Laura Barna – Bojenje reči (4) – Sve boje: ZELENO

Ovaj tekst objavljen je u Zborniku radova JEZIK, KNJIŽEVNOST I EMOCIJE, Alfa BK Univerziteta, Beograd, 2019, ISBN 978-86-6461-033-9, kao naučni rad koji je izlagan na Međunarodnoj naučnoj konferenciji Fakulteta za strane jezike BK Alfa Univerziteta: Jezik, književnost i emocije; 18. i 19. maj 2018.

Tekst je prilagođen za objavljivanje na portalu Avant Art Magazin i podeljen u četiri dela, koje možete pronaći klikom na LINK

 

„Zelena gitara je bila ključ kojim se otvarao naš zajednički prostor
s mnoštvom oblika, i oboje smo znali da više nije bilo povratka,
iako takav sunovrat nismo sebi priznavali.“[1]

Laura Barna, Jugo uvek okreće na buru

Savremena priča iz romana  Jugo uvek okreće na buru možda samo prvim utiskom vuče u divlje predele Latinske Amerike, Meksika i Meksiko Sitija, a zapravo miruje u mestu današnjice, ovog našeg podneblja – bojenog osvešćujuće zelenim. I bilo je potrebno zaći stvarnim korakom u novo doba kako bi se sažeo smisao prethodnih tema vezivih za život i sudbinu značajnih umetnika i genija kroz istoriju i istoriju umetnosti koje sam predstavila u svojim romanima. Ali, vraćam se nakratko na pokret „Grupa umetnika“ iz 1919. godine, odnosno ideju sjedinjavanja, prožimanja i ukrštaja svih umetnosti kako bi se zajedničkim umešnim snagama sačuvalo dostojanstvo ljudskog bitisanja, odvratilo zlo i neminovna kob koji prate svaku od prethodnih epoha, jednako koliko i današnjicu. Ovim, dakako, samo imaginarno pravim „Grupu umetnika“ našeg vremena u okviru datih okolnosti, ujedinjujući muziku i slikarstvo u preseku – literature.

Dakle, sve boje zeleno!

Drvo kao simbol života, konkretno brest od kog čuveni američki gitarista srpskog porekla Ognjen Tanović gradi instrument iz čijeg tela izvlači tonove koji kompariraju strašću prokrvljenom ženskom telu, mahom iz tačaka u kojima je po verovanjima različitih naroda smeštena duša, kako bi tim tonovima i njihovim nijansama, valerima i harmonijskim spektrom uspeo da potre rivalstvo dvoje intimno bliskih, dvoje prijatelja, kolega, najposle, ili čak na prvom mestu – ljubavnika. To i ne bi bila priča za neki naročiti pomen, s obzirom na to da su dvoje likova izmišljeni, da izobraženi junaci romana nisu umetnici: slikarka i klasični gitarista, čije će živote povezati zeleni instrument, odnosno univerzalna simbolika i poruka zelenog.

Jugo uvek okreže na buru

Laura Barna, Jugo uvek okreće na buru, Laguna, Beograd, 2018.

U romanu  Jugo uvek okreće na buru (Laguna, 2018) ideja pretočena u reči bojena je intenzitetom emocija pisca, koji svojevrsnim uživljavanjem u karakterologiju muškog i ženskog modela daje od sebe oba svojstva: Animu i Animusa, razvijajući ljubavnu ali i profesionalnu priču dvoje igrom (ne)slučaja spojenih umetnika. Isto tako, ostavljeno je i definisanju konačnog, pre osetilnog značenja priče kako kolorističkom tako i muzičkom tonalitetu. Reč, odnosno reči, ovoga puta komponovane su sadejstvom raspoloživih mogućnosti, naime one emituju poruku jačinom i intenzitetom boje i zvuka, jer ton gitare savršeno je telesan, koliko i boja crpena iz ženskog tela. Pogotovo što je u razmatranju osetljiva tema iz domena najfinije ljudske psihologije: uzajamne emocije, kako u intimnom partnerskom tako i kreativnom partnerskom pogledu. I uzet je u okulus jedan neiscrpni segment psihologije čoveka, važan u karakterologiji i muškarca i žene, samim tim rukavac za razotkrivanje postupka nastanka umetničkog dela – kroz rivalstvo.

