Menu
Categories
Poštanski žig vremena
12/12/2019 ArtVreme

Natpisna tabla na zgradama pošte u Kraljevini Srbiji, foto: BuhaM via Wikiwand,
CC BY-SA 4.0

„Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđe pismo. U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo, no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom…“ – Branislav Nušić, Sumnjivo lice (govori Jerotije Pantić, sreski kapetan)

„Alo… molim 7224!… Je li to kvart? Dajte mi vezu sa članom kvarta…. A, vi ste na telefonu? Ovde je gospođa Živka, ministarka“ – Branislav Nušić, Gospođa ministarka

Nije mogao jedan od najboljih portretista našeg društva Branislav Nušić bez telefona, pisama, telegrafa ni u svojim delima. U jednom mu se prase zagubi po poštanskim uredima, gospođa ministarka poludela od vlasti i užitka malo-malo pa zove telefonom i zapoveda, a Jerotije Pantić, iako je službu izgubio što je otvarao tuđa pisma, opet i kao sreski kapetan juri antidržavni element sve zavirujući u pismo koje miriše na „promincle“.

I sam Nušić, kao feljtonista Politike Ben Akiba, nazvao je telefon „aparatom za sekiraciju“.

Telegrafska depeša 1855. izvor: PTT Muzej, Beograd

Ipak, kao hroničar starog Beograda, detaljno je opisao kako su u Kneževini Srbiji uspostavljene prve telegrafske veze, od 20. septembra1854. godine kada je doneto rešenje da se u Srbiji ustanovi telegraf, a već 20. januara 1855. godine donet i „telegrafski zakon“. Prva depeša iz Aleksinca stigla je u Beograd 12. aprila 1855. godine. Opet, važnije od Aleksinca, bilo je uspostavljanje veze sa Zemunom, jer je Zemun bio već vezan sa Peštom i Bečom, pa je kurs bečke berze saopštavan u Zemunu telegrafski, a otuda je to važno saopštenje stizalo čamcem u Beograd.  Na samom kraju ovog teksta, nije Nušić odoleo a da ne zapiše i anegdotu u kojoj je to „čudo tehnike“ – telegraf opisao kao mačku kojoj su prednje noge u Aleksincu a zadnje u Beogradu, te kad je cimne neko za rep u Beogradu, ona mjaukne u Aleksincu gde joj je glava.

Šalu na stranu, pošta je slika jedne države i njenog uređenja. Iako danas niti pišemo pisma, a retko kad šaljemo i novogodišnje čestitke, dok mlađa populacija više ni u školi izgleda ne uči kao da napiše adresu pošiljaoca i primaoca na koverti, pošta je nešto što ne bi smelo da ima zastoj u funkcionisanju, niti da je na ivici egzistencije. Ona je neophodna za normalnu komunikaciju i pojedinaca i privrednih subjekata.

Pošta Srbije sledeće godine bi trebalo da proslavi 180 godina postojanja. Još malo pa dva veka, malo li je? U kakvom raspoloženju, sa kakvom slikom u javnosti i sa kakvim odnosom prema zaposlenima će dočekati ovaj značajni jubilej? Zar ne bi trebalo svi da smo ponosni, a naročito radnici pošte, što već 180 godina raste i razvija se  ova žila kucavica svake zemlje, pa i naše… A mogu li radnici pošte danas biti ponosni i da se raduju tom jubileju, da osećaju da i oni pripadaju tom ogromnom telu, da su i oni utkali delić svoje duše u rad i razvoj ove veoma važne institucije i najvećeg poslovnog sistema u zemlji?

A setimo se, već tokom Karađorđevog ustanka, 1805. godine, napravljena je mreža za prenos pisama vojske i organa vlasti, a sultanskim hatišerifom 1830 .godine, Miloševa Srbija dobija i pravo da organizuje poštansku službu. Javni  poštanski saobraćaj uspostavljen  je 25. maja (6. juna po novom kalendaru) 1840. godine. Te godine otvorena je i prva pošta (u blizini Saborne crkve). Već 1843. je obnarodovan i prvi zakonodavni akt – „Ustrojenije poštanskog zavedenija“, a 1866. donet je Zakon o poštama. Tada je uvedena i upotreba poštanskih maraka. Prve srpske poštanske marke štampane su 1. jula 1866. godine, a vrednost im je bila: 1 para, 2 pare, 10 para, 20 para i 40 para. Nacrt prve marke načinio je tadašnji upravitelj dvora kneza Miloša, fotograf, litograf i slikar Anastas Jovanović, a u narodu je bila poznata pod nazivom „grbuša“, jer je na njoj bio grb Kneževine Srbije. Samo osam godina kasnije, Kneževina Srbija bila je jedna od 22 zemlje koje su u Bernu potpisale konvenciju o osnivanju današnjeg Svetskog poštanskog saveza.

Srpska telegrafska stanica, Tetovo, Balkanski rat

Prvi telefonski razgovor obavljen je u Beogradu samo sedam godina posle otkrića Aleksandra Grejema Bela, 14. marta 1883. godine. Telefon nije isprva blagonaklono primljen, a za njegovo uvođenje i ubeđivanje gradskih vlasti najzaslužniji je prijatelj Nikole Tesle Panta Mihajlović, koji je 1882. došao u Beograd i krenuo u taj za Beograđane čudni poduhvat, a kako bi Nušić kasnije napomenuo „aparat za sekiraciju“. Iako sa mukom, prve institucije koje su povezane telefonskom linijom u Beogradu bile su Velika škola i Požarna komanda, dvor i Uprava grada, Narodna skupština i Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i Ministarstvo finansija. Na oglas Pante Mihajlovića jedino je pozitivno odgovorio Đorđe Vajfert, te se Mihajlović razočaran vratio u Ameriku, a u Srbiju ponovo došao tek posle Prvog svetskog rata.

Sledeća telefonska veza uspostavljena je između Beograda i Niša tokom Srpsko-bugarskog rata 1886. godine, a prvi razgovor obavili su kralj Milan Obrenović i ministar inostranih dela Milutin Garašanin. Sledeće godine je proradila i prva centrala i tada je građanstvo polako počelo da se navikava na tu „novotariju“, ali bez velikog oduševljenja, tako da je zabeležen podatak da je 1899. godine Beograd imao samo 28 pretplatnika. Da ne pričamo da niko nije hteo da uzme broj 13, te je on na kraju dodeljen klanici.

Osoblje pošte i telegrafa u Aleksincu, 1908.

Kao što iz ovog malog pregleda istorije pošte vidimo, ona je slika i prilika društva i svakako je to i danas, i zbog toga, problemi u Pošti Srbije, male plate, nezadovoljni službenici, tiču se svih nas jer i o nama se radi.

I za kraj, da se još jednim podsećanjem na Nušića osvrnemo i na te „fiktivne“ plate o kojima se danima priča. U monografiji koja je objavljena povodom 170 godina Pošte Srbije, navodi se podatak da je Branislav Nušić jedno vreme bio zaposlen i u pošti. Njegova tadašnja penzija bila je mala,pa je zatražio da ga vrate u državnu službu. Jedino slobodno mesto u tom trenutku bilo je u pošti, te je ukazom od 30. jula 1902. godine Nušić postavljen na mesto poštanskog komesara. Na novo postavljenje reagovao je sleeććim rečima: „Zamislite mene kao komesara sviju pošta i telegrafa“, a odgovor na ovu opasku glasio je: „Mi to vama dajemo da biste imali službu, a niko od vas ne traži da vi tamo službujete.“ Ipak, za ovakve ustupke, potrebno je biti Branislav Nušić.

S. Spasić

Leave a Reply
*