Željka Bašić-Savić: Govori kako misliš

Probudila se sa brzim i reskim sećanjem na noćašnju odluku. Malo se postidela same sebe i svojih nezrelih misli ali nije se dala. Od danas će se boriti za svaku reč i svaki odgovor. Krenula je na posao. Na stepeništu je srela ženu sa trećeg sprata koja joj je u prolazu nonšalantno, i ne pogledavši je, dobacila:

“ Kako ste?”

“ A, eto ide, ide!”

Nema veze, mora polako, a i šta da kaže na te uobičajene jutarnje poštapalice. U autobusu je čovek koji je sedeo pored nje upotrebio ratnu artiljeriju gađajući sve odreda. Političare i njihovu nesposobnost, građane i njihov nemoral, penzionere i njihovu nepristojnu volju za životom, majke i njihovu nesavesnu želju za viškom dece, vreme koje dolazi u nevreme……. Između salvi nemuštih optužbi i neobuzdanog besa, uspela je da proturi poneko:

„Jeste”,

„Tako je“,

„Ma, da“,

„I to što kažete“,

„U pravu ste”.

A posle psovki koje su označile kulminaciju besa „nezadovoljnog sugrađanina“, počela je neštedimice da rabi osmehe snebivanja.

Na poslu je ušavši u kancelariju pokušala da se sabere i vrati na „ajmo ispočetka“. U to je uznevereno upala njena koleginica i kao furija nastavila juče prekinuto obrušavanje na „onu sekretaricu generalnog, kojoj iz usta orah uzela ne bi….“ U početku je uspevala da se odupre i da ne dozvoli da joj grč besmislenog cerekanja preleti preko lica, ali je zato čula svoj glas koji brzo izgovara:

„E, dakle, stvarno“,

„Možeš misliti”,

“Neverovatno”,

„Ne mogu da verujem”,

“Mislim, to je zaista previše“.

Kada je kolegicino lice dostiglo purpur čira pred pucanje a ona počela da preti nasilničkim gašenjem života omražene sekretarice, pokušala je da se koncentriše i odgovori bilo šta smisleno. Uzalud. Nakon što je raspomamljena žena napokon napustila njen vidokrug, ostala je da stoji, bez misli i mogućnosti da se pokrene, sa vihorom nerazumljivih prohujavanja u glavi. Potom je usledio sastanak na kome je ionako niko ništa nije pitao i na kome nije ni bilo poželjno nešto da kaže.

Na povratku kući, u prodavnici je lakonski, na pozdrav prodavačice odvalila:

“Pa eto, trudimo se”.

Da li je moguće? Kad je stigla kući besna, jadna i nemoćna izvikala se na starijeg sina rekavši mu razne stvari koje, gle čuda, uopšte nije mislila.

Uveče, pred spavanje je protiv svoje volje pokušala da sumira šta je u toku dana uspela da izgovori a da to zaista bude odraz njenog stava, razmišljanja ili barem trenutnog raspoloženja….. Hrabro je odlučila da će od sutra reagovati i odgovarati samo “iz svoje glave.”

Željka Bašić-Savić