Količina zelenog u strukturi i tvrdoći drveta, u ovom slučaju obojenog sekretima praroditelja insekata, bodljikavog crva sa kičmom – Hallucigenia, koji inhibiran milionima godina u zemlji, čudesnim spletom okolnosti oživljava našavši pogodno tlo – uslovljava i količinu odanosti i ljubavi koju glavni junak, gitarista na akustičnoj gitari i graditelj istih, uspeva da podari a da to nije dar umetnosti, muzici, odnosno apstraktnom, nego jednoj ženi, konkretnoj, stvarnoj, od krvi i mesa, njegovoj ženi, biću tananim čulima izabranom i izdvojenom iz mase. Shvativši značaj i vrednost blagodeti koja mu je priuštena – da može da dâ ali i primi – u potrazi je širom sveta za drvetom od kojeg će izgraditi zelenu gitaru, po želji ili hiru svoje žene, i to zelenom – bojom zdrave i prirodne osnove jedne ljudske veze, ali i bojom njihove zajedničke sudbine.

„Treba mi drvo sa svim karakteristikama, vrstama, raznim identitetima, istorijom, gusto, tvrdo drvo. Drvo divljine. Drvo koje pamti. Hirovito drvo, nepredvidljivo. Da, i zeleno drvo! Treba mi drvo za gitaru!“[2], reći će gitarista, obraćajući se svima nama koliko i sebi, doduše, više zapovednim načinom nego što se pravda. I vođen iskonskom potrebom za čistom ljubavlju, kakvom i komponuje ili gradi gitaru, slučajevi će mu otvarati put ka meksičkim prerijama, i plantaži crvenih narandži u okolini Meksiko Sitija, ka veštačkom ostrvu Soćimoko, kao pandan njegovom Ostrvu na kom mu Ona za uzdarje oslikava 7 dasaka. Ali i misteriozno izraslom krugu brestova usred ostrva, a čije je korenje alhemijskim mešanjem sekreta preinsekta Hallucigenia poprimilo zelenu, onu traženu boju.

Laura Barna

Zelena je atmosferska boja a ne predmetna, ona je muzikalna boja koja skalom emocija svira atmosferu, lišava telesnosti i stvara utisak daljine i prostranstava, što mi je bila polazišna tačka za završetak priče o specifičnom odnosu dvoje umetnika lociranom baš na ostrvcu u dalekom Meksiku. I ono će poslužiti kao protivteža Ostrvu na Jadranu koje nije ucrtano ni u jedne geokarte niti morske mape, te mu stoga nije ni nadenuto ime. Jednostavno, zove se Ostrvo, sa jakom antipodnom simbolikom koja će se ponavljati tokom romana, menjanjem lokaliteta na kojima se odigrava radnja, lokaliteta istih ili sličnih svojstava, ali na različitim krajevima sveta.

Na malom jadranskom Ostrvu, od stotinak stanovnika, razvija se ženski princip. Slikarka, okružena fantazmagoričnim imaginarnim likovima, pa i predelima, islikava damarima sopstvenog tela, ali i upamćenim telesnim impulsima svoga ljubavnika i partnera, sedam dasaka na kojima je predskazana njegova sudbina, sudbina čoveka kojeg pokušava da upusti u svoj lični prostor, nadilazeći nadljudskim naporima samoživost, istovremeno dajući šansu i da On nadiđe svoj ego i svoju sebičnost. Divljina i neuređenost prostora – osim prirodnog uređenja – asocira na slobodu, bazu u kom bi trebalo da nastane jedno umetničko delo, rasterećeno svih utega i pritisaka koji bi kao balast mogli da ga parališu i time lokalizuju, što nije svrha univerzalne poruke koju odašilje.

S druge strane, u divljinama Meksika razvija se muški princip. Gitarista u predgrađu Meksiko Sitija, na izolovanom, veštački obrazovanom ostrvcu Soćimoko, izbegavajući razne opasnosti u koje neminovno kao stranac zapada, gradi instrument iz kog istovremeno izvlači tonove saglasne ženskim damarima, i njima komponuje pesmu svojoj ženi. I oboje, i slikarka i gitarista daju maksimum sadržine sopstvenih tela-kućâ, otvaraju gotovo sva vrata unutarnjih soba i pale svetlost, ne bi li jasno i realno sagledali jedno drugo, ne samo umetničkim sredstvima nego onim primarnim – ljudskim.

Sadržine unutrašnjih soba slikarke i gitariste u svojoj ćutljivoj sebičnosti i egoizmu predstavljeni su divljim prostranstvima na dva kraja sveta, i mahom nenaseljenim, u koja su locirani svojom voljom ili voljom onog drugog, ili slučajem, što bi mogla biti svojevrsna simbolika značenja i osobenosti umetničkog procesa koji vodi ka krajnjem cilju – umetničkom delu, i njegovom uticaju kako na bližnjeg, pojedinca, tako uopšte i na svet i ljude.

I, svakako, obojeno svim bojama – ZELENO!

Literatura

Arnhajm, Rudolf, Umetnost i vizuelno opažanje. Psihologija stvaralačkog gledanja (1971). Beograd: Umetnička akademija.

Arnhajm, Rudolf, Vizuelno mišljenje. Jedinstvo slike i pojma (1985). Beograd: Umetnička akademija.

Arnhajm, Rudolf, Dinamika arhitektonske forme (1990). Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu.

Барна, Лаура, Санаторијум под белим (2009). Београд: Дерета.

Барна, Лаура, Четири елемента (2009). Београд: Завод за уџбенике.

Барна, Лаура, Црно тело (2007). Београд: Дерета.

Барна, Лаура, Црно тело (2011, допуњено издање). Београд: Завод за уџбенике.

Barna, Laura, Crveni presek (2015). Beograd: Službeni glasnik.

Barna, Laura, Jugo uvek okreće na buru (Zavod za udžbenike, 2018).

Bell, E. T., Veliki matematičari (1972): Zagreb: Nakladni zavod Znanje.

Chevalier, J. i A. Gheerbrant, Rječnik simbola (1987). Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske.

Kandinski, Vasilij, O duhovnom u umetnosti (2004). Beograd: IP Esotheria.

Кашанин, Милан, Сусрети и писма (1974). Нови Сад: Матица српска.

Кле, Паул. Записи о уметности (2004). Избор, превод с немачког и предговор Бојан Јовић. Београд: Esotheria, 2004.

Крстић, Драган, Психолошки речник (1988). Београд: ИРО „Вук Караџић“.

Majers S., Bernard, Savremeno meksičko slikarstvo (1969). Beograd: Izdavački zavod „Jugoslavija“.

Мала енциклопедија Просвета, 3 (1978). Београд: Просвета.

Pavlović, Zoran, Svet boje (1977). Beograd: Turistička štampa.

Petrović, Sreten, Boja i savremeno srpsko slikarstvo (1989). Beograd: Naučna knjiga i Niš: Prosveta.

Tomas, Karin, Mali leksikon umetnosti 20. veka (1979). Beograd: Izdavački zavod „Jugoslavija“.

Трифуновић, Лазар, Од импресионизма до енформела (1982). Београд: Нолит.

Trstenjak, Anton, Čovek i boje (1987). Beograd: Nolit.

Ћелић, Стојан, Између света и слике (1981). Београд: Нолит.

Vigotski, Lav, Psihologija umetnosti (1975). Beograd: Nolit.

Шпенглер, Освалд, Пропаст Запада, нацрти за морфологију историје света (Књига прва, 1936). Београд: Издавачко и књижарско предузеће „Геца Кон“.

Живковић, Станислав, Коста Миличевић 1877–1920 (1970). Нови Сад: Матица српска.

[1] Barna, Laura: Jugo uvek okreće na buru (Zavod za udžbenike, 2018).

[2] Isto.

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Laura Barna – Bojenje reči (4) – Sve boje: ZELENO

  1. U ruskom gradu Belgorodu, Aleksandar Pavlović Mamontov, pričao mi je priče o svakoj boji, svakom pigmentu od koga je uz vezivnu materiju napravljena. I dugo mi je “raskazivao što zelenaya kraska, jadovita”… Bio je tako ubedljiv, analitičan i harizmatičan, da sam mu poverovao. Ovu priču, potvrdili su mi svi slikari sa kojima sam se susretao… Esej je inače, intrigantan.
    (Pričao, da je zelena boja otrovna.)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.