Menu
Categories
Oljino Carstvo u Kotoru
08/08/2019 VizuelArt

Olja Ivanjicki, Tesla, skica za kolekciju, Kompanija MONA

Kao i svakog leta, od 2002. godine, u porodičnoj Galeriji kod Homena u Kotoru otvorena je i ovog 8. avgusta izložba, koja okupi veliki broj gostiju, posetilaca i ljubitelja umetnosti. Prva izložba kojom je 2002. godine otvorena ova prestižna a ipak intimna i porodična galerija bila je izložba slika Olje Ivanjicki. Olja je od tog leta bila stalni gost porodice Subotić-Homen i saradnik na svakoj sledećoj izložbi. Pisala je tekstove kataloga, sa domaćinima razgovarala i dogovarala šta će se izlagati, i svakako svojim prisustvom u Kotoru plenila na samo njoj znan način. Porodica Subotić-Homen je tokom narednih godina, organizujući izložbe za pamćenje, mnogo učinila ne samo za promociju umetnosti i umetnika, već Kotoru i Boki kotorskoj donela nov udah na kulturnom polju i osvežila, ojačala i svakako obogatila kulturnu ponudu tokom letnje sezone. Da podsetimo da su u ovoj galeriji organizovane izložbe članova Mediale, Mira Glavurtića, Koste Bradića, Milića od Mačve a i da je prilikom kolektivne izložbe “Novi život Mediale” 2004. godine upravo udahnut novi život jednoj slici koja nije nikada izlagana a zajedničko je delo svih članova grupe. Tu sliku, urolanu i spakovanu, godinama je čuvala Olja Ivanjicki, a posle ove izložbe, edinstvena slika iz 1969. godine koja je ovekovečena i u filmu Mediala iz iste godine, dospela je u tek osnovan Salon Mediale pri Istorijskom muzeju Srbije (2006), u kome se i nalazi i danas.

I 2009. godine Olja Ivanjicki je tokom zime i proleća pripremala nešto “medialno” za Kotor. Trebalo je da se organizuje izložba Leonida Šejke sa takođe nikad viđenim “destrukcijama i intervencijama” koje je Šejka radio na jednom naučnom časopisu davnih dana, a Olja Ivanjicki sačuvala tokom decenija posle Šejkine smrti. Ali te 2009. godine, u junu, Olja Ivanjicki je krenula put zvezda i večnosti. Dušanka Subotić Homen onda je umesto Šejkine izložbe u Kotoru organizovala jedan zajednički Omaž Olji i Šejki, umetnicima koji su činili srž i srce Mediale. Ovih dana u Beogradu se opraštamo od još jednog od onih koji su Mediali udahnuli onaj praudah, koji su od samog početka bili svojim delovanjem, radom, mišljenjem, idejom, inventivnošću i genijalnošću upravo prava, izvorna Mediala. Opraštamo se od Predraga Peđe Ristića, legendarnog Peđe Isusa, a u Kotoru se sećamo Olje Ivanjicki povodom deset godina od smrti.

Olja Ivanjicki, Kolekcija Njegoš, Skica, Kompanija MONA

Ove godine, dakle, izložba u Kotoru, posvećena je Olji. Ali ovo nije vajarska niti slikarska izložba, ovo je jedan specifičan pogled u širok opus Olje Ivanjicki, u njen neumorni duh i kreativnost, u njen večno udaljeni pogled u budućnost ali i stalno prustno sećanje na prošlost i pretke. Izložba nosi naziv “Oljino Carstvo u Kotoru kod Homena” i to je na neki način zaista carski bal raskošnih skica i kostima, jedinstveni pogled na modu i šta bi ona mogla da bude, a koji je Olja Ivanjicki od 2005. do 2009. godine stvarala zajedno sa Kompanijom MONA, pre svega sa Nadom Momirović, vlasnicom Mone i Oljinom dugogodišnjom prijateljicom. Olja i MONA zajedno su ostvarili tri grandiozne kolekcije – Tesla (2005), povodom 150 godina od rođenja velikog naučnika, Njegoš (2007), povodom 160 godina od objavljivanja Gorskog vijenca i CARSTVO (2009), koju je Olja uspela da završi potpuno pred poslednji odlazak u bolnicu iz koje se neće vratiti. Carstvo je kao motive imalo Cara Dušana i sjajnu srpsku srednjovekovnu dravu, a zatim i Kosovski boj i sunovrat te države. Ali Carstvo nije imalo samo tu istorijsku konotaciju već je na neki način bilo neophodno Olji Ivanjicki, da progovori o duhovnom carstvu, da nas podseti na Hegela i njegovu podelu istorijskih perioda na četiri carstva, i na to da velika žrtva dovodi do duhovnog carstva. Olja Ivanjicki je Peto duhovno carstvo namenila upravo nama ovde, smatrajući da smo mnogo stradali kroz vekove, ali i da smo sačuvali taj poseban duh koji nas je krasio vekovima, da imamo svoju “školu mišljenja”. Olja Ivanjicki je proglasila Peto carstvo slikajući ga, pišući o njemu, dajući nam upravo nešto trajno što nam niko ne može oduzeti. I modna kolekcija Carstvo u svojoj suštini upravo je bila proglašenje Duhovnog carstva.

Olja Ivanjicki, KOlekcija CARSTVO, skica, Kompanija Mona

I ovog leta u Kotoru, upravo se sećamo Oljinih ideja pre svega, ideje o Carstvu duha koje je vrednije od svih, koje su pretočene u misao, reč, liniju, skicu, sliku, kostim. Modne kolekcije posvećene Nikoli Tesli, Petru Petroviću Njegošu i Carstvu deo su Oljinog stalnog traganja za neprolaznom lepotom, ali i njen lični okršaj sa modom kao jednom kategorijom stvaralaštva vrlo podložnom prolaznosti. Olja se tokom stvaranja ovih velikih kolekcija stalno pitala kako napraviti kostim a da on u svakom vremenu i dobu izgleda moderno, novo i neprevaziđeno. Igrala se Olja tako i epohom i stilovima a pomalo kao i na svojim slikama pokušavala da predvidi buduće vreme. Tako su modnu kolekciju Tesla činile dve celine, jedna Bal kod Tesle (a na skicama izloženim Kod Homena, vidi se da su na balu i Katarina Džonson, i Sara Bernar, i Rokfeler, i Vestinghaus i Mark Tven i Isidora Dankan i mnogi drugi) a druga – Trkači budućnosti u svetlucavim odelima i u stalnom ubrzanju čoveka 21. a možda i 22. veka. Kolekcija Njegoš dala je drugačiji uvid u život vladike Njegoša, kroz kostime i ličnosti koje ti kostimi podrazumevaju a koji se odnose na Njegošev boravak u Rusiji, Crnoj Gori i Italiji.  Carstvo, podeljeno na sjaj i sunovrat, između zlatnog cara Dušana i njegovih dvorjana, do kosovskih božura, ptica kosova koje najavljuju pad i slavnih junaka Ivana Kosančića, Jugovića, Jug Bogdana, Kneza Lazara čak i kroz skice oživljava u nama sliku mitskog i večnog Kosova za koje borba nikad ne prestaje.

Olja Ivanjicki na modnoj reviji TESLA, Narodno pozorište u BEogradu, 2005, foto Suzana Spasić

Oljine skice pre Kotora izlagane su samo par puta, u Parizu, Beogradu i Nikšiću, dok su ove modne kolekcije proputovale Evropu i na najsjajniji način nas predstavljale svetu. Skice u Kotoru, njih oko 40, podsećaju nas da smo bili savremenici jedne jedinstvene ličnosti čije delo i dalje čeka konačno rešenje u vidu stalne postavke, ali i pored toga živi, hrani nas i obnavlja nas u duhu.

Suzana Spasić

Leave a Reply
*