Mamurno bečko jutro

Beč, foto Pavle Tišma

Muharem Bazdulj: POSLJEDNJI MUŠKARAC, Vulkan, Beograd, 2019.

Kad su muškarci počeli da se povezuju sa svojim osjećanjima, nastupio je kraj svijeta, nije ni čudo što se više ne rađaju”  – Dr Adamović, junakinja romana Posljednji muškarac, Muharema Bazdulja

Kao da sam znao da mi neće biti potreban, ostavio sam laptop kod kuće i poneo sa sobom poslednji roman Muharema Bazdulja pošto je vremenska prognoza za Beč i okolinu najavljivala, u nedelji koja je za nama, dva kišna dana, pa sam pomislio da će biti vremena da se ova knjiga pročita natenane…  Zašto ovo kažem?

Muharem Bazdulj, Posljednji muškarac, Vulkan, Beograd 2019.

Nisam ni pretpostavljao da se radnja romana POSLJEDNJI MUŠKARAC odvija upravo u carskom gradu Beču, čijim sam ulicama posle prvih pedesetak strana lutao tražeći adrese kuća, stanova, ordinacija, laboratorija, kafea u kojima se kreću glavne junakinje ovog nadasve intrigantnog romana. Kupujući knjigu čudnog naslova, prva asocijacija mi je bio kultni Kuperov roman Poslednji Mohikanac. Ulazeći dublje u priču, koju zanimljivo plete pisac, koji se potrudio da radnju i junake izmesti u blisku budućnost, zaklinjući se usput da je sve izuzev imena poznatih i istorijskih ličnosti „stopostotna izmišljotina”, ne bih da mu verujem onako, na prvu loptu.

Čitaoci njegovih pređašnjih zbirki priča, romana, kolumni, prevoda poznatih pesnika, raznih nastupa i recenzija, ne uvek obavezno na književne teme, mogli su da se uvere da je Muharem Bazdulj, pre svega, izuzetno obrazovan, „načitan čovek” kako se kaže. Erudita  koji je usput veoma znatiželjan i uvek raspoložen za razgovor i diskusiju. U ovom romanu, od samog početka pleo je kao pauk tananu, ali u isti mah čvrstu mrežu oko svojih junaka. To što su one, doktorka Adamović, bivša Sarajka, Estonka Helena i mlađana Ilma Isić, naše balkanske gore list, nosioci glavne priče, koja je i najveća intriga treće dekade novog milenijuma, nije ništa neobično, zapravo je više nego logično.

Vratio bih se na početak priče, kako bih podelio sa vama jedan podatak koji sam nedavno našao, ali o čemu odavno slušam u krugu medicinara u kome se krećemo i koji su ga na kraju i potvrdili – da je broj reproduktivno sposobnih muškaraca u poslednjim godinama opao do neverovatnih 50% sa tendencijom daljeg pada. Ovo je zapravo kontra tema Posljednjeg muškarca, jer svi plodno sposobni nastavljaju da „prave” decu, ali se od 2020. dešava nešto čudno!

Ne ulazeći dalje u ovu temu, a podvlačim da ovo što sam izneo nije samo moje zapažanje, već i nesporna činjenica, Muharem Bazdulj polazi od imaginarne pretpostavke da je poslednja muška beba na planeti Zemlji rođena 10. oktobra 2020.

Muharem Bazdulj, foto: Youtube, promo

Pisac nas potom kroz glavne ženske likove vodi, kako nam reče Vladimir D. Janković „pravim alpskim slalomom” u kome, ipak, skijaju muškarci. Od svih pominjanih, a ima ih tušta i tma, uglavnom jarkim povodima (za više od polovine nisam nikad čuo, ali to govori o mom neznanju) meni su ipak najbliži bili oni kojima (gle slučaja) imena počinju sa „K”. Na samom početku sam pomenuo Kupera, ali ovde se u prvom redu radi o Kunderi, Koenu, Kejvu, Kamiju, onda Kalipsi, Kavafiju, Klimtu, Kajtelu, Klintonovima, još nekima, pa i našem Kovačeviću (Dušanu, dakako). Ne bih da zamerim piscu da je na čitalačku publiku hteo da ostavi utisak čoveka „jake naobrazbe” i svakako široke kulture u svim sferama, od poznatih mitova i legendi, religioznih, staro- i novozavetnih, do jarkih filozofskih rasprava, ali i delikatnih medicinskih pojmova i termina.

Smeštajući Balkan, zapravo njegovu dijasporu, u carski ali i druge evropske i svetske gradove, čitalac hrli ka raspletu priče koja polako prestaje da bude fikcija. Krećući se od mitskih junaka, pisaca svetskih bestselera na zadatu temu, čuvenih pesama, pa i samog pape, pisac veoma delikatno prepliće sudbine junaka sa svetskim temama i izazovima, analizirajući muško-ženske odnose, relacije roditelja i dece u kojima svako od čitalaca može da pronađe delić sebe.

Reći ću još da se ova knjiga Muharema Bazdulja čita u dahu, što je vrednost sama po sebi i svrstava pisca u one izabrane koje već godinama ceni i voli čitalačka publika, a u koje u prvom redu svrstavam Murakamija, Ju Nesbea, Knausgora, Uelbeka, pa i mog ljubimca, Pamuka.

Na početku sam napomenuo neke asocijacije. Jedna od njih je da me kraj podsetio, ali veoma kratko jednim flešom na kultni film Rozmarina beba Polanskog, u kome mala grupa posvećenih očekuje rađanje sotone. Pisac Posljednjeg muškarca nas vodi do trenutka koji iščekuje planeta – hoće li svet u kome su se rađale samo ženska deca, posle sedam godina doživeti ponovo rađanje jednog muškog deteta, možda novog mesije?

Umesto odgovora reći ću vam samo da mi je Kalderon Isak Adizas, jedan od najvećih živih umova današnjice, na pitanje – Kuda ide ovaj svet? odgovorio krajnje ozbiljno – U matrijarhat sinko, nema nikakve sumnje, u matrijarhat.
Ovo sam napisao kao potvrdu nečega što je Muharem stavio kao uvod u knjigu. Ko pročita, setiće se zašto.

21.11. 2019.

Milan Pajević

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.