In Memoriam: Kosta Bradić

Kosta Bradić: Dvorište

Kosta Bradić: Dvorište

Odrediti osećanje, to je skoro nemoguće. Kad čovek oseća, ne može da ga objasni. Odakle potiče osećanje, kako dolazi, kako je determinisano, do koje mere je… Zato je literatura nekako prozaična. Muzika ima tu mogućnost da izrazi osećanje koje ne možete da objasnite. Slikarstvo je negde između. Ipak, ima nešto konkretno na osnovu čega se doživljava, međutim muzika je potpuno apstraktna, neobjašnjiva.

Ne postoje krize samo u slikarstvu. Postoje krize i u životu. Kod mene kad naiđe kriza, ja obično nađem neki posao sasvim suprotan od slikanja. Neću da kriza uđe u moj rad, nego pobegnem od tog rada. Tako da sam jedne godine, sećam se, išao i brao bagremac. To je bagrem, ali mladi, samo su štapovi. Obično ga seku za tačke na selu, da vežu za njega pasulj, boraniju ili paradajz. Ili prave od njega onu ogradu koja se uplete.

Mediala. kosta bradic

Kosta Bradić

Ja nađem bagremac, nasečem te štapove, nožem ih odeljem pa šmirglam. Pravio sam drške za moje četkice. Bez veze…

Životna rešenja se ne dešavaju u nekim uspesima, u nekim velikim potezima. Mislim da su životna rešenja na nekom sasvim suprotnom terenu.

Mislim da nam je u stvari na onom svetu rešenje. Ta je to raj. Da je tamo čovek oslobođen onog čime smo mi ovde opterećeni. Naše opterećenje nastaje zbog velike slobode koja nam je data. I mi u toj velikoj slobodi smo vrlo nespretni…

Uvek kažem – kako bi ovaj svet izgledao kad jednog proleća ne bi lišće izraslo na drveću?! Strašno. Jednog dana, kod mene, pogledam po dvorištu, moja trava požutela sva. Maslačak se pojavio i cveta. Za nekoliko dana opet vidim, trava pobelela. Precvetao maslačak i cvetići su postali beli.

Kažem sebi – koliko sam bio slep. Kako nisam do sada seo da uživam, da gledam, da vidim te promene koje se dešavaju… i ne samo to što se dešava na livadi, nego i godišnja doba koja se smenjuju, zima koja pobeli sve, onda žuto se pojavi žito, pa dolazi jesen sa puno boja…

MEdiala

MEDIALA: gore – Milić od Mačve, Siniša Vuković, Milovan Vidak, sede – Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, dole – Kosta Bradić

Kada čovek to poprimi u sebe, kada uživa u tome, onda isključuje one druge vrednosti koje su pogibeljne po njega i shvati da je za život potrebno vrlo malo. Mislim u materijalnom smislu. Nema više značaja šta će pojesti, koliko će pojesti, šta će obući… jednostavno uradi ono što je najpotrebnije i normalno, a ovo drugo je ono što zaista treba da neguje, a ta nega je potpuno besplatna.

Pretpostavljam da i posle naše smrti, u onom svetu, mi napredujemo. Ne ostajemo statični. Time što smo rasterećeni od bolesti, rasterećeni od hrane, od svega što nas ovde smućuje. I stvaralaštvo je, zapravo najveće stvaralaštvo je, da od sebe napravimo čoveka za večni život. Da u sebi sačuvamo dete. Ali dete u onom pravom smislu, čisto, jasno, prosto, nevino. Bez ikakvih osobina koje stičemo kasnijim životnim potrebama ili iskustvima.

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *