Zlatno pravilo

Piše Andrija Tisa

Već hiljadama godina ljudi se orijentišu prema svojim religijama. Njihova religija ili vera propisuje norme i dužnosti kojih moraju da se pridržavaju.  Za sve religije sveta važi da onesvojim vernicima nalažu obaveze, bez da im garantuju neka prava. To ne čini ni budizam, ni hinduizam, ni hrišćanstvo, a ni islam. Činjenica da načelo dužnosti, princip obaveze, u svim religijama igra centralnu ulogu ukazuje na to, da je osećanje dužnosti i obaveze jedna od opštih postavki u religijama.

Postoji drugo načelo koje takođe nalazimo u svim religijama, a to je takozvano „Zlatno pravilo“. Ovo pravilo označava etičko načelo ponašanja pojedinaca prema bližnjem na način na koji i sam očekuje da se drugi ophode prema njemu:  „ono što ne želiš da se tebi čini, nemoj ni ti činiti drugima“.  To je kategorički imperativ u etičkoj filozofiji  Imanuela Kanta, glavna formula njegovog etičkog razmišljanja. Kant je to formulisao ovako: „Deluj samo po onoj maksimi, za koju možeš u isto vreme hteti da postane opšti zakon“, čime je ponudio osnovu kritike praktičnog uma. U ovakvom pristupu jasno se ističe ljudski um kao konačna instanca svakog morala. Po Kantu, ovo je osnovni princip etike. On nalaže svim razumnim bićima, a samim tim i svim ljudima da svoje postupke preispitaju da li slede uvek i bez izuzetaka važeće maksime i da li su pri tome  ljudska prava uzimana u obzir.

Ove zajedničke osobine trebalo bi zapravo da olakšaju sporazumevanje među religijama i suživot među ljudima. Na žalost, slučaj je upravo suprotan. Svugde na svetu ljudi pokušavaju da onima koji su druge veroispovesti nametnu svoju religiju. Religija je odvajkada bila a i danas jeste jako podesno sredstvo, pored buđenja nationalističko-šovinističkih osećanja, za efikasno emocionalno mobilisanje velikog broja ljudi. Tridesetogodišnji rat (od 1618. do 1648) koji su hrišćani vodili protiv hrišćana u Evropi bio je rukovođen političkim i religioznim interesima država učesnika.

Gutenbergova Biblija (Biblia Latina), štamana u Majncu 1455, Britanska biblioteka

Hrišćanstvo, koje sebe smatra religijom milosrđa, u svom dvehiljadegodišnjem postojanju, vodilo je mnogo ratnih pohoda u znaku Krsta. Najpoznatiji su sedam krstaških pohoda u Svetu Zemlju. Hrišćanska misionarska misao, koja je nanela neizrecivu patnju ljudima, zvanično je služila samo jednom cilju: proširenju hrišćanske vere, pokoravanju onih koji su bili druge veroispovesti. Ovaj zadatak bitna je karakteristika hrišćanstva i proizlazi iz Novog Zaveta u kojem piše: „Idite i podučavajte sve narode te krstite ih .“

Predstava da spas i milost jedne religije leže u njenom što većem širenju, bila mi je uvek strana. Pogotovu danas, u vreme globalizacije, kada su ljudi raznih veroispovesti prinuđeni da gusto isprepletano jedan pored drugog žive, religiozna tolerancija je osnovna pretpostavka za miran suživot. Tolerancija iz poštovanja prema drugom, što treba naglasiti, a ne iz ravnodušnosti ili nemarnosti.

Da bi jedan dobar suživot bio uopšte moguć, potrebno je da sve ljudske zajednice usvajaju i dele izvesne osnovne vrednosti. Danas, u vreme globalne politike i privrede kao i rastućeg multikulturnog društva, potreban je sporazum o osnovnim vrednostima i normama, koji je nezavisan od kulture, religije i nacionalne pripadnosti. Čitajući o velikim svetskim religijama, može se utvrditi da sve religije sadrže takozvano zlatno pravilo i da ono u njima igra veoma važnu ulogu.  Univerzalnost zlatnog pravila ogleda se u tome da propisuje jednak odnos prema svim ljudima, a ne samo prema pripadnicima svoje grupe. Tako Isus iz Nazareta kaže „ Kako želite da vam ljudi čine, činite i vi njima tako“; Muhamed: „Želi ljudima ono što želiš sebi“; Buda: „Ko stavlja sebe na mesto drugoga taj ne bi ubio niti izazvao drugoga da ubije“.

Stranica iz Kurana – 16. vek, Iran, Smitsonian Museum, Vašington

Među današnjim misliocima koji su ubeđeni da postoji veliko slaganje u osnovnim principima svetskih religija, istaknuto mesto zauzima svetski poznati teolog, profesor Hans King (HANS KÜNG). Kako njegove postavke prelaze granice triju monoteističkih religija, može se sa pravom smatrati univerzalnim misliocem.

U svom programskom tekstu „Projekt Svetska Etika“ King formuliše tri osnovna ubeđenja, koja je usvojila Skupština svetskih religija 1993. godine u Čikagu, potpisom 143 predstavnika svih najvećih svetskih religija. Tri osnovna postulata glase:

• Nema mira među nacijama bez mira među religijama
• Nema mira među religijama bez njihovog iskrenog međusobnog dialoga
• Nema iskrenog dialoga među religijama bez zajedničkog istraživanja istine.  Put prema drugom će biti slobodan tek onda ako svoj pogled na svet ne smatramo jedinim merilom.

Srž prihvaćene zejedničke etike čine:

• Načelo čovečnosti
• „Zlatno pravilo“ međusobnog ophođenja
• Obaveza na nenasilje, na zakonitost, na istinitost, na poštovanje partnerstva između muškaraca i žena.

Da bi ove vrednosti prešle u svest ljudi, da bi se živelo po njima, potrebno je:

• da se vodi dialog između religija i kultura sa naročitim osvrtom na zajedničke vredosti u etici. Naime, ako bi muslimali bili svesni da Kuran sadrži u velikom broju iste propise kao i Tanah odnosno Talmud i Novi Zavet hrišćana; Ako bi hrišćani bili svesni da njihova glavna moralna učenja bivaju na sličan način izlagana u budizmu i hinduizmu te ako bi vernici raznih drugih religija shvatili da oni hiljadama godina na sličan način slede veliki broj osnovnih pravila i zabrana – tada bi ovo saznanje moglo da na odlučujući način utiče na međusobno razumevanje. Sve se to zapravo svodi na poznato „Zlatno pravilo“ koje je sadržano u svim svetskim religijama i koje je Imanuel Kant u svom kategoričnom imperativu samo preformulisao.

• Da se etičke vrednosti prenose preko kulturnih granica vaspitanjem. Već deca mogu odnosno moraju da budu podučavana da se miran zajednički suživot zasniva na poštovanju elementarnih osnovnih etičkih pravila.

• Da međunarodna politika mora biti zasnovana na pravičnosti i etici.

Svitak Tore, 1913, Irena i Mieczyslaw Museum, Chrzanow, public domain.

Svet danas potresaju ratovi koji su nastali zbog nacionalističkih egoizama i ideologija koje zastupaju mišljenje da je u ime nacije sve dozvoljeno. Reč je o ratovima izazvanim verskim radikalizmom i fanatizmom kao i o ratovima izazvanim indoktrinacijom masa. Usled toga ne raspadaju se samo države već i porodice i dugogodišnja prijateljstva. Da bi se tome stalo na put, potrebna je ozbiljna intelektualna opozicija koja je u stanju da izvrši moralnu mobilizaciju svih ljudi, naročito onih koji su na uticajnim položajima. To je Visoki Cilj. Da bi se do njega stiglo, potrebno je delovanje na osnovu principa Svetske Etike. To su veliki zahtevi za svakog ponaosob, jer svako Dobro i Veliko potiče od odgovornog delovanja pojedinaca..

Valja se prisetiti osnivača pokreta „teologije oslobođenja“, južnoameričkog biskupa, Doma Heldera Camare koji je sa uspehom vodio pokret protiv nasilja nad siromasima, protiv oligarhije, diktature i samovlašća vladajućih kako u Južnoj Americi  tako i u sopstvenoj crkvi. On je svoje sledbenike i vernike pokrenuo sledećim rečima: „Ako jedan sam sanja, to je samo jedan san. Ako mnogi zajedno isto sanjaju, onda je to početak stvarnosti“.

Za gradnju jednog boljeg i pravednijeg društva pojedinac može samo jednu jedinu stvar da pridoda, a to je njegova ličnost, njegovo srce. Naši putokazi koji osvetljavaju naš put ka Visokom Cilju su tri plamena:  plamen vere, jer bez vere ne može se ništa veliko postići; plamen ljubavi, jer ljubav je sveti plamen koji greje srce i sprečava okručenje duše i konačno plamen nade, jer nada nam uliva snagu za život i vodi nas kroz trnoviti put naše svakidašnjice.

Delovanje pojedinaca pri postizanju Visokog Cilja treba da budu primer i putokaz za sve naše bližnje, za Tebe koji čitaš ove redove kao i za mene, jer mi znamo

Da u svetu vlada tama

I da svetliti moramo mi

Ti u tvom uglu tamo,

ja u mom uglu ovde.

Andrija Tisa, Cirih