz portreta, tek slutite ponešto, ali kad bi progovorile te ličnosti iz daleke prošlosti, makar to bio jedan minut, ja mislim da bi se čudesa mogla rekonstruirati.

– Kakav glas je, što mislite, imao Shakespeare?

– Možda je imao piskav glas, ali to ne znači ništa. Ne znam, ne maštam o tome.

– A što mislite o teatru u kojem igraju slijepe osobe? To u Zagrebu, recimo, ima.

– To je jako uzbudljivo, to je jako lijepo. Ali, znate, kad su u pitanju slijepi ljudi, oni ponekad – i često – mnogo bolje vide nego što vidimo mi koji imamo vid. Na stranu ta orijentacija prema ehu, znate, mi nismo ni svesni koliko se mi krećemo ne samo uz pomoć ovih čula i navika i poznavanja prostora nego se krećemo također uz pomoć onoga kako se savršeno, nenadmašnom tehnologijom kreću slepi miševi. Ja imam iskustvo, neobično, baš u radiju, pa da ga ispričam. Snimio sam jednu stvar koja se zvala “Faunophonia Balkanica”. Ajde, da kažemo uprošćeno, trebalo bi da budu “glasovi balkanskih životinja”. Naravno da je to sve vrlo uvjetno, da to nije tako, da nisu samo balkanske, ali ima nešto u skladbi, u ritmovima, što pulsira kao ovaj dio svijeta. I onda sam – da bih dobio čiste snimke, pošto u arhivi nije takvih snimaka bilo, apsolutno čiste snimke – jednog rekvizitara iz Narodnog kazališta zamolio, pošto je on seljak, tamo na periferiji grada, i on je imao ovce i koze i tako dalje, i onda je on doveo jednu gusku. I doveli smo gusku u studio – imam tu fotografiju, zanimljiva je. I da bi snimak bio što čistiji, snimalo se to u takozvanoj gluhoj sobi. Oni koji ne znaju, da kažem: gluha soba je prostor u kojem je sve tako tamponirano sa spužvama da ne bi bilo nikakvog odjeka. I što se dogodilo? Gusan, ili guska, ne sjećam se, šuti, šuti, šuti, šuti. Deset minuta – ništa. A ovaj čovjek nije joj dao niti hranu – doneo je hranu sa sobom, guska ili gusan vidi da je tu hrana, ne, ne i ne. Na kraju se posrala, s oproštenjem, i tu je bio kraj snimanja. Ja se nisam predao, nego sam ga zamolio da sutra dovede ovcu. I doveo je jednu ovcu, koja također apsolutno, deset-petnaest minuta, ništa. Ne znam da li je bilo još nekih životinja, onda je moja studentkinja – ja sam tada predavao na katedri glume, na Fakultetu dramskih umetnosti, dok me od tamo nisu šupnuli zbog jedne moje žestoke izjave na temu gospodina – da ga ne pomenem, svima nam je u grlu još uvijek, na čelu je bio moje zemlje – i dobio sam otkaz sa fakulteta i tako dalje… Dakle… gde sam stao?

– Ovca, ovca…

– … ma znam da sam kod ovce… studentkinja. Da, da, imao sam jednu studentkinju koja je znala šta radim, i kaže, “profesore, imam ja jednu mačku koja pjeva”. Ja kažem, “fantastično!, nek radi što god hoće, samo neka se oglasi”. I ona je dovela mačku, opet u taj studio, i još uvijek nisam shvatio svoju grešku. Sedela je skoro čitav sat, na podu, ležala kraj mačke, mačka se zvala Azra, čak se i toga sjećam – ništa, apsolutna tišina. Mačka, ne čuje se da diše. I ona, iznervirana, lupi mačku, nekako ovdje, i ona kmek, napravi ovakav, malo finiji kmek, i ja kažem “sjajno, sjajno, šta je to bilo, jel počela da pjeva”. “Ne, ne, ne, profesore, izvinite, udarila sam ju”. “Pa zašto si je udarila”? “Pa evo, ona svakog dana meni pjeva, kad god je pogledam, dođe i dosađuje mi, a sad evo čitav sat neće da pjeva, sve sam pokušala”. Besna, hoće da tuče mačku. Rek’o, “ne, ne, hajde, kako si to napravila”, kaže, “pa samo sam je ovako udarila”. Kažem, “hajde ti pritiskaj mačku, evo, ovako”, i ona je počela da svira na mački, kmek, kmek, kmek, kmek. Tako da sam ja, na silu Boga, izvukao iz mačke njeno kmečanje, a onda u složenoj operaciji procesiranja zvuka to je bilo kao nekakav sjajan trombon. Program je bio rađen za “West Deutsche Runndfunk” u Kölnu, i to je jedna kompozicija koja je dobila neku međunarodnu nagradu. Šta se dogodilo? Životinje su se našle u prostoru bez eha i trenutno su izgubile orijentaciju. One više nisu znale gdje su i to je bio znak ugroženosti i najveće moguće opasnosti. I one su umukle od straha i od nekog instinktivnog ponašanja da spasu same sebe.

– Sa studenticom niste probali?

– Molim?

– Sa studenticom niste probali?

– Nisam. (smijeh)

– Je li teže pokazati emocije zvukom?

– Pa, ne znam šta mislite pod emocijama, ali uzmite, evo, ovo se zove “Caffe Mozart”, jel tako, “kavana Mozart”, zar to nije puno emocija? Sad je pitanje kako ćete identificirati emocije u jednoj Mozartovoj skladbi. Ona je utkana unutra, ali ne kao ah, uh i jao i ne znam što – to se samo u operi može baš tako neposredno prepoznati i u uređenom teatru kao uzdah, vrisak, duboko i lažno disanje ili grimase. Ali u jednoj zvučnoj, zvukovnoj strukturi, emocija je unutra. Pitanje je da li je ona tamo kao ova krofna, ili što li je ovdje na stolu, ili je tu unutra neki reagens, neki sadržaj koji na nas slušaoce djeluje i proizvodi emociju. Jer tu je ceo taj trik nastanka onoga što saznajemo i što osjećamo iz umjetnosti…

– Znači, potrebna je priča?

– Potrebni su elementi. Ako mislite na priču kao sadržaj, kao: ko koga, s kim, kako i kako se završi, tu priču ne bih voleo ni da pominjem… Ja uopće prestajem da čitam knjige koje su zasnovane na pričama, makar i moja je puna priča. Dopuštam da mi neko kaže, “šta mi priča, ovdje, kako je plovio”, ali mislim da ima trenutaka kada prestaje priča, kada se ponire u nešto što je samo delić priče. Naravno, literatura može da bude i kombinovana, da je sadržana u priči, ali da ta priča ima ta zaustavljanja koja napuštaju teritoriju priče i ulaze u jednu drugu teritoriju. To je teritorija mnogo kompleksnija nego horizontalno ređenje fakata.

– Vaši su radovi otkupljeni, malo prije ste to spomenuli, u stranim zemljama, autor ste, skladatelj u mnogobrojnim radiofonskim djelima koja su izvođena u Radio Beogradu, u Kölnu, u Berlinu, u Finskoj, u Austriji, Mexico Cityu, pa čak i na Radio Zagrebu…

– … nije čak, nego prije svega, molim vas…

– … dobili ste puno svjetskih nagrada. Znate što me zanima? Može li se snimiti tišina?

– To je staro pitanje, mislim, pitanje tišine. Da li je tišina prestanak bilo kakvog semantičkog sadržaja? Da li je tišina ništa? Ona možda u nekom naučnom, fizičkom smislu postoji kao činjenica…

Galeb nad gejzirom, ©Arsenije Jovanović

– Postoji li apsolutna tišina?

– … ali ona ne postoji u nama. Ja sam jednom bio planirao – glupana svagdje, a pogotovo među onima koji vode kulturne institucije – jedan projekt, da napravim festival umetnosti zvuka, dakle u radiofoniji. I onda sam razmišljao šta učiniti, kako gledalište koje sedi tu i blene u nešto što je od svih tehnologija najružnije na svetu. Ja mislim da je onaj zvučnik od kojeg je moj život toliko zavisio najgluplja moguća – onako, na izgled – kutija, kao kanta za smeće. Dakle, ona ništa… I sad, blenemo u taj zvučnik, u te zvučnike, blenemo u tjeme nekom tko sjedi ispred nas i nešto švrljamo, naša misao stalno luta, jer traži oslonac, vizuelni, da se nekako skoncentriše. Neki zatvaraju oči. E, onda sam rekao, dobro – onda mrak. Ne funkcioniše. Onog časa kad bi sad, recimo, nestalo svjetla, trenutno – kao kod onih gusaka i onih životinja – trenutno idu instinkti i odmah se traži objašnjenje, odmah nastaju nekakve slike, u svakom od vas, u svakom od nas različito. I onda sam rekao, dobro, onda neka u jednoj skladbi gori jedna svijeća, u drugoj neka jedan čovjek samo gleda pravo, i tako dalje, i tako dalje. I to, naravno, nije organizirano, ali javili su se ljudi sa svih strana i slali sa svih strana trake, pošto su festivali zvuka najjeftinija stvar na svijetu. Jedino je skupo ovo, prijemi, i ono što ide kao zadovoljstvo. Nego, ja sam možda malo odlutao…

– Ne, niste, jer ja bih vam promijenio kurs da ste odlutali. Vi ste svojedobno predlagali da se u škole uvede predmet “Vještina slušanja”.

– Ja mislim da to ne bi bilo ekscentrično. Ne bi bilo rezultat jednog nastranog, individualnog stava čovjeka koji je manijakalno predan i zaljubljen u zvuk. Ne, ja mislim da bi to bilo sticanje jedne velike kulture koja je primenljiva na sve, pa bi se možda, možda!, i ljudi počeli međusobno malo drugojačije slušati. Jer, kultura dijaloga je nestala, u nekoj sredini je malo bogatija, u nekoj nije, ali ljudi svi govore, malo ko koga sluša. Vi sad slušate mene i ne možete da govorite, ali kad bismo bili, ovako, bez mikrofona, mi bismo jedan drugom upadali u riječ. Mislim da bi to bilo ne samo priprema za slušanje muzike, skladbe i ovih zvukovnih umotvorina i svega i svačega nego bi to bilo otvaranje uma za jedan prostor koji je zapostavljen upravo zbog civilizacije slike, jedne nevjerovatno patološke agresije da je sve dato kroz sliku. Ovdje ima bar pet, šest tisuća slika, tako da kažem…

– Malo prije ste spominjali eksperimente sa životinjama. Suvremena tehnika je fascinantna. Međutim ubija li ona ono izvorno, iskonsko?

Petunije sa uličnim svetlima, ©Arsenije Jovanović

– Imam dvojaka iskustva. Od tih ubistava, da ih ne citiram, ali imam i dobra iskustva. Recimo, u nastanku ovih skladbi i ovih komada, muzičkih, ja sam prošao sve faze. Ova, koja se jučer čula, “Molitva za jednu galiolu”, ona je nastala ’67. godine kada radio uopće nije imao još stereofoniju, monofonija je u to doba, ja sam to uradio nikad tako spontanije i – kao opčinjen. Eto tako, to je nastalo u nekoj opčinjenosti, u trenutku, prosto, i kad danas ja to slušam, i drugi kad slušaju, kažu: pa ovo ti je jedno od najzanimljivijih stvari. A ja sam to, recimo, desetak godina držao kao nešto davno, davno napravljeno, sa lošim mjestima, sa boljim mjestima, i tako dalje. Ali, recimo, mnoge stvari koje sam pravio, u bilo kom studiju, od Beograda, Beča, Kölna, jednom čak i u Parizu, na RAI-ju u Rimu, kako se to događalo? Vi dobijete poziv, dobijete studio, dobijete inženjera, upoznate se s gospodinom inženjerom i istog trenutka shvatite da on nije ili jeste pravi čovjek za vas. Obično nije. Ti susreti i te kombinacije, ljudske, one moraju biti ljubavne, prave, da bi saradnja išla ovako, a ne onako. To se retko kad događa, to je sreća naići na tonskog majstora koji diše sa vama, ali ne diše zajedno zato što je glup ili što je slugeranja, nego što vas oseća, onda vi osetite trenutno i njega i tako dalje. Ali, onda mu kažu, “imate studio od osam do jedan, onda imate pauzu, tamo vam je kantina, onda u tri sata ponovo”, i tu se sve nabije u neku šemu i konačno to traje tri ili četiri dana. I često, u najvećem broju slučajeva, ja sam nedeljama unapred pripremao materijale, pravio neke montaže, formirao sve to, da bi ta tri dana više iskoristio da – s oproštenjem – mi dupe vidi put nego što sam vjerovao da ću ja tu stvarno nešto uraditi. Događalo se da i naiđem na moćnog momka sa moćnom tehnologijom i da napravim neko čudo. Ali sam se često vraćao da dovršim stvar. E, sad govorim nešto u slavu tehnologije. Onog časa kad je nastupila ova digitalna tehnologija, više niko nikog ne poziva da dođe u studio da napravi neku skladbu ili nešto. Da snimi glumca – da, ili da snimi zvuk – da, ali da montira – više ne. Kompjuter, stol, tišina, zaključate vrata i radite bez ikakvog straha da vam neće odgovarati snimatelj i da nećete imati vremena. Imate vremena kol’ko imate snage. Probudite se u pola noći, upalite kompjuter… I tu se sada, zanimljivo, nastanak umjetničkog djela poistovetio sa drevnim nastankom svih umjetničkih djela. Pisac piše knjigu možda čitavog života, slikar naslika, pa neće, pa je ostavi, evo, svaki čas otkrivamo kod velikih majstora drugi neki sloj. Sad je, mislim Rubens, neko ovih dana, neki od najvećih majstora… nekom specijalnom rentgenskom tehnologijom otkriven je portret mladog, recimo Rubensa, nije Rubens nego je Tizian, ne znam koga. A preko toga je opet preslikao nekog sveca ili nekog starca ili staricu. Dakle slikar i pisac, oni svi imaju pravo da to rade godinama. I dok smo bili ovisni o tehnologiji, ovoj staroj, to je bilo mučenje. A sad smo pomalo slobodni i više nemamo nikakvog izvinjenja, kao što pisac nema izvinjenja dok piše. Nek piše čitav život, nek mu objave potomci knjigu, on ima i na to pravo. Ali ne mora da to uradi od srede pa do petka.

– Podsjetili ste me na to, da spomenem samo, da je stereofonija započela negdje ’74. godine. Sjećam se da je u Zagrebu Ljubo Jelčić, poznati spiker, govorio: “lijevi kanal, desni kanal, balans sredina”, zamislite kako je to… A ovo vas hoću pitati: radio je izmišljen te i te godine, službeno, televizija je izmišljena te i te godine, službeno. Što mislite, nisu li oni možda postojali u nekim drugim oblicima daleko prije, prije, prije? To objašnjavam sljedećim: ljudi obično kažu, veli, čuo sam pokojnog toga i toga, vidio sam pokojnu tetu tu i tu. Možda je to već onda bio radio i televizija?

– Nisam vas dobro razumeo.

– Ma dobro, ni ja sebe nisam baš razumio (smijeh), ali znate što si mislim…

– Malo sam umoran, priznajem, niste vi krivi, ja sam kriv…

– Ne, ja sam kriv. Ispočetka, ispočetka…

– … delimo krivnju.

– … dakle ovako: da li su radio ili televizija u nekim drugim oblicima postojali prije nego što službeno piše da su nastali? Naime često smo puta čuli, “vidio sam svoju pokojnu tetu”, ili strinu, ili čuo sam. Možda je on to vidio na televiziji? Možda je tad već televizija bila, možda je tad već radio postojao?

– Pa znate šta, možda je radio postojao još pred nekoliko tisuća godina. I čovek, kako je viknuo u planini za ovcama u nekom kanjonu i dobio posle minut, ili posle dva minuta taj eho, a to mu dođe kao neki radio, jel više to nije on koji govori, nego je to odraz nečega. Dakle priroda mu je snimila glas i vratila mu je glas posle izvesnog vremena. Pa ja mislim…

– … vidite da ste me razumjeli!

– Da, sad jesam. (smijeh) Tako da, što reče čuvena – to ste mi vi rekli – Marija Crnobori: sve mi je smiješno. Čuo sam da je to rekla prije neki dan, žao mi je što ju nisam vidio. Pa i meni je pomalo sve smiješno. Ali da ne kvarim, ne bacam nikakvu tamnu senku preko ovog veselog, lijepog dana, nekako mislim… sve te civilizacije su uvijek zaljubljene u samu sebe u trenutku u kome postoje. I sve se čini da je sve to nešto novo. I kad god pogledam nešto u nekim knjigama, odjedanput vidim – pa to je izmišljeno bilo prije, pa to je već postojalo, mašina je bila ovakva, a nije bila na dugme. Sećam se jednog čuda: recimo, na nekom buvljaku – da li, da, ma u Rumunjskoj je bilo, u Rumunjskoj – kupio sam neku spravicu za kavu. I tu su bile, ovako, kao jedna vaga, i tu je bila – onu plinsku, na špiritus – lampica, tu je bila… ušrafi se i unutra se stavi kava i sipa se voda. E sad, kad ovo proključa i kad ova para krene ovamo, onda se ovo pretegne – puf! – i onda – hop! – zaklopi onaj mali primus. A to je napravljeno pred otprilike 120 godina, 120 godina je bila otprilike stara ta sprava. Tako je u mnogim stvarima.

– “Čovjek ima samo jedan život”, vaša je rečenica. Je li to još uvijek vaš najvažniji životni moto, credo, stimulans?

– Slušajte, ja sam mislio, kad ste pročitali ovako, u sekundi, ja sam mislio – tko je to rekao? (smijeh) Samim tim sam se ja toga pomalo odrekao, tim pitanjem. Jeste da ima samo jedan život, to svi znamo. Hoću da kažem, to je nekakvo požurivanje samog sebe, da ne gubi vrijeme tamo gde ne mora da gubi vrijeme. Ako hoćete da budem ispovedan, a nije mi teško da budem, meni je žao što nisam bar pet godina manje radio za televiziju, pa makar šta da sam izmislio, eto, možda sam mogao da budem malo i slikar. Kakav-takav. Ali bolje da sam bio i takav mali slikar, nego da sam još pet godina proizvodio još 50 dramskih režija, dokumentarnih emisija i tako dalje. Čemu to gomilanje? Ja mislim da sam imao to zadovoljstvo i sreću da sam bežao – ne bežao, kretao se, i to lagano, ne skandalozno i dramatično – iz jednog medija u drugi. I prosto se pretapao. I uopće se nisam osetio da sam sada u skladbi, a dotada da sam bio u režiji. I naravno, trebalo je malo manje da režiram u teatru. Ja sam nekada, prvo sam bio redatelj u Zadru, i to mi je veliki gušt, što sam odmah pobegao na more i ušao u Narodno kazalište u Zadru. Onda, pošto je istekao ugovor, onda sam se preselio u Šibenik. Kasnije sam dva puta bio u Dubrovniku. Gostovao, sve tu do blizu Pule sa jednom predstavom o kojoj sam jučer pričao, “Pobuna na brodu Caine” Hermana Vouka. Ivo Kadijević – jel’ on još živ, Ivo Kadijević?

– Ne, nije.

– Da, da, to su moji dragi prijatelji iz ranih dana mog… Posle toga je bilo dobrih predstava…

– Bili ste u “Ateljeu 212”.

– Da, i tu su bila dva Zlatna venca u Sarajevu, onda jedna nagrada grada – to je bila jedna zgodna predstava, ništa posebno, i nekoliko vrlo dobrih predstava. Ono što je ostalo, apsolutno mi nije bilo potrebno.

– Bili ste u Engleskoj, bili ste u Americi?

– Da, ajde, to je već nešto drugo. Menjate teritorij, menjate jezik, menjate iskustvo, menjate ambijent, to je nešto drugo. Da, ta šetnja je nešto drugo. Ali biti u jednom teatru deset godina – ja mislim da je to strašno! To je nedopustivo bilo što sam sebi priredio.

– Za sve u teatru, i za glumce i za redatelje i za scenografe…?

– Pa to važi i za njih, znate, i oni se kreću ako su kreativci. Veliki scenografi ili scenografi, samo ih vidite, onako, negde po Evropi kao neke tačkice kako se kreću. Jer prepoznaju ih ljudi od pameti i od kulture i izvuku ih. Ali je lakše izvući scenografa i kostimografa, oni, uostalom, mogu da gostuju i za čas da odu sa skicama u Beč ili u Köln, ili u Zagreb ili ne znam gde da se pomere. Redatelj malo teže ako je vezan za kuću. To vezivanje za kuću je patologija, čista socijalna patologija.

– Kada je vama teško biti pet-šest godina u teatru, zamislite kako je tek gledateljima… Ja bih vas lijepo molio da se sjetite “BITEF”-a. Bili ste umjetnički direktor, kako se to zove, ravnatelj?

– Pa bio sam umjetnički direktor ne “BITEF”-a, BITEF-festivala, nego BITEF teatra.

– BITEF teatra?

– Da. BITEF teatra. Ali ljudi stalno…

– … brkaju?

– … da, mešaju to, jer to je isto ime, ali to su dve institucije. BITEF je međunarodni festival, znate ga, toliko puta je bilo međusobnih gostovanja i tako dalje. A  BITEF teatar je napravljen u bivšoj adventističkoj crkvi na jednoj tržnici u Beogradu. I Mira Trailović je mene uhvatila jedne noći, telefonom, bio sam u Rovinju, i rekla je: “Šta tamo radiš?”. Rek’o: “Komplicirano pitanje”. “Dođi ovamo.” Rek’o: “Ne pada mi na pamet”. “Slušaj: ti moraš da dođeš, ja ne mogu da vodim, ovde se pravi kazalište…” A to je bio izazov, to je bio izazov. Nastajalo je jedno novo kazalište, od jedne crkve, uzgred budi rečeno, koja nije bila niti osvećena niti je ikad bogoslužila. To je bilo takođe nešto – mislim, ja sam agnostik, ali, nekako, nije to bilo rušenje hrama da bi se sagradio novi hram, nego je nastajalo kazalište u tek napravljenom hramu za druge potrebe. I ja sam došao tu u zadnjem trenutku i borio sam se sa Mirom, i sa samim sobom, i sa čitavim svetom. Imam i jedan film koji traje više od četrdeset, skoro čitav jedan sat, kako je sve to nastajalo, i to sam nazvao “rađanje kazališta”, “Rađanje pozorišta”. I imam jedan tekst od stotinu, dvesto strana, valjda će to neko da objavi, nadam se.

– “Geopoetika.”

– Daj bože. Nije možda u njihovom žanru, ali neko bi to trebao… To je ono, svakodnevno svedočenje. E sad, sve ide paralelno sa tragičnim slučajem, sa bolešću Mire Trailović. Ona je svaki čas odlazila u Pariz na lečenje, na kontrole, i ona je lagano… Ja to sebi nisam hteo da kažem, niti da priznam, ali vidim po svojim beleškama neku brigu, ali nikad, nikad nisam, ono, što su oko mene “bla, bla, bla, bla” stalno pričali, “sve je bleđa sve je bleđa sve je ne znam šta”, ja sam bio van svega toga. Neminovno je na kraju došlo… Krenulo je divno, ali, na žalost, krenulo je i najstrašnije, krenuo je rat. Ne znam ni ja sam kako sam otišao, nisu mene hteli oni koji su prvo prodali onaj prostor, napravili kafanu od jedinog prostora gde se moglo probati. Ja sam vidio da to ide dole kao što vrtoglavo ide dole čitavo društvo i svijet. Ja sam se ponovo vratio u Rovinj i prestao da budem umetnički direktor BITEF teatra. A Mira je uskoro umrla…

[1] Otok kod Poreča (op. ur.).

[1] Arsenije Jovanović, Priče sa Galiole, Geopoetika, Beograd, 2011. (op. ur.).

nastaviće